СТРИП – ПАРТИЈСКИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1!

У нацистичком бомбардовању Београда 6.априла 1941. године, Народна библиотека је у потпуности изгорела. Све књиге и рукописи који су после нашли место у архиву, прикупљени су захваљујући дародавцима и откупима. Тог 6. априла 1941. године Србија је остала без великог културног блага, укључујући и сачуване списе из средњег века. У насталом хаосу ко би се, поред толико битнијих књижевних дела, сетио стрипа!

Иако се никада у уметности није схватао озбиљно, посматрајући га кроз историју, долази се до закључка да није био толико маргиналан. Наиме, само у Србији је од 30-их година до данас, неколико пута забрањиван, а колико је цензура било то ни стрип издавачи не знају.

- Стрип је увек био на маргини уметности иако су га цртали и писали цењени сликари и писци. Забрањиван је у земљама источног блока па и код нас до раскида веза са Совјетским савезом. 1948. године јер се сматрало да квари омладину. Исто мишљење је владало и у нацистичкој Немачкој. Чувена је Гебелсова реченица “Супермен је Јеврејин!”, док су се неколико година касније у Југославији копља ломила на легендарном стрип јунаку Флашу Гордону. “Јунак нове митологије капиталистичког поретка” је само један од “епитета” којим су га китили тадашњи критичари – објашњава Здравко Зупан, историчар стрипа из Београда и самим тим, принуђени колекционар.

Стрип у Србији зачет је у другој половини 19. веку хумористичким, дечијим листовима и календарима као развијен облик карикатуре. Његов развој биће заустављен из “оправданих” разлога ( Балкански ратови, Први светски рат) до средине 30-их година када почиње такозвано, златно доба српског стрипа. – Стрип, као и све остало, од архитектуре до балета, у Србију су донели руски емигранти, аристократија која је дошла са томовима енциклопедија у својим главама. Пионири српског стрипа су управо Руси, Ђорђе Лобачев, Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов, Никола Навојев али и Иван Шеншин, Алексије Ранхер, Себастијан Лехнер, Ђука Јовановић, Мома Марковић и многи други. Прво српско стрип издање био је дечији лист ”Весели четвртак”, који је изашао 7. јануара 1932. године – објашњава Зупан.

У српске новине стрип је ушао захваљујући дечијем додатку, који је први издала највећа домаћа новинска кућа “Политика” 1930. годинеа следили су је дневници “Време” и “Правда”. А 21.октобра 1934. године, само месец дана од америчке премијере, такође на страницама “Политике” преко целе стране објављено је шест каишева стрипа “Детектив X-9” Александра Рејмонда и Дешајела Хемета. Његово објављивање је представљало је праву сензацију. Данима раније је најављиван као “Најновије чудо нашег времена: Роман који се чита по два минута дневно”, “Мање се чита, више се гледа”, “Имате биоскоп код своје куће” и сл.

Хитно је требало смислити име за нови медиј што је урадио један од уредника “Политике” Душан Тимотијевић. Већ у пролеће 1935. године појавили су се први специјализовани стрип листови у Србији – “Стрип” и “Цртани филм”.

- Иако су се сви брзо гасили, “Мика Миш” Александра Ј. Ивковића, Руса који се оженио Српкињом и узео њено презиме, успео је да се одржи до 1941. године.

То је било прво златно доба српског стрипа прожето разним цензурама које су ишле толико далеко да су се у ликовима Микија Мауса препознавали тадашњи чланови краљевске породице – прича, смешећи се, Зупан.

Стрип на који је мислио наш саговорник је Дизнијев “Мики и његов двојник”, објављен 1937. године. То је био први случај цензурисања стрипа у Србији. Наиме, државном цензору, који је одобравао странице “Политике”, учинило се да у поменутом стрипу постоје неке сличности са чаршијским говоркањима у Београду : да кнез Павле Карађорђевић намерава да преузме престо малолетном краљу Петру. Истог тренутка објављивање стрипа је спречено.

Због извештаја о цензури, из Београда је прротеран новинар Хјуберт Харисон, дописник “Њујорк Тајмса” и британске новинске агенције “Ројтерс”. Када је сазнао за овај догађај, Волт Дизни је “Политици” послао телеграм у коме је , иронично, изразио жаљење што је лист због његовог стрипа имао неприлике.

Исти стрип је био забрањен и две деценије после, због негативноих алузија на тадашње комунистичке руководиоце, а већ крајем 60-их година у Србији се појављује лиценцно издање “Микијев забавник” због ког Волт Дизни опет шаље телеграм у Београд. Овај пут уз искрене честитке и жељу да лист буде део детињства деце ове земље.

На жалост, скоро сви пионири аутори српског стрипа завршили су трагично. Неки су умрли пред почетак рата, а неке су протерали комунисти “због сарадње са окупатором”.

- Ситуација у свету се променила и онако како је некада сматрано да деца која нису читала стрипове нису имала детињство, тако је после рата стрип био анатемисан са свих страна.- нагласио је Зупан.

Стрип је у Србији имао још два златна периода, почетком 70-их и средином 80-их година када је, рецимо, тираж издања “Дечијих новина”, легендарни стрип “Мирко и Славко” о два мала партизана и њиховим догодовштинама за време Другог светског рата, достизао сто хиљада примерака а “Политикин забавник” чак петину милиона. Распадом СФРЈ и стрип је, као и све остало, полако утихнуо, а стара публика никако није могла да прихвати “варијације на тему” некадашњих издања. Овдашњој публици је веома добро познато како се провело издање стрипа “Алан Форд” на српском језику. Пре рата стрип се преводио на хрватском језику и као такав је стекао огромну популарност па је старијој генерацији било тешко да прихвати нову верзију превода, док млађе генерације нису ни знале да такво нешто постоји на киоску.

Међутим, ситуација се полако мења. Иако је у Србији последњих 15 година стрип био потпуно заборављен, неколицина ентузијаста је покушавала и успела да га одржи у животу. Главни јунак те приче зове се Александар Зограф, односно Саша Ракезић. Стрипове је почео да објављује пред сам рат, па је био принуђен да их црта за иностране часописе јер у временима када голи живот ништа није значио, медији су били пуни потресних догађаја из грађанских ратова широм бивше СФРЈ.

- То је била једна мала катастрофа, с обзиром да је већина часописа која је објављивала стрипове престала почетком 90-их да излази. За стрип цртаче су постојале две солуције: или да престану да цртају или да крену да објављују радове у иностранству тако да сам ја практично био присиљен да се појавим на страном тржишту. Ситуација у земљи је била грозна али ме терала научим каква је стрип сцена у Америци или Европи јер сам морао да будем у току – прича Ракезић чији се стрипови данас објављују у неколико страних дневних новина, један је од првих стрип цртача из Европе који је почео да објављује свеске за Халта грапхицс боок из Сијетла, док је у Србији недељник “Време” одлучио да му поклони две стране две стране за његове стрип приче.Затекли смо га у припремама за изложбу “Оловка и игла” која је отворена у галерији “Озон” у Београду 31. јануара.

- Генерације које су расле на стрипу напустиле су ову земљу, док су неки нови клинци окупирани компјутерима и видео игрицама тако да праву стрип публику више немамо у оним размерама као некада. Стрип сцена је потпуно утихнула и било је потребно много снаге и воље да се стрип сцена сачува у Србији. Сећам се да сам све своје радове слао поштом или преко личних контаката, људи који су долазили на недељу дана у Београд из Америке или Европе, па сам им давао радове да их испоруче мојим издавачима. Звучи апсурдно, али, иако су ми стрипови излазили у САД већ преко пет година, ја сам први пут отишао тамо тек 1999. године. – објашњава наш саговорник и додаје да је у Србији још увек тешко урадити нешто. Томе у прилог говори и чињеница да је до сада у Шпанији објавио четири, а у Италији седам а у Србији само две збирке радова. Недавно му је у Хрватској изашла збирка радова “Тушта и тма”.

Када се појавио филм, критичари су на све стране најављивали пропаст позоришта. То се није десило. На сличан начин, уз појаву компјутера, видео игрица, многи сматрају да ће стрип нестати. Међутим, чињеница да је неколико дневних новина у Србији вратило стрип на своје стране, те да све више студената Факултета примењених уметности узима управо ову форму за свој дипломски рад даје наду да ће он ипак преживети. Ко зна, можда му реткост за 10-ак година донесе шансу да га коначно схвате као уметност.

Здравко Зупан (ЦорД 08. 03. 2006.)

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар