Дизни и Срби: Мики, Паја и стотину ћевапа

Данашњем читаоцу, ако којим случајем дође до примерка листа „Мика Миш“ из 1936. године, вероватно ће изгледати бизарно стрип о Микију Маусу и Паји Патку који из Холивуда долазе право у Београд и у кафани „Код Шишка“ наручују порцију од стотину ћевапчића! Иако је то данас заборављено, тридесетих година су локалне, „одомаћене“ верзије Дизнијевих стрипова преплавиле Европу и неке латиноамеричке земље.

Током новембра, ББЦ је лансирао „сензационалну“ вест о открићу једног аустријског историчара уметности, који је у аустријском селу Малта на југу земље открио досад непознату фреску из четрнаестог века. Ова вест би под нормалним околностима заинтригирала (рецимо) археологе, међутим, десило се да је настала врло жива (и углавном полушаљива) расправа у кружоцима повезаним с анимацијом и цртаним филмом. Разлог је што лик на фресци, приказан како клечи испред фигуре светог Кристифора, запрепашћујуће подсећа на Микија Мауса! До данас је потрошено много речи на тему „тотемских“ квалитета лика којег је Дизни креирао и који свакако представља једну од поп-икона која се већ завукла у подсвест људи двадесетог века, али је тешко пронаћи пар паметних реченица које би објасниле приказ Микија Мауса стар више векова!

Међутим, можда то и није тако лош повод за размишљање о историјској улози Дизнијевих креација када је реч о популарној култури, чак (или нарочито) у нашој земљи, где је његово дело утицало на локалну сцену, можда више него што се то данас памти.

ДИЗНИЈЕВА РЕВОЛУЦИЈА: Као прво, треба рећи да чак и међу стручњацима постоје разна мишљења о лику и делу Волта Дизнија – почев од хвалоспева за неоспоран утицај на кинематографију и савремену културу уопште до става да је он својим популистичким стилом неповратно затровао читаву сцену. Потоње резоновање заснива се на претпоставци да је Дизни, који у свом раду комбинује искуство уметника и прагматичног менаџера, креирао једну „чистуначку“ слику света, каква се повезује с конзервативизмом америчког Средњег запада, где се налазио његов студио пре пресељења у Калифорнију. Било како било, чињеница је да је – нарочито у својој раној фази, од касних двадесетих до почетка Другог светског рата – Волт Дизни на готово револуционаран начин утицао на популарну културу. Оно што је било невиђено јесте да су његове креације инстантно досезале глобалну популарност, која се ширила светом попут вируса, и то не само путем анимираних филмова којима се студио изворно бавио већ и кроз индустријске производе и популарну литературу. Тако је, рецимо, средином тридесетих година, возећи се на таласу пријемчивости Дизнијевих креација, у Европи настао читав низ публикација које су објављивале стрипове, што је била форма која на Старом континенту до тада ипак није била тако распрострањена као у Америци. То не значи да без Дизнија не би било европског стрипа, већ да су стрип и карикатурално изражавање уопште постали хип, који је почео да привлачи масовну публику. Часописи као италијански „Тополино“ (покренут 1932) и француски „Ле Јоурнал де Мицкеy“ (покренут 1934) запослили су читаву генерацију локалних цртача и регрутовали велик број младих читаоца. Све што је било повезано с Дизнијевом продукцијом инстантно је прихватала већинска публика, чак и у време када је свет био тако драматично подељен сукобљеним идеологијама. Тек с распламсавањем светског рата фашизам је отворено почео да проклиње Микија Мауса и Пају Патка, као подмукле продукте америчког непријатеља. Када је 1938. године италијанско министарство културе готово у потпуности укинуло објављивање иностраних стрипова, „Тополино“ је ипак наставио да излази до самог почетка рата, захваљујући томе што се и сам Мусолини изјашњавао као љубитељ Микија Мауса!

МИКА МИШ, БЕОГРАЂАНИН: У нашој земљи тридесетих година такође се појавио читав низ стрип часописа који су већ својим именом наговештавали везу с Дизнијевом продукцијом – „Мика Миш“, „Микијево царство“, „Паја Патак“… Водећи национални лист „Политика“ и његово чедо „Политикин забавник“ тешко да су се могли замислити без креација Дизнијевог студија на својим страницама. Такође је занимљиво то да је најранија верзија сторија о Микију Маусу објављена у дечијем листу „Весели четвртак“, још 1932. године, у виду протострипа – што значи да је текст уписиван испод слике, а не у балончићима као што је случај у модерном стрипу. Аутори ових причица били су домаћи цртачи (пре свих Иван Шеншин), који уопште нису марили за копирајт па чак ни за изворни карактер ликова, већ су их прилагођавали домаћем читаоцу. Тако су настале сторије у којима је Мика Миш приказан као становник Београда, који креће у авантуре по белом свету и не пропушта прилику да у туђини окрене Радио Београд и игра уз музику родног краја! Овај „одомаћени“ Мики Маус није, међутим, некаква наша специјалност – иако је то данас заборављено, тридесетих година су локалне верзије стрипова и сликовница засноване на Дизнијевим креацијама биле преплавиле Европу и неке латиноамеричке земље. Данашњем читаоцу, ако којим случајем дође до примерка листа „Мика Миш“ из 1936. године (или бар до репринта који су почетком деведесетих објавиле Дечије новине), вероватно ће изгледати бизарно стрип о Микију Маусу и Паји Патку који из Холивуда долазе право у Београд и у кафани „Код Шишка“ наручују порцију од стотину ћевапчића! Али, ове причице су помогле да домаћи цртачи, који су се и сами тек упознавали с медијем „приче у сликама“ и који у том послу нису имали готово никаквог искуства, почну да реализују властите радове. Убрзо је југословенско читатељство добило прилику да чита и репринте оригиналних стрипова Дизнијевог студија, док су домаћи аутори наставили да раде на властитим стрип сторијама, креирајући сцену која је доносила завидне резултате. Крајња консеквенца је била да се у периоду 1935-1941. у малој и руралној Југославији седмично продавало око двеста до триста хиљада примерака стрипова!

О београдским „инкарнацијама“ Дизнијевих јунака у предратним публикацијама недавно је писао и један специјализовани амерички магазин, под називом „Томарт’с Диснеyана Упдате“, намењен колекционарима посвећеним дизнијевској заоставштини. Ваља рећи да данашњи колекционари користе научне методе и да врло егзактно истражују области које привлаче њихову пажњу. Тако је и чланак о коме говоримо, настао у оквиру читавог циклуса натписа који се баве историјатом дизнијевштине у различитим европским земљама, важан као један од првих покушаја да се наша предратна продукција популарне културе упореди с истодобним дометима у свету. На основу информација које му је пружио овдашњи историчар стрипа Здравко Зупан, чланак је написао Дидије Гез (Дидиер Гхез), иначе запослен у Диснеy Онлине и експерт за ране продукте инспирисане Дизнијевим креацијама. Чланак се бави историјатом предратних београдских стрип часописа, као и верзијама Дизнијевих стрипова и илустрација које су креирали домаћи аутори.

СРПСКО-АМЕРИКАНСКИ КОЛОРИТ: Гез је пристао да, специјално за „Време“, упореди овдашњу дизнијевску продукцију с оновременим производима сличне врсте у свету: “ Најинтересантнији аспект у вези с материјалом насталим у Србији јесте да он скоро увек има локални колорит. Неке од књига, као и неке од насловних страница листова као што је „Мика Миш“ можда и јесу настале по америчким или енглеским узорима, али су их скоро увек домаћи аутори дорађивали или прилагођавали. За земљу те величине, количина локалне продукције је задивљујућа – осим САД, у то време само су Италија и Британија имале тај обим локалне производње цртежа и стрипова инспирисаних Дизнијем.“

Међутим, данашњем читаоцу није тешко да уочи наивност неких од раних верзија овдашње дизнијевске продукције, која је очигледно прилично заостајала за софистицираношћу оригиналног узора. „Да“, одговара Дидије Гез. „Можда овим радовима недостаје софистицираност, али чињеница да су приче и стил укључивали локалну перспективу управо је оно што их чини привлачним за колекционаре. У том смислу се ова дела могу сматрати полусрпским и полуамеричким; то је оно што је уврнуто, али и веома занимљиво на неки начин. С друге стране, често се дешавало да је стил који је у почетку изгледао као недовољно софистициран, развијајући се током времена постајао веома изражајан. Ово је нарочито уочљиво када узмете као пример стваралаштво Карла Баркса (Царл Баркс), најславнијег аутора стрипова о Паји Патку. Када су се његови радови појавили, читаоци су слали писма у којима су критиковали „лошег цртача“. Након неколико година су његов цртачки стил и сценаристички рад постали не само општеприхваћени већ су и препознати као норма квалитета коју су сви желели да досегну. У случају цртача активних у Србији тридесетих година, који су били присиљени да престану с радом због рата и других несрећних околности, они су стварали у сувише кратком периоду да би ико могао да процени да ли би се десио развијали као Баркс или италијански цртач током педесетих, шездесетих и седамдесетих година. Жеља београдских цртача да на свеж начин и уз огроман ентузијазам обраде Дизнијеве приче, у случају да су имали прилике да своје идеје разраде, можда је могла да дâ сјајне резултате.“

КО ЈЕ УБИО ПАЈУ ПАТКА: Иначе, међу сведочанствима о Дизнијевој популарности у предратној Југославији говори и необично опширан чланак који је „Политика“ објавила у октобру 1939. године. Чланак је красио и дугачак наслов: У КУЋИ МИКИЈА МАУСА РАДИ ХИЉАДУ И СТО ВОЛТА ДИЗНИЈА, А ПРАВИ ВОЛТ ДИЗНИ САМО ЈЕ МОЗАК КОЈИ УПРАВЉА ТОМ ВОЈСКОМ УМЕТНИКА. Реч је о репортажи насталој током обиласка Дизнијевог студија у Холивуду – Момчило Јојић, „Политикин“ дописник, успео је да од презаузетог Дизнија добије ексклузивну изјаву, као и сувенир у облику цртежа с потписом. „Усред шуме палми и чемпреса налази се кућа Микија Мауса“, записао је Јојић на врхунцу надахнућа. „То су у ствари атељеи Волта Дизнија, у којима се праве сви они велики и мали цртани филмови, које млади и мали гледају са искреним и видљивим одушевљењем, а стари, замрачени у дворани, срећни што их нико не види, проживљавају са малим цртаним фигурама које прелећу шареним пољима, смеју се до суза, и крадом од синова основаца загледају, пре политичке ситуације, ‘како стоји ствар данас са Пајом Патком’…“

Међутим, у данашњој Србији више никако не стоји ствар с Пајом Патком – током санкција компанија Волта Дизнија повукла је права за објављивање и дистрибуцију својих производа у нашој земљи. Тренутно нико нема Wалт Диснеy Продуцтион лиценцу у Србији што је, колико год чудно звучало, раскид с неком врстом локалне традиције. Времена се мењају и вероватно да Дизнијеви продукти никада више неће имати такав утицај као што је то било у прошлости, али – чак и уз сву критичку дистанцу коју би могли да замисле најрадикалнији антиглобалисти – можда и не би био грех ако неко осети носталгију за овим сегментом нашег поп-културног наслеђа.

Саша Ракезић (Време, 05. 12. 2002.)

3 коментара »

  1. U „Vremenu“ je 12. decembra 2002. objavljena moja reakcija na Rakezićev tekst:

    Zoran Đukanović:
    Čiji su ćevapi

    („Miki, Paja i stotinu ćevapa“; „Vreme“ br. 622)

    piše: Zoran Đukanović, Amsterdam

    U sjajnom tekstu Saše Rakezića nije mi promakao jedan krajnje zanimljiv aspekt, neophodan za razumevanje odnosa „domaćeg“ i „stranog“ u svakoj kulturi. Obratite pažnju na sledeće odlomke o tadašnjim beogradskim „inkarnacijama“ Diznijevih junaka: „U tom smislu se ova dela mogu smatrati polusrpskim i poluameričkim; to je ono što je uvrnuto, ali i veoma zanimljivo…“ i „… tokom sankcija kompanija Volta Diznija povukla je prava za objavljivanje i distribuciju svojih proizvoda u našoj zemlji. Trenutno niko u Srbiji nema licencu Walt Disney Production, što je, koliko god čudno zvučalo, raskid s nekom vrstom lokalne tradicije.“

    Rakezić mi neće zameriti što u istom pasusu spajam Didier Ghezove i njegove rečenice. Upravo oko ove teme lomila su se koplja u razmišljanju o stripu sedamdesetih i osamdesetih, šta je to „naše“, šta je to „tuđe“ kad govorimo o kulturi, o čemu sam u to doba pisao. Tada sam upotrebljavao „teške, učene reči“ kao što su akulturacija, enkulturacija i transkulturacija, što su samo formalni izrazi za čudne hemijske reakcije koje nastaju kada se vrednosti različitih kultura susreću, dodiruju i spajaju. Jedini ekvivalent koji poznajem, a ima srodnosti s ovim, jeste hemija zaljubljivanja. Otud je Rakezić u pravu – Dizni je važan segment našeg pop-kulturnog nasleđa. Ko to ne razume, ne razume ništa.

    Comment by Zoran Đukanović — 26. март 2009. @ 15:07

  2. Wow, this is very useful.. Thanks for sharing this and hoping I could implement it too.

    Comment by wow power leveling — 15. август 2009. @ 03:52

  3. Good post,This was exactly what I needed to read today! I am sure this has relevance to many of us out there.

    Comment by wow gold — 19. новембар 2009. @ 05:02

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар