Најлепше чељаде џунгле

Никола Навојев: „Тарцанета“ (1936), стрипски албум у боји, 22 стране, приредио и пратећи чланак написао Здравко Зупан, Стела, Београд, 2006.

     Издавачко предузеће Стела, познато по изванредним дечијим публикацијама на нашим киосцима – Енигматски забавник Муња, Муња Стрип и Муња Бојанка — дало је још један допринос популарној култури, првом књигом у њиховој новој библиотеци „Репринти“. Реч је о комплетном преиздању једног од раних стрипова Николе Павловича Навојева, стрипу „Тарцанета“.

 

     Намера издавача је да се на овај начин представе интегрална дела класичног српског и југословенског стрипа, пре свега она која због дужине могу бити објављења целовито у мањим, технички квалитетним албумима, без чекања на будуће велике монографије. Тиме уредник едиције и историчар домаћег стрипа, Здравко Зупан, попуњава још једну важну недостајућу коцкицу колективног памћења у области за коју је најпозванији.

 

     Београдско издање Стрип, одакле је „Тарцанета“ преиздата, било је у ствари први југословенски стрип-магазин. Излазио је од 10. априла 1935. до 4. јуна 1936, у укупно 63 броја ћирилицом, као и 14 паралелних бројева латиницом, пет на словеначком и два на мађарском. Уз двојац Ђорђе Лобачев и Вадим Кургански, затим опус Николаја Тишченка, овај магазин је премијерно донео још једно важно име нашег стрипа: Николу Сергејевича Навојева. Он је, како је Зупан утврдио, био најзаступљенији аутор овог магазина, са 11 малих и средњих прича током постојања Стрипа.

 

     Биографија Николе Павловича Навојева је умногоме слична осталим руским уметницима избеглим од бољшевичког пуча у Србију/Југославију, али је и једна од најтужнијих и најтрагичнијих. Рођен је у Петрограду 1913, одрастао без оца, пресељен у Београд као дечак, а дебитовао у 22. години кратким делом „Историја Абисинске династије“ (Стрип бр. 25, септембар 1935). Умро је од туберкулозе 1940. године, у 27. години живота, цртајући до последњих тренутака. Изванредни опус последње две године живота износи преко 400 табли, заувек уграђених у темеље нашег и европског стрипа, нарочито авантуристичког жанра, тог краља забаве и узбуђења тридесетих година. Подробни подаци о несрећном младићу и великом уметнику, истражени и запамћени захваљујући Зупану, могу се наћи у изворима које смо навели на крају овог чланка.

 

     Од Навојевљевих прича у магазину Стрип, „Тарцанета“ је била најзначајнија за рани опус уметника, али и најомиљенија код публике. Читајући овај албум, сад знамо и зашто. Реч је, иначе, о колорном стрипу од 19 страна, који је оригинално објављиван на насловној страни Стрипа, по таблу сваког петка (16. јануар — 4. јун 1936). Пре овог најновијег албума, приповест је имала и два преиздања ротационом штампом: Мала библиотека Мика Миш (1936) и Политикин забавник (1996).

 

     Сценарио је у потпуности доследан жанровским канонима авантуре 1930-их, а нарочито романа Едгара Рајса Бароуза (1875-1950) о Тарзану, као и пратећих филмова и стрипова. До тренутка када је Навојев створио Тарцану или Тарцанету већ је било снимљено седам немих филмова (1918-1929), затим два звучна са Банаћанином, Темишварцем, Џонијем /Јаношом/ Вајсмилером (Тарзан тхе Апе Ман 1932, и Тарзан анд Хис Мате 1934), као и конкурентски филмови са — каснијим филмским Флашом Гордоном — Бастером Кребом (Тарзан тхе Феарлесс, 1933) као и Херманом Бриксом (серијал и целовечерњи филм Тхе Неw Адвентурес оф Тарзан, 1935).

 

     У стрипу, Харолд Фостер је дебитовао својим маестралним Тарзаном 7. јануара 1929. (дакле исти дан кад је почео и Дик Калкинсов „Бак Роџерс“), уз учешће Рекса Мексона на дневним каишевима од 1931. Неки од наведених филмова су били популарни и у Краљевини Југославији, а Фостеров маестрални и утицајни стрип је представљен нашој публици 1935. у магазину Цртани филм. „У Фостеровим рукама, стрип Тарзан постао је епски колико је и филм био“ каже уметников биограф Брајен Кејн.

 

     Додали бисмо овде још један утицајан тадашњи стрип са сличним миљеом, неку врсту тржишног одговора на Тарзана; то је „Џим из џунгле“ Алекса Рејмонда који је у САД почео да излази 7. јануара 1934. Навојев је овај стрип могао читати на српском исте године у Политици, а затим накратко и у Цртаном Филму, 1935. (Филмове о „Џунгла Џиму“ тада још није могао видети јер је прва серија од 12 делова снимљена 1937.)

 

     Уз овако атрактивни талас имагинације преко Атлантика, није чудо што је мотив људског бића одгајеног у џунгли тако снажно утицао на нашег уметника.

 

     Међутим, Навојевљева надахнутост је понешто издвајала Тарцанету од других тадашњих и каснијих подражавања Бароузових и Фостерових мотива. Таквих подражавања или чак пародија највећег касноколонијалног мита о изворном човеку, једном од најомиљенијих икада, било је и код нас. На памет прво пада „Џунгла Вед“, серијал од три епизоде 1937-1938, још једног изванредног уметника, Ђорђа Ђуке Јанковића (1908-1974), који нам је касније дао и пародију у свом серијалу о Максиму („Максим као Тарзан“, 1940).

 

     Издвојеност „Тарцанете“ од других тарзаноида лежи пре свега у простој иновацији да је главни актер женско, а још више у драмској и ликовној обради те почетне одлуке и свим њеним исходима. „У то време јунакиње попут Тарцанете биле су права реткост у свету стрипа. Слична остварења, као што је на пример Шина Вила Ајзнера, појавиће се неколико година касније“ — каже Зупан у пратећем тексту албума.

 

     Авантуристичког жанра са мелодрамском потком, овај стрип прича о белачкој колонији која држи плантажу каучука негде на острвима Јужне Азије. Њихов члан је рањен а сумња пада на власницу копља, мистериозну господарицу звери, Тарцану (Тарцанету), која је повезана са још једним локалним феноменом за којим белци жуде — али, да не откривамо овде заплет. Нешто касније, појава другог мелодрамског актера, Клерка, уноси и љубавну потку, а други део приповести додатну сложеност и елементе који нису само акциони. Неки од тих мањих елемената су нешто другачији него у тадашњем америчком стрипу и данас делују менталитетски занимљиво, попут мотивације урођеника Нарамина, кога на злочин не покреће похлепа већ осећај моралне дилеме.

 

     Деветнаеста табла приче је изашла у последњем броју Стрипа и након завршне слике пише „Крај“. Међутим, знајући за каснији поговор и анализирајући драматургију овог стрипа, ми имамо разлога да верујемо да је био замишљен и наставак перипетија наше јунакиње. Наиме, у детаљном пропратном тексту у албуму, наведен је и цео поговор који је пратио преиздање стрипа у Малој библиотеци Мике Миша пола године касније, крајем 1936.

 

     Тај поговор стрипу резимира даљи Тарцанетин живот, дајући тиме и један довршенији наративни оквир, али и другачији мисаони поглед на судбину наше јунакиње, уводећи у даљини и нешто што би биле моралне и философске дилеме које стоје иза стрипског житија. Зато чврсто сматрамо да би млади аутор направио бар десетак страница дужу причу да је магазин наставио да излази. Занимљиво је питање да ли је сâм Навојев био аутор и овог сценарија, са обзиром на чињеницу да је од краја 1936. потпуно одустао од писања, препустивши приповедачко кормило магу нашег авантуристичког жанра, сценаристи и прозаисти Бранку Видићу (1904-1967). Ако је писац био сâм Навојев, онда му не можемо одрећи живу надареност и на овом пољу, а ако се испостави да је био неко други, то би био важан податак на недовољно истраженом и растумаченом пољу српске и југословенске стрипске драматургије и сценаристике, која није ништа мање дала европском стрипу него наши ликовни уметници.

 

     Читљивост и чаролија драматургије у „Тарцанети“ су остали свежи и данас, нарочито за данашње љубитеље авантуристичког жанра 1930-их, који често умеју да потисну у себи читалачко искуство целог каснијег стрипског и попкултурног корпуса, и да просто гледају дело очима времена када се појавило.

 

     Међутим, те особине читљивости и шарма су у пуној мери дошле до изражаја лепом симбиозом приче са ликовном обрадом. Навојевљев цртеж је у тим годинама био још у формирању, и тек је имао да научи много од каснијих вештина у графичком покрету, анатомији, композицији, потезу тушем, односу црног и белог, атмосфери и целокупном цртачком умећу. Велика је разлика између овог раног стрипа и оних које је радио 1939. и 1940, после важне осамнаестомесечне паузе. И данашњи читаоци ове разлике могу видети упоређивањем са првим Видићевим и Навојевљевим репринт-албумом, „Млади Бартуло, син Дубровачког гусара“.

 

     Ипак, и поред занатске несавршености у многим елементима, „Тарцанета“ је јединствен пример како и у таквим случајевима свет уметничког дела може да „ради“, јер је ментални ефекат, а не занатска савршеност, оно што изазива утисак читаоца.

 

     Пошто је овај албум у боји и представља директан претисак са страница Стрипа, колорит је прва ствар која ће увући читаоца у ову авантуру. Сведеност и скромност три штампарске боје су довеле и до нечега што је била очигледна ауторска стратегија: овај стрип оставља утисак због изразите употребе зелене и црвене боје, које не само да су покушај реалистичке материјализације света приче, већ и средство атмосфере, али и симболичка порука шта су главни елементи и овог универзума и његове драме. Симболички гледано — џунгла, живот, младост, нежност, невиност, фаунско, примитивност и изворност су у сталној колорној супротности и комуникацији са супротним феноменима: одећом, оружјем, другим артефактима, ватром, рубинима, страшћу, снагом, насиљем, похлепом, цивилизацијом… Чак и ако је ово ликовно решење било чисто нагонско, заслужује све похвале због свог коначног ефекта.

 

     У стрипу има неколико момената за памћење, који надилазе просек тадашњих ауторових занатских снага. Сматрамо да је томе допринела и драматична употреба хоризонталних кадрова (попут табли 4, 5, 11 и 12) као и изразита надмоћност свих сцена акције или напетијих ситуација у односу на неупоредиво блеђе или лошије нацртане везне, разговорне сцене. Та надмоћност акционих делова је вишеструка: покрет, гест, композиција, атмосфера, укупна зрелост цртачких и стилских решења.

 

     Четврти специфичан ликовни аспект овог стрипа — поред боја, композиционих решења и акционо-трилерских тренутака — јесте и најважнији, онај који заиста издваја стрип од иконографије једног времена. То је ликовни приказ саме јунакиње, па и њеног верног пратиоца, црног пантера Каа. Наиме, у Навојевљевој визији, Тарцанета је девојка у касним тинејџерским годинама, нешто виша и виткија од тадашњег холивудског просека, а припада антрополошком типу који је такође врло нехоливудски: очигледно источномедитерански, односно црна флексија динарског типа. Та одлука је изванредно примењена, зато што скоро свако појављивање Тарцанете не само да носи поменуту специфичност и памтљивост, већ су и њена моторика, гестикулација и мимика живи и чудно уверљиви, чак и када су изведени врло сведеним цртачким средствима.

 

     Очигледно је да је млади аутор имао за модел неку девојку, вероватно натурализовану Београђанку, која му је позирањем помогла да од Тарцанете доследно направи најљупкије женско чељаде џунгле свога времена. У неким моментима у јунакињиним позама (мање у лицу) има и далеког одјека вамп-жена, као и пин-ап и модних илустрација, али је коначни утисак непогрешиво самосвојан, чинећи од ње мис домаћег стрипа, која из свог зрачења младалачком лепотом и крајње дискретном еротичношћу, никад није прешла у вулгарност или баналност. То је дало јединствен иконички ефекат у нашој популарној култури, где је архетип митске девице далеко ређи од архетипова мајке, сестре, вамп-даме, вештице, девојчице или торокуше.

 

     Много од визуелно набројаног у вези са јунакињом може се рећи и за цртачку обраду пантера Каа, који сваком силовитом, осенченом појавом, а нарочито када је заједно са својом господарицом, оживљава плошни, дводимензионални свет цртежа и боја у живи покрет, став или стање.

 

     Сматрамо да је овакав визуелни, а делимично и драматуршки приступ помогао да се у нашим очима овај стрип заиста одвоји од хрпе бароузовско-фостеровских клонова.

 

     Да додамо запажање да је млади цртач био надахнут и при цртању џунгле или урођеника, док су опет неки други елементи просечни или чак исподпросечни: бели мушкарци, анатомија мајмуна, архитектура, композиција многих кадрова… Постоји и једна могућа мала мистерија, можда везана за нагло гашење магазина: последња табла има одређену недовршеност и још неке ликовне особине које је цртачки раздвајају од остатка стрипа (анатомија, боја косе, фризура, материјализација), а тај феномен се можда може приметити и нешто пре, од табле 14. Да ли је у питању нечија туђа рука, или је сам аутор био присиљен да у журби ради, то сад не можемо тврдити, али остајемо при утиску о различитости, као и ставу да то питање завређује додатну анализу.

 

     Технички говорено, ово издање „Тарцанете“ је први пут у историји изашло на одличном папиру високе граматуре, доброј офсет-штампи, и са прецизним претиском страница Стрипа онаквих какве су биле. Изузетно је важно да текст овог стрипа није мењан, нити је поново уписиван, а табле нису премонтираване, што је била неопростива мана већине скоријих репринта предратног Београдског круга. Албум се завршава детаљним пропратним чланком „Тарцанета, девојка из џунгле“ самог издавача-уредника-истраживача, Здравка Зупана. Поменимо и друге заслужне за ово издање: рецензенте Мирка Поповића и Предрага Јовановића, штампарију „Принт“ из Крагујевца, као и техничког помоћника Ненада Петровића (који је асистирао Зупану и на репринту стрипова П. Пољакова и К. Кузњецова 1999). Тираж албума је мали, 300 примерака, а цена је приступачна. Успут, ово је и први прави колор-репринт неког нашег предратног стрипа. Укратко: ретко пристојно издање за праве сладокусце.

 

     Пошто је ово дефинитивни повратак Тарцанете међу нас, а верујемо и да ће скромни тираж тражити још један, већи, узимамо слободу и да као читаоци измаштамо шта би у том већем издању могло да буде. Волели бисмо још текстова, на пример: опширна биографија Навојева, феномен Тарзана у свету и код нас, или шира историја издања Стрип. То се још више односи на жељу за још визуелног материјала: увећане кадрове јунакиње и њеног верног пантера да се види/ужива цртачка стратегија рада по живом моделу, затим примере из тадашњег стрипа Тарзан, као и примере из других Навојевљевих стрипова. Такође смо од оних који воле „старомодно“ ликовно обликовање корица и других елемената прелома и слога, што би био потпуни времеплов у 1936.

 

     Наравно, чак и ако су ова очекивања за проширено издање у ствари само наше тражење хлеба преко погаче, то не треба да омете закључак већ о овом издању: „Тарцанета“ је један од најљупкијих подухвата ове године. Дефинитивни поклон за све љубитеље класичног стрипа.

 

Београд, 2. новембра 2006.

 

Зоран Стефановић (Стрип вести #390)

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар