Век стрипа у Србији

Изложбом и монографијом Век стрипа у Србији историчара стрипа Здравка Зупана на свеобухватан начин је представљен развој девете уметности ових простора

Изложба Век стрипа у Србији, отворена 26. септембра у Галерији савремене уметности у Панчеву, на репрезентативан начин нуди преглед оригиналних цртежа и издања од протострипова из 1935. године до савремене продукције данашњице. Осим радова готово свих значајних аутора који су креирали стрипове у Србији, заступљен је и увид у часописну продукцију и фотографије које је током година прикупио историчар стрипа Здравко Зупан.

Он је овом изложбом заокружио низ изложби које су пратиле историју и развитак овог медија код нас у оквиру програма интернационалног фестивала ауторског стрипа ГРРР! од 2002. до 2006. године. Координатор пројекта и признати стрип цртач Саша Ракезић, познатији под псеудонимом Александар Зограф, рекао ја за Европу да ова изложба ставља акценат на неке од детаља који су досад били непознати љубитељима домаћег стрипа, као што су протострипови из 19. века, који су били апсолутно заборављени.
 
Такође, изложба скреће пажњу на поједине чланке који су третирали појаву стрипа почетком тридесетих, када се он појавио код нас, као и за време немачке окупације. У том периоду су, такође, постојале публикације које су редовно објављивале радове наших аутора.
 
Аутор изложбе, историчар стрипа и писац монографије Век стрипа у Србији Здравко Зупан је сабирни центар историје девете уметности ових простора. Већ деценијама се бави не само скупљањем информација већ и архивирањем оригиналних стрип табли од четрдесетих па све до данас, што је права реткост код нас. Начини на које је све Здравко долазио до оригиналних материјала граниче се с подухватима неког детектива.
 
Као претечу српског стрипа Зупан у монографији апострофира сликара Димитрија Аврамовића (1815–1855), чије су карикатуре политичког карактера објављиване у тада најчитанијим листовима Седмица, Шаљивац и Шумадинка. У његовим карикатурама Зупан препознаје и претечу дијалошких „балончића“, који су саставни део модерног стрипа, а појављују се у контроверзној карикатури устремљеној на регента-мађарона Саву Вуковића, кога је представио како у време мађарске буне у сарадњи с угарским властима плени Новине србске.
 
Као први српски професионални илустратор у монографији наводи се Миливоје Мауковић. Рођен 1881, Мауковић је током живота сарађивао с многим српским календарима и листовима који су излазили у Пешти, Бечу и Новом Саду. Успешно је сарађивао и с Јованом Јовановићем Змајем, за кога је урадио неколико илустрација дечјих песама. Први српски хумористички лист појавио се 1850. (по старом календару) под именом Шаљивац, а три године касније у Новом Саду Јован Јовановић Змај и Димитрије Михајловић покрећу хумористички лист Месечар. Змају припада истакнуто место у српској хумористичкој штампи, која је утрла пут стрипу као медију. Он је готово три деценије издавао шаљиве листове, чији је био покретач, уредник и сарадник.
 
Према Зупановом тумачењу, Змајев лист за децу Невен је током континуираног 11-годишњег излажења представио читаоцима обиље илустрација и више десетина прича у сликама, од којих су многе биле на изузетно високом цртачком нивоу. У дневну штампу стрип улази 16. јануара 1930. године, индиректно, преко додатака за најмлађе у листу Политика. Преко целе стране били су објављени текстови, цртежи и илустрације за децу. Све прилоге припремио је Брана Цветковић. Он ће својим стрипованим песмама, ликовима и другим прилозима обележити прву деценију Политике за децу, чак и онда кад су се на њеним странама појавиле табле Волта Дизнија.
 
Као један од најзначајнијих датума за српски и југословенски стрип Зупан истиче 21. октобар 1934. Само месец дана након што је окончан у САД, Политика је преко целе стране донела шест каишева стрипа Детектив X-9 Александра Рејмонда и Дешајела Хемета. Како овако специфичном медију до тада није нађено пригодно име, Дуда Тимотијевић, један од уредника Политике, из оригиналног назива на енглеском језику (цомицс стрип) задржава само други део синтагме.
 
За Политику се везује још један важан догађај у историји девете уметности ових простора: 20. јануара 1935. доноси гег-таблу с Дизнијевим Микијем Маусом, под насловом Микијева савест, а само месец дана касније и први хумористички стрип у наставцима Плутонова велика трка. Новинар Дуда Тимотијевић даје и пригодна домаћа имена Паји Патку, Микију Маусу и осталим Дизнијевим јунацима.
 
У пролеће 1935. године појављују се први специјализовани листови Стрип и Цртани филм. Упоредо с развојем, нова уметност наилази на немилосрдну цензору јер је у то доба трагано и за најскривенијим нападима на власт. Први познати случај забележен је с таблом Мики и његов двојник, где је протумачено да постоји сличност с дешавањима на српском двору, односно са оним што се тих дана причало по Београду: да кнез Павле Карађорђевић намерава да преузме престо од малолетног краљу Петра.
 
Објављивање стрипа је спречено децембра 1937. године. Због извештавања о овом догађају из Београда је протеран новинар Хјуберт Харисон, дописник Њујорк тајмса и британске новинске агенције Ројтерс, а Волт Дизни тим поводом упућује телеграм Политици, у ком, с благом иронијом, изражава жаљење што је лист због његовог стрипа имао неприлике. Ипак, упркос свему, период пре Другог светског рата остаје веома успешан за девету уметност у Србији, са чиме се слаже и Здравко Зупан.
 
– Домаћи аутори су до почетка Другог светског рата на тлу Србије остварили импозантне опусе од по двадесетак и тридесетак комплетних сторија, учинивши да Београд тридесетих година постане једна од престоница европског стрипа. Не поричући извесне утицаје, стрип у Србији више никад неће достићи такав степен самосвојности и аутентичности, дајући свој допринос и у приповедачком и у графичком погледу ризници европског и светског стрипа – каже за Европу Здравко Зупан.
 
Услед бомбардовања Београда и окупације земље, сви постојећи стрип листови се гасе, као и остала штампа. Њихово издавање за време окупације регулисано је Уредбом о штампи, коју је издао војни заповедник у Србији 20. маја 1941. године. Према тој уредби, у земљи се нико није могао бавити издаваштвом без одобрења немачких војних власти. Иако је однос нациста према стрипу био изузетно неповољан, конкурс за цртаче последње стране у листу Дом и свет објављен је у листу Ново време половином септембра 1941. године.
 
У том листу су у наредна три месеца објављиване гег-табле Доживљаји малог Куку Кокоса загребачког сликара Фердинанда Ферда Биса. У Дому и свету се, пак, с хумористичким остварењима јављају Славко Јанић и Вељко Коцкар, који је објавио неколико духовитих гег-табли чији је централни лик био кактус по имену Бата. Поред Коцкара и Јанића, по једну таблу објавиће и Слободан Богојевић (Пужић Пуле) и Радомир Перица са остварењем (Тил Ојленшпигел). Покушано је и с поновним излажењем популарног предратног стрип магазина Мика миш, али је садржај у ком су се налазили цртежи америчких аутора Тарзана, Фантома, Мандрака, Барнеја Бакстера и Радио Патроле аутоматски забрањен.
 
Са ослобађањем Београда погубљени су многи који су били ангажовани у штампи, радију, у представама, цртањем карикатура и другим средствима информисања. Њих укупно сто пет кажњени су губитком часних права за свагда и конфискацијом целокупне имовине у корист Народноослободилачког фронта. На крају саопштења које је изашло у Политици је стајало: „Све смртне пресуде су извршене“. Под редним бројем 37 налазило се и име Вељка Коцкара. Здравко Зупан сматра да је стрељање Вељка Коцкара прво убиство које се у Србији десило због стрипа.
 
– Вељко Коцкар је као младић од 25 година стрељан због стрипа. Разговарао сам с неким његовим пријатељима из тог доба, и сви су ми тврдили да он није имао никакве везе с политиком. Трагајући за информацијама нашао сам новине од 27. новембра 1944, где је објављен списак стрељаних личности у Београду, на којем је између осталих било и његово име. Код његовог имена је стајало објашњење да је убијен због тога што је био агент Гестапоа, као и да се истакао клеветама и лажима против Народноослободилачке борбе. Мени данас то доста шупље звучи. Радомир Перица, такође један он цртача за време окупације, рекао ми је да је то било такво време, и да је којим случајем преспавао на другом месту неколико дана, остао би жив – каже Зупан.
 
Током рата се јављају и први партизански стрипови, од којих се издвајају Мирко и Славко цртача Десимира Жижовића Буина и пионири Ћира и Мира, које су креирали познати књижевник Бранко Ћопић и карикатуриста Иво Кушанић на слободној територији крајем 1943. године за лист Ми млади. Поновно стварање култа девете уметности не годи ни новоуспостављеним властима, за које је он „тековина модерне капиталистичке индустрије“, па бива на леду од 1945, када је забрањен све до 1951. године.
 
Омладина од 72. броја без икаквог објашњења престаје да објављује Кушанићев и Ћопићев стрип о доживљајима пионира Ћире и Мире, а у судском спору против издавача стрипа Три угурсуза за време окупације судија у образложењу забране излажења наводи да „стрип омаловажава и вређа крваву борбу наших народа против фашистичких разбојника“, закључујући да се нигде не виде злочини немачких завојевача, нити херојска и натчовечанска борба наших народа.
 
Након идеолошких сукоба са СССР и резолуције Информбироа, стеге око стрипа почињу да попуштају, али он и даље доживљава критике партијског кадра. Пред сам крај 1951. године тадашњи директор Политике Владислав Рибникар окупио је неколико новинара са идејом да поново покрену Политикин забавник. Нови Забавник пуштен је у продају 5. јануара у истом формату и истој техници штампања као пре рата. Након Политикиног забавника и неколико више-мање успешних покушаја других новинских издавачких кућа, 26. децембра 1957. године појавио се први број Кекеца, Борбиног забавника за младе од 7–77 година.
 
Идејни покретач Кекеца био је Миле Виторовић. Док је овај „забавник“ кренуо у четворобојној штампи, први број Дечјих новина, под насловом Дечја политика, изгледао је сасвим скромно. Идеја о оснивању овог листа, а касније и истоимене издавачке куће, настала је у основној школи у Горњем Милановцу. У својој првој фази Дечје новине сачињавало је неколико наставника ентузијаста, који су заједно са ученицима крајем 1956. године основали редакцију и 12. јануара 1957. издали први број листа у 1.000 примерака. Дечје новине су, пре свега, захваљујући свом дугогодишњем главном уреднику Срећку Јовановићу, учиниле за домаћи стрип више од свих осталих издавача.
 
Готово да нема значајнијег југословенског аутора који није објавио стрип, макар и као репринт, у неком њиховом издању. Ово предузеће постаће члан велике породице Дизнијевих издавача 27. октобра 1966, лансирајући на југословенско тржиште први број часописа Мики. Волт Дизни, који је у то време био жив, упутио је Дечјим новинама поздравно писмо, пожелевши им пуно успеха у даљем раду. Ово писмо објављено је у првом броју Микија заједно с његовом фотографијом коју је том приликом поклонио издавачу са посветом.
 
Осамдесетих година стрип је код нас, поред медијског простора, изборио место и у елитним галеријама. Аутори су радо излагали радове, а галерије су им у том погледу излазиле у сусрет. Једну од првих изложби стрипа организовао је Љубомир Кљакић још 1976. у СКЦ-у, под насловом Фантастика –стрип друштво у оквиру програма форума Научна фантастика на филму. Дом омладине Београда био је домаћин изложбе Мирка Илића и Игора Кордеја, који су у лето 1977. наступили под именом Нови квадрат.
 
У пролеће 1978. у 296. броју Лунов магнус стрипа објављена је епизода стрипа о Великом Блеку под насловом Гужва у Бостону. Реализовали су је сценариста Светозар Обрадовић и цртач Бранко Плавшић. То је била прва у низу прича о овом јунаку италијанског стрипа које ће бити реализоване наредних година и на чијој ће изради учествовати више домаћих сценариста и цртача.
 
Нестанак СФРЈ почетком деведесетих година, распад тржишта, санкције и инфлација доводе до велике кризе у овој области издаваштва. Међу десетинама хиљада младих који су тих година напустили земљу, отишли су и неки талентовани и афирмисани аутори стрипа. С друге стране, тиражи вртоглаво падају. Издања Лунов магнус стрипа и Златне серије, која 1980. достижу тираже и до 180.000 примерака, 12 година касније штампају се у просечном тиражу од 13.500, односно 17.000 примерака.
 
Својеврсни медијски рат с краја осамдесетих настављен је и по избијању ратова у које су се укључили и неки издавачи и аутори стрипа. У жељи да искористи огромну популарност, Драган Васиљковић, познатији као Капетан Драган, 1. септембра 1991. године покреће стриповану едиција Книнџе, чији је поднаслов гласио Витезови Српске Крајине. Новинар Борбе И. Петровић у броју од 25. септембра, у кратком осврту насловљеном Книнџе и Линџе, пишући о овом стрипу каже да је цртеж униформисан, драматургија очајна, те да су истинске намере: зарадити на ратној несрећи.
 
Деведесетих је на страницама Српске речи, листу Српског покрета обнове активан нишки аутор Миодраг Крстић. „Јунаци“ његових кратких стрипова су Јосип Броз Тито, Слободан Милошевић, Војислав Шешељ, Добрица Ћосић и други актери присутни на тадашњој политичкој сцени, а у издању Погледа из Крагујевца 1. априла 1993. у продаји се појавила прва свеска стрипа Ђенерал Дража. Почетком јануара 1993. Политика је на насловној страни донела информацију: „Санкције протерале Пају, Микија и остаје Дизнијеве јунаке.“
 
У њој се даље наводи да је у телефаксу који је стигао 8. јануара компанија Волт Дизни пабликејшн обавестила ову новинску кућу да се право на објављивање доживљаја Дизнијевих јунака замрзава до даљњег због санкција и одлуке америчке владе да се са СР Југославијом не послује. Почела је нова ера српског стрипа која се сводила на најпрактичнији начин објављивања: фанзине. Спој панк музике и девете уметности изнедрио је многе ауторе који су касније нашли цртачке ангажмане и у иностранству. Александар Зограф је један од њих.
 
– Након помаме за стрипом током ‘80. у Југославији, деведесете су донеле нови вид медија у којем је стрип имао посебну важност – фанзине. То би била врста дешавања која није била повезана само са стрипом, већ је повезивала читаву сцену. Независна сцена је била доста снажна током деведесетих, с обзиром на то да је требало да се судари са ситуацијом у земљи која је била крајње проблематична и трагична. Тада се појавила потреба да се искаже другачији пут јер није било канала за комуникацију.
 
Најјефтиније што може у тим тренуцима да се уради је да се направи „уради сам“ издање које би се умножило у фотокопирници како би се дистрибуирало даље. Фанзини су нешто што се десило са панк музиком у Енглеској средином седамдесетих, и самим тим је све то имало снагу коју су људи осетили – каже Ракезић.
 
Александар Зограф је децембра 1991. приредио фанзин малог формата Алас! Цомицс. Послао га је чувеном Џеју Линчу, који га је препоручио неким америчким издавачима, што је резултирало његовим објављивањем у чикашком часопису Бонус. Зограф је практично отворио врата међународне сцене алтернативног стрипа. Ситуацију у којој се српски стрип нашао током 1993. године можда понајбоље илуструје наслов стрип критичара београдског недељника НИН Слободана Ивкова. Он је свој избор најзначајнијих догађаја у области стрипа текуће године, од 31 децембра 1993, једноставно насловио: Наставило се!
 
Зограф наводи за Европу да у овом моменту има бар петнаестак стрип аутора у земљи који објављују своје радове у Србији, као и Француској и Америци, земљама где стрип има посебну важност и где је настао. Само такав податак говори колико је снажна стрип продукција у овом тренутку.
 
Аутоцензура осамдесетих
Седамдесетих, и поготово осамдесетих година, цензорски посао су на себе често преузимали уредници стрипованих листова. У интервјуу који је дао новинару Зум репортера, Бранислав Керац је на његово питање има ли цензуре у стрипу, одговорио:
 
– Цензура није претерано строга, тако да се деси да омашком и прођу неке ствари које не би требало. Али има и неких смешних примера претеране брижљивости: рецимо у мом стрипу Кобра један трговац хвали своје оружје и има неки тенк, за који каже да је бољи него руски Т-34. Уредник одмах закука – немој да помињеш Русе, то је пропаганда њиховог оружја – и наравно, избаци то. Није то битан детаљ, али ето, мислим да тако нешто није за цензуру – говорио је Керац.

Иван Радојевић (Европа)

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар