Константин Кузњецов (1895. -1980.)

Цртач, илустратор и сценариста руског порекла Константин Константинович Кузњецов стварао је у Београду између два светска рата. Био је један од утемељивача модерног стрипа у Србији и Југославији, а истовремено и један од оних аутора који су у то давно доба допринели његовој афирмацији и ван граница Краљевине Југославије.

Рођен је 3. маја 1895. године у Петрограду (Лењинград, данас Санкт–Петерсбург) у царској Русији. Потиче из веома образоване породице. Године 1920, након што су му оца, директора мушке гимназије, убили бољшевици, Кузњецов бежи на југ Русије и ступа у руску армију генерала П. Н. Врангела. Са њеним остацима евакуисао се са Крима почетком 20-их година у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неко време је боравио у Панчеву — у коме је у то време постојала руска уметничка школа — а потом је прешао у Београд.

Поред свог сталног запослења цртача реклама у Робној кући „Митић“, бавио се карикатуром, илустровањем књига и цртањем стрипова. Његов први стрип, „романсиран историјски догађај из наше прошлости“, објављен је под називом „Мајка“ 1937. године у листу Мика Миш. Од тада па до почетка Другог светског рата Кузњецов је за легендарно издање Александра Ивковића нацртао двадесет пет комплетних стрипова и краћи стрип, наградног карактера, „Прича о мачки са четири ноге“. Реч је углавном о реалистичким остварењима. Кузњецов их је креирао према класичном реалистичком обрасцу 30–их година у широком жанровском распону од историјских, криминалистичких до оних инспирисаних причама из „1001 ноћи“. Изузетак представљају, уз већ поменути наградни стрип, три епизоде серијала „Боеми“. Овај серијал, у коме се као главни протагонисти појављују два симпатична мајмуна, Тони и Сони, реализован је у карикатуралном маниру Волта Дизнија. За Политикин забавник је, поред историјског стрипа „Петар Велики“, успешно адаптирао Пушкинове бајке „Скаска о златном петлићу“ и „Бајка о цару Салтану“, под јаким утицајем знаменитог руског илустратора Ивана Билибина. У истом стилу започео је са обрадом бајке „Коњиц вилењак“ Петра Јершова (превод П. Пољакова) на страницама Малог забавника издаваног за време немачке окупације.

Општи је утисак да је Константин Кузњецов највише пружио у реалистичким сторијама као што су „Грофица Марго“, „Барон вампир“, „Три живота“ и „Жиг смрти“ које је, како се претпоставља, урадио према сопственим сценаријима. Мистериозне криминалистичке приче „Грофица Марго“ и „Барон вампир“ многи сматрају његовим најбољим делима. Особена техника приповедања, маштовито обликовани карактери, промишљени црно–бели графички односи и пажљиво реконструисани декори, чине да ова остварења иду у сам врх југословенског и европског стрипа 30–их година.

Занимљиво је да је „Грофица Марго“ пре II светског рата са пуно успеха објављивана у иностранству. Излазила је на последњој страни француског стрип–листа Гаврош (Gavroche). „Читаоци Гавроша се и данас вероватно сећају пространих ледина, дубоких шума које су окруживале дворац пун тајних пролаза, дугачких ходника прекривених плочама које су под одсјајем месеца стварале забрињавајуће сенке“ – овако је о стрипу „Грофица Марго“ писао 1981. године француски критичар и историчар стрипа Клод Жијо (Claude Guillot), да би се у једном тренутку одушевљено запитао: „Шта би без Кузњецовљевог стрипа био овај лист?“.

У Француској су иначе публиковани и неки други Кузњецовљеви стрипови: „Синдбад морепловац“ (Jumbo), „Бродоломници“ и „Џингис Канов потомак“ (Aventures), „Зелени змај“ (Le journal de Toto), „Оријент Експрес“ и „Али Баба и четрдесет хајдука“ (Les grandes aventures).

Кузњецов се у неколико наврата послужио псеудонимом. Серијал „Боеми“ потписао је као Steav Doop, а прву епизоду стрипа о Бену Керигану, „Џингис Канов потомак“, као К. Кулиџ.

Сарађивао је са сценаристима Бранком Видићем и Светиславом Б. Лазићем. Користио је такође и књижевне предлошке. Међутим, повремено се и сам огледао као сценариста. У том послу је, према недавном сведочењу Кузњецовљевог пријатеља Михаила Скворцова, уметнику помагала и супруга Зинаида Сергејевна.

За време немачке окупације цртао је карикатуре у пронедићевском Бодљикавом прасету, радио плакате (неки су реализовани у форми стрипа: „Прича без речи“, „Лаж истока“ и „Опомена“) и пропагандне књижице за Пропагандно одељење „С“ тадашњег немачког војног заповедника Србије.

Током 1943. и 1944. Кузњецов се вратио стрипу. На страницама Малог забавника објавио је неколико стрипова од којих је, ван сваке сумње, најзанимљивији „Прича о несрећном краљу“. Иако је радња овог алегоријског стрипа, који је истовремено био и пропагандног карактера, смештена неколико векова уназад, у њему се као главни актери јављају: Краљ Александра Карађорђевић (Стари краљ), Краљ Петар II (Млади краљ), Винстон Черчил (Племић злобног владара), Јосип Броз Тито (Разбојник) и Јосиф Висарионович Стаљин (Северни крволочни владар)…

Животни пут овог уметника након одласка из Србије, крајем 1944. године, коначно је реконструисан захваљујући истраживањима Алексеја Арсењева. Напустивши Београд Кузњецов је најпре доспео у аустријски логор. Године 1946. бива премештен у логор који се налазио у предграђу Минхена у тзв. „SS касарне“, где ради илустрације у часопису Огни и карикатуре у хумористичком часопису Петрушка (под псеудонимима: Кисточкин, Кузя, К3). Крајем 40–их или почетком 50–их имигрира у САД и наставља уметничку делатност илустратора, сликара и иконописца. Нарочиту популарност постигли су његови акварели, публиковани у виду дописних карата („Тройка“, „Заутреня“, „Гулянье“, „Сочельник“ и др.) и календар („Санкт–Петербург“) њујоршког издавача Мартјанова. Сликовница Крещение Руси издата је 1988. у Москви, а представља репринт канадског издања из 1970. године.

Константин Кузњецов умро је 9. марта 1980. у Лос Анђелесу.

Здравко Зупан

kihot

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар