Интервју: Ђорђе Лобачев – Предности Троглаве аждаје

lobint1Ђорђе Лобачев је нацртао првог српског стрип јунака, први совјетски стрип, и најстарији је стрип цртач на свету. Последњи податак, будимо искрени, највише фасцинира

Ђорђе Лобачев има 92 године. Рус је, рођен у Скадру где му је отац био конзул, детињство и рану младост провео је у Новом Саду, дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду, прве кадрове стрипа уновчио за рекламу „Кушановићевог калодонта“. Свој први стрип „Крваво наследство“ нацртао је по угледу на „Детектива X-9″ Алекса Рејмонда. „Политика“ 4. маја 1936. године објављује „Хајдук Станка“ и тако промовише првог домаћег стрип јунака. Следе стрипови „Женидба цара Душана“, „Пропаст града Пирлитора“, „Барон Минхаузен“, „Чаробњак из Оза“, „Баш челик“, „Чардак ни на небу ни на земљи“, „Пепељуга“…

Нове верзије својих најпознатијих стрипова нацртао је 1974. године за књигу „Чаробни свет Ђорђа Лобачева“ у издању „Југославије“. У време Информбироа напушта Београд, од тада живи у Санкт Петерсбургу (Лењинграду), а последњих четрдесетак година често гостује у Београду. Сада је дошао због своје изложбе цртежа и стрипа планиране пре две године поводом деведесетог рођендана, али ју је политичка ситуација одложила. Отворена је 16. новембра, на дан славе свеца чије име носи, у простору зграде „Политика“ који управо овом изложбом постаје галерија.

Ђорђе Лобачев изгледа и делује знатно млађе. Љубазно је прихватио интервју иако је последњи дан његовог боравка у Београду, зато што је волео предратно „Време“ а ово садашње прочита кад год дође у Београд.

КАКО ЈЕ ПОЧЕО: „Детектив X9 била је љубав на први поглед. Као да ми је тада неко рекао да је то област у којој бих могао и ја нешто да достигнем. Јер, ја сам цртао још пре тога. Године 1931. дописивао сам се у стриповима са својом будућом женом док је учила гимназију у Кикинди. У правим стриповима – значи цртеж и облаћић. Ја сам њој писао о томе шта ми се догађа тим стриповима. Један је случајно сачуван и сада је на изложби. И, кад сам помишљао да бих у стрипу могао нешто озбиљно да урадим, појавио се Детектив X9. Са кумом Вадимом Курганским направио сам стрип Крваво наследство који је почео да штампа илустровани лист Панорама. Они су у предговору написали да су позвали на сарадњу познатог детективског писца Цилића, што је био псеудоним мог кума, и познатог америчког цртача Џоа Стрипа. Тако сам добио име Ђока Стрип. Али убрзо сам приметио да ми тај рад не доноси радост, зато што је то копија америчког стрипа, без обзира на то што смо ми радњу везали за наше градове. И почео сам да тражим нешто што би израсло из овог поднебља. Сетио сам се скоро заборављеног Јанка Веселиновића. И почео сам да радим.

Кад сам нацртао половину, скупио сам сву своју храброст и отишао у Политику. Одмах су га примили. Месец дана после тога постао сам њихов цртач стрипа. Мислим да значај Хајдук Станка није само у томе што је први југословенски стрип на националну тему већ што је показао да овде могу да се пронађу теме за стрипове. Јер, после мог, појавило се двадесетак стрипова углавном из фолклора. Ваш фолкор је за мој рачун један од најлепших на свету. Ја познајем много фолкора по свету. Ваш је кратак, концизан, па лако објасните у чему је ствар. Женидба цара Душана је к’о створена за стрип. Са троглавом аждајом која бљује ватру, бљује лед, то је као створено за стрип. А уједно је кратка, па не мора да траје годинама, као кад би се Калевала радила. Отада, убрзо, није било скоро ниједних новина без стрипа. Читаоци су отварали новине прво на страни где је стрип. Мада, стрип није био признат као уметност. Ја то објашњавам тиме што су први стрипови изашли на жућкасто-сивкастој хартији, нису били лепо представљени… Цртани филм је одмах признат. Цртани филм је велика конкуренција стрипу. Много је једноставније да стрпаш касету у видео и гледаш. Али ја сам убеђен да цртани филм неће убити стрип…

Јесте, испада да су Руси направили српски стрип. Поред мене, било нас је десетак – Београдски круг. Ја то објашњавам тиме што Руси у већини случајева нису имали стално запослење а знали су да цртају. А у оно време од стрипа се могло живети. Ја сам био у изузетном положају зато што сам био сарадник Политике. У то време Политика није била само лист, то је био појам. Ваљда ће бити опет. Плаћени смо били боговски, моја прва плата била је већа него генаралска. Односи у Политици били су веома људски. Ево, рецимо, ја могу да кажем да сам скоро био пријатељ са породицом Рибникар. Директор Политике и цртач! У већини случајева, то су Бог и шеширџија. Било је то лепо време.“

КАКО ЈЕ ИСЕЉЕН ИЗ БЕОГРАДА: „Нисам ја отишао него су ‘мене отишли’. Има у томе мале разлике, зар не? Видите, таква су била тада времена. Иако сам такорећи цео свој век провео овде, нисам имао југословенско држављанство. А 1946. године дошао је закон да свако мора да има држављанство. Пошто сам Рус, определио сам се за совјетско држављанство.

У оно време, мислим да се човек звао Прибићевић, заборавио сам му име, био је помоћник секретара спољних послова, долазио је често у редакцију. И често је са нама чекао први примерак, да видимо да ли је све у реду одштампано. Седели смо и разговарали о свачему, па и о мени. Неки су говорили па ти си наш човек, ти си овде одрастао, а Прибићевић одговара мислим да тај који данас не би хтео да буде совјетски грађанин не би могао да буде ни добар југословенски. Не говорим вам ово да бисте помислили да је то утицало на мене, не, него вам описујем каква је атмосфера била тада. Нажалост, она се врло брзо покварила и 1949. године сам морао да одем. Знате зашто су ме искључили из редакције? Зато што сувише гласно говорим, то је био званичан разлог. Другог разлога није ни могло да буде, ја сам био на Сремском фронту, иако нисам био југословенски држављанин, гласао сам за републику, иако нисам био југословенски држављанин. Директор је морао да ме истера, тако су му рекли ‘одозго’. Таква су времена била, ја на то гледам потпуно мирно, иако у оно време то није било ни лако ни пријатно.

Отишао сам са породицом, али не у Русију јер је тамо био Стаљин, а ми смо били сумњиви пошто смо живели у иностранству, у капитализму. И тек кад је Стаљин умро дали су нам дозволу да пређемо из Румуније. У Румунији сам углавном радио карикатуру… Увек ћу се сећати јединог разговора са мојим иследником кад ми је рекао: Слушај, веруј ми, ми смо у праву, а не Совјети. Рекао сам му: Ви сте ме учили да је Стаљин земаљски бог. Али ако се једног дана испостави да није, ја ћу имати довољно храбрости да решим то питање. И од тада сам престао да радим политичку карикатуру, све до Румуније. Књига Вруће слике хладног рата изашла је у Црној Гори, у њој је више од пола мојих карикатура…

У почетку је било тешко у Русији. Ако немате пријаву стана, не можете да добијете посао, а ако немате посао, не можете да добијете пријаву стана – дупло везано. Моја срећа што сам се још у Румунији упознао са министром културе СССР-а! Успео сам да се пробијем до њега, он је позвао шефа одељења и рекао да се одмах реши моје питање. Питали су ме да ли би ми одговарало да идем у Лењинград. Ето, тако сам постао Лењинграђанин. А тамо – не да се хвалим, то је било врло смешно – прочуло се у свим редакцијама да се појавио цртач који не пије и све радове предаје на време. Ето, тако сам почео у Русији. Радио сам илустрације.“

КАКО ЈЕ НАЦРТАО ПРВИ РУСКИ СТРИП: „Стрипове нисам радио, они су у СССР-у били забрањени зато што је то капиталистичка измишљотина која смета развоју омладине. Први њихов стрип настао је 1966. године, ја сам га урадио. Требало је да изађе у 12 наставака у дечјем часопису, али сам морао све да збијем у четири зато што је јављено после првог наставка да мора да се избаци. Звао се Ураган долази у помоћ . Шта је ту било капиталистичко или шта је штетило омладини – не знам. Други нису наставили да цртају стрип, зато што су знали судбину овог мог. Први руски стрипови почели су да се појављују тек почетком осамдесетих, али то је већ било доцкан. Публика се већ навикла на цртани филм, па стрип није успео. У Русији се тада могло пристојно живети од илустрације па није било потребно радити стрип. Илустровао сам углавном преводе југословенских писаца, на изложбу сам донео само илустрације српских писаца, није било потребе за другим јер ова изложба неће путовати у Хрватску или неко друго иностранство. Радио сам ја илустрације и пре, илуствровао сам најмање петнаестак књига за Гецу Кона за Плаву птицу. Илустрација је друга моја љубав. И она ме је одржала.“

КАКО ЈЕ ПОТОМ ГОСТОВАО У БЕОГРАДУ: „Мој менталитет је београдски, такав је и остао. У Русији нисам могао да схватим разне ствари. Али, слушајте, живот треба узети такав какав јесте, као и људе. Јако сам се обрадовао кад је дошао Милорад Панић Суреп, и тада се већ могло путовати у иностранство на нечији позив. Године 1964. је то било. Милорад је једно време био министар културе. То је било смешно. Добио сам позив од милиције у Лењинграду, а они су свакако све знали о мени, и питају ме а хоће ли они вас пустити, пошто сам ја био протеран као непожељни елемент, то није никад нигде било речено, али знало се. Знате шта, кажу ми, ви често идете у Москву (син ми је цео живот радио у Француској редакцији Радио Москве, прошле године је отишао у пензију), кажу ми, дознајте у чему је ствар. Ја сам тако учинио, отишао сам у конзулат. Кажу ми: У вашем случају не решевамо ми, већ Београд. То је било почетком јуна, крајем септембра ништа не стиже. Ја помислио – појео вук магарца. Кад одједном, добијам писмо да ми је улазак у Југославију дозвољен. Свратио сам опет у конзулат, питају ме где ћете одсести у Београду. Кажем да имам пријатеље. Шта ће то вама, даћу вам адресу јефтиног хотела. Одмах сам укопчао да је боље да се зна где сам и шта радим. Изврсна идеја, рекао сам.

Дао ми је адресу хотела Праг. Воз је тог дана задоцнио и стигао у један после поноћи. Кренем са својим коферчетом у хотел Праг, кажу, немамо соба. Одмах сам помислио, е ова земља гради социјализам чим немају собе док неко не телефонира. Добро. Ту ноћ сам шетао Београдом. Обишао сам Дорћол, Чубуру, Палилулу, и смешан и чудан осећај сам имао: све знам, али у исто време не знам ништа. Ујутро сам отишао код Панића, он је узео телефон, дао ми цедуљу и послао ме у Праг. Кад тамо соба има, били су неверовартно љубазни. Идуће године ја опет одем у Југославију, свраћам у конзулат, питају ме где ћете одсести. Кажем да ћу у Праг, стварно је јефтин а добар. Кажу, па нисте луди да дајете паре за хотел, ваљда имате пријатеље код којих можете да одседнете. Одмах сам схватио да су увидели да ја заиста путујем само да видим ову земљу и да радим. Сваке године сам за Забавник доносио по један или два стрипа, тада сам их пет урадио само за њих. А пре, док сам био Београђанин, урадио сам им три. После 1968. године могло је да се путује сваке друге године, а чим се опет могло сваке, долазио сам сваке. И то је трајало до 1990. године, када се и код вас овде и у Совјетском Савезу направио читав букет од тих држава. После тога неколико година нисам долазио.“

КАКО РАДИ САДА: „Пре би се рекло да радуцкам. Знате, вид ми је много ослабио. Али без рада не могу. Последње три године сам за Бонарт урадио неколико сликовница, Камени цвет сам лане завршио. Раније бих га направио за четири дана, а сада сам га радио четири недеље, ако не и два месеца.

Делили су те сликовнице на изложби. Изложба је могла и обимнија да буде али да је било више експоната, људи не би имали где да стану. Заферино Граси (главни и одговорни уредник Забавника, аутор изложбе – п.а.) рекао ми је да ће идуће године да ми удеси изложбу у оквиру Златног пера, тамо имају више простора. Наравно, ако тада будем још жив. Знате, ја на то гледам потпуно реално. Знам да је сваки дан који ми природа или Бог или не знам ко поклања – поклон. Ето тако.“

 

Соња Ћирић (Време, 23. 11. 2000.)

4 коментара »

  1. Extra lik. Hvala na ovom textu.

    Comment by DJQB — 14. мај 2009. @ 08:58

  2. Текст је само пренет, али сматрао сам да је штета да се изгуби у беспућима интернета. Драго ми је да делиш моје одушевљење чика Ђорђем.

    Comment by komiko — 14. мај 2009. @ 21:07

  3. Excellent tips .I really appreciate all these points, and I agree completely…

    Comment by wow gold — 15. август 2009. @ 03:51

  4. Sounds interesting. Thanks for info .I like You Now! (sounds weird.. should say I follow you Now!.. ) :)

    Comment by wow gold — 19. новембар 2009. @ 05:01

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар