Интервју: Лазар Станојевић – ЗА СВЕ ЈЕ КРИВА ПОШТА

Ово је један од најдужих интервјуа са великим мајстором Лазаром Станојевићем. Када сам из е-маил поруке заједничког пријатеља Здравка Зупана сазнао да је 5. фебруара 2001. Лаза умро у Београду, могао сам само да се вратим читању његовог јединог објављеног албума и овог интервјуа. То је једино што од мог тихог пријатеља увек штедљивог на речима имам овде у Амстердаму. Схватио сам да интервју, без обзира на дистанцу, време није „појело“. Прекуцавањем интервјуа, те 2001. године, пребацивањем разговора с избледеле копије магазина у дигитални простор-форму (тако би то Лаза вероватно назвао; ОЦР програм за наш језик ми није био доступан), успео сам да повратим нешто што је изгледало изгубљено – да призовем боју Лазаровог стишаног, од дувана промуклог гласа који већ десет година нисам био у прилици да чујем.

 

 

Такозване „објективне координате“:

 

 - рођен у Сомбору 1931. године

 - студирао психологију и енглески језик

 - радио је у Београду као професионални преводилац

 - аутор је стрипа Свемирони (појавили су се први пут 1975. у „Пегазу« бр. 3 и бр. 6, и затим излазили у листу »Младост« у периоду од јануара 1976. до јануара 1979, где је изашло преко 130 табли)

 - Награда УЛУПУДИВ-а за стрип на Златном перу 1981. Године

 - Награда „Стрипотеке“ за стрип на Златном перу 1985. Године

 - Награда за најбољи гротескни стрип на 3. Салону југославенског стрипа у Винковцима 1986. године

 - био је члан УЛУПУДС-а

 

 

azar-stanojevic-1931-2001l-photoЛазар Станојевић, необичан човек. Од првих сусрета зрачи ненаметљивошћу. Повремено стоичког осмеха. Осмех који обезоружава и спречава да се покуша са уобичајеним конвенционалностима. Често људи граде око себе баријере заштите, дистанце и изузетности. Лазар их одбацује уз лагано одмахивање руком. Не жели да се општи посредством значајности. Успркос свему, не могу да занемарим речи макар три ауторитета светског стрипа упућене Лазару, међу свим критичким судовима које сам сабрао када сам приредио албум Свемирони:

 

„Имате талент који сте јединствено изразили у стрипу The Blots (Мрље). Међутим, Blots превазилазе наше сврхе. Део вашег хумора је лако схватљив, али су гегови понекад теже ухватљиви, а кулминација је етерична. Новине имају широку публику и стога морају да се обраћају свима. Херметичне шале слабије пролазе. Разгледајући ваше стрипове закључио сам да ми је било потребно да их погледам више пута да бих их доживео.“

Thomas Easthman, одговорни уредник листа San Francisco Examiner

(одломак из писма 20.3.1968.)

 

„Свакако ми поздрави Станојевића. Свемирони ми се допадају и мислим до би могли да имају светлу будућност. Нека ми се обавезно јави кад дође у Њујорк. Желео бих до му помогнем на сваки начин док буде овде.“

Will Eisner, цртач стрипа Спирит.

(Из писма Жики Богдановићу 14.10.1975.)

 

„Станојевић је веома телентован аутор који, по мом мишљењу, покушава да уради нешто још увек недовољно разрађено осим можда на неколико места. Наиме, у питању је увођење правог филозофског становишта у стрип какво су поседовали Herriman, Kelly, Schulz, McCay, Outcault и касније још неки други.“

Burne Hogarth, цртач Тарзана

(из писма Жики Богдановићу)

 

Лазар Станојевић слеже раменима. Лазар је изгледа, релативиста. Речи сматра врло условним обликом комуникације. Уосталом, он је аутор Свемирона…

 

mi-smo-njihov-svet-prelomljen-u-ogledalu1 

Изненађује обиље скица за Свемироне. Оне надмашују број скица које би урадио савестан цртач који има намеру да реалистички обради неку историјску тему. Већина скица су варијације једне почетне теме.

 

Чудно је да када ми једна идеја падне на памет, онда одједанпут ме елементи те идеје вуку ка другим варијантама. То некако дође само по себи. Некад ме елемент једне сасвим једноставне идеје повуче да га развијам и варирам још ко зна колико пута. То је помало тешко објаснити ван конкретног примера.

 

Неке од варијација су међусобно удаљене до непрепознатљивости. Да ли их све искористиш за финалне верзије?

 

Никада то не чиним. Тих скица има пуно. Многе од њих, када извесно време прође, остану са недовоњно података да бих касније могао да их употребим. Неке су врло овлаш урађене тако да је тешко, а понекад једноставно немогуће, ући у траг првобитној асоцијацији.

 

Радиш као преводллац на енглески језик у Тањугу. Ипак је необично да је на многим скицама за Свемироне изворна верзија текста на енглеском.

 

Свемироне сам и правио у почетку пишући искључиво на енглеском. Били су и намењени за пласман на енглеском говорном подручју. Но, и касније сам то чинио. Некако ми је лакше да се „укључим“ у мишљење на енглеском језику.

 

Мислиш ли да је стрип у тој мери англосаксонска творевина?

 

Не. То није везано за општи статус стрипа. То је лично осећање при раду.

 

Не радиш цртеж прво оловком, па након тога тушираш. Рад у оловци је замењен великим бројем скица. А финална верзија, опет, задржава изглед спонатности и импровизације.

 

Одувек сам тако радио. Важно је унапред промишљати и предвидети све детаље. Видео си како су скице ишаране, текст мењам безброј пута. С обзиром да Свемирони, што се тиче самог цртежа, немају много елемената у оквиру јодног квадрата, мислим да је композиција најважнија. Зато у скици одредим тачно место свих елемената. Трудим се да кроз скице што више испитам могуће варијације. Радује ме ако успевам да коначна верзија не изгуби спонтаност.

 

Богдан Тирнанић је Свемироне својевремено означио као научнофантастични стрип. Да ли је то заиста научна фантастика?

 

Мени се уопште тај придев „научна“ у овом контексту не допада. Фантастика је у ствари фантастика. Колико је научна ја не знам. Можда се једино Jules Verne стварно трудио да буде научна и, наравно, Arthur Clarke и још понеки. Иначе, боље је рећи fiction у најширем смислу.

 

Откуд толико наглашено присуство свакодневице у животима „бића времена и простора“ (Space-Timers је оригинални енглески наслов Свемирона)?

 

То ми изгледа нормално. Не пада ми на памет да бежим од обичних, свакодневних искустава тих бића.

 

Свемир, „микрокосмос“ кроз који се они крећу могао би да сугерише некакву необичност, изузетност. Свемирони се, међутим, понашају врло свакодневно.

 

Да. То је њихова „кућа“. Не постоји никакво свемирско насеље где би им било више свакодневно.

 

Шта за тебе значи назив „интелектуални стрип“? Да ли он одговара Свемиронима?

 

То је исто назив који ми се никако не допада. Feiffer се узима као творац модерног интелектуалног стрипа. Међутим, он је толико пуно „искапиталисао“ на Clare Briggsu. Briggs је у том неком маниру, који је свакако касније унапредио Feiffer, говорио о најобичнијим свакодневним стварима на један разумљив начин који је публика још како прихватила.

 

Како би означио струју у стрипу коју формирају Krazy Kat George Herrimana, Pogo Walt Kellya, B. C. (Препотопко) Johnny Harta, Peanuts Charles Schulza?

 

Једноставно као врхунске домете у карикатуралном или гротескном стрипу. Уопште, чему те сталне потребе за неком квалификацијом. Нормално је да се свако оригинално дело опире квалификацији.

 

Окружен си књигама. Скоро половина једног зида су књиге стрипова и књиге о стрипу. Међу њима видим неке које говоре о почецима стриповног изражавања.

 

Све што има везе са стрипом ме још како занима. Верујем  да човек мора, када ради било који посао, да покуша да сазна што више о свему што је претходило. Не може се побећи од традиције. Треба уочавати различита стремљења која постоје. Развијати их. Не треба се заносити да човек може да створи нешто апсолутно ново. За креирање Свемирона осећао сам потребу да покушам да идем у саме изворе медија.

 

Од када читаш стрипове? Које су твоје прве љубави у овом медију?

 

Негде од четврте, пете године. Први стрип који сам икада видео био је Raymondov Флаш Гордон. Затим, богзна како фасцинирао ме је Segarov Попај. Три угурсуза ми се такође изузетно допадао. Баш због наизглед невештог Fortonovog цртежа који је у ствари мајсторски на свој начин. Уопште, изгеда ми да су ме стрипови који у то време нису прављени са неком великом претензијом да буду савршени у графичком смислу више инспирисали. Помогли су ми да у шестој-седмој години и сам почнем да цртам. А почео сам с илустровањем народних прича. Вероватно је ту имао утицаја и Ђорђе Лобачев.

 

Зашто је из твоје почетне петочлане експозиције карактера изронио Факто и почео да доминира као лик?

 

Некако се, ваљда, одређени лик сам наметне. Ја то заиста не умем да објасним. Можда је Факто највише човек.

 

Мист и Мистина као да нису имали прилике да искусе своје могућности као карактери?

 

Почетна идеја била је да Мист и Мистина буду противтежа, нека врста онога што се у позоришту назива „повереником“. Верујем да су Свемирони још увек неразвијен стрип. Тако да претпостављам да ће Мист и Мистина моћи вероватно да задобију развијеније улоге. Факто има највише тривијалне природе. То је оно што се тиче хумора који проистиче из карактера. Међутим, у Свемиронима је, наравно, присутан и хумор ситуације. И ситуација и карактери имају своје улоге. Бурлеска, по речничкој дефиницији, покушава да тривијално путем комичног уздигне до општег, универзалног, па чак и до узвишеног. И супротно, да се узвишено, опет кроз комично, спусти до тривијалног. Што се тиче Симпа, он је стари филозоф, тотално изгубљен у својој збрци.

 

Јесу ли Свемирони оптимисти или песимисти? Колико је на њих примењива ова подела?

 

Оптимисти су. Мада је хумор некада с оне стране оптимизма и песимизма.

 

Која ти форма Свемирона више одговара – каишеви или табле?

 

Започео сам са каишевима и просто нисам веровао да ћу икада моћи да радим табле. Касније сам почео да примећујем да већина добрих каишева може да се развије у таблу. Та трансформација може да се креће у оба правца између каиша и табле.

 

Структура Свемирона је отворена: први квадрат је увек „пробијен“ њиховим доласком , а последњи призор је неомеђен линијом.

 

То није неки посебно важан момент. Више је као неки trade mark, рецимо. Трудим се да све у Свемиронима буде функционално, са мало елемената. То покушавам не само у графичком погледу него и у тексту. Изгледало ми је да овакав „улаз“ и „излаз“ из Свемирона има неко функционално оправдање. Свемирони улећу у стрип из наших простора, из наших људских живота. Улазе у стрип, пролазе кроз квадрате и постоје само у стрипу. На крају се опет, тиме што је последњи квадрат неомеђен, на неки начин враћају у овај наш свет где су само машта.

 

Драмска тензија у Свемиронима је најјача у претпоследњем призору који изгледа као прави финале. Следећи, последњи призор је нека врста продужетка чији интензитет не достиже претходни.

 

То може да се примети и у многим другим стриповима. Рецимо, код Schulza је нешто слично. То, такође, може да се повеже с нечим што је карактеристично за Американце. Када доведу парадокс до нечега што се публици учини да даље не може да оде, онда му дају још један додатак. Јођ у Пегазу сам, у текстуалним фрагментима о Свемиронима, писао о потреби да се продужи време после кулминације. Друга је ствар да ли је могуће да човек увек то богзна како успешно изведе, у шта не верујем.

 

Још 1975. године си наговестио увођење идеје Недођије у Свемироне. Ове године си урадио за Видике стрип у коме Свемирони назиру наш свет и доживљавају га као Недођију.

 

Да. Идеја о „свемирким рупама“ се надовезује на Недођију. То је развијена идеја Недођије која је испрва неколико пута наговештена присуством невидљивог бића Чворугана. Свемирони кроз свемирске рупе могу да посматрају, тачније наслућују неки други свемир. Међутим, они су без могућности узајамног комуницирања са тим светом. Могу да чују и виде шта се негде другде догађа, али не могу ни на који начин да утичу на други свет.

 

Тај си кратки стрип насловио „Кроз рупе свемирске“. Није ли то још један показатељ да је код тебе научнофантастична терминологија метафора за овостране, људске ситуације?

 

Јесте.

 

Интересантни су неки облици комуникације унутар света Свемирона. Још 1975. Било је каишева где Факто лебдећи на облаку покушава с облаком да комуницира…

 

Драго ми је да си то поменуо. Ја сам, ако хоћеш, опседнут немогућношћу неког правог комуницирања. Посматрајући, видим колико људи у ствари не комуницирају међу собом. Неуспеси у комуницирању су свакодневна појава. Невероватно је колико људи воле да скачу на закључке, унапред да закључују и тако крње комуницирају. То ми је можда једна од главних инспирација за Свемироне.

 

Својевремено (1979-1981) појавио си се у додатку за децу четвртком у листу Полика са модификацијом твога стрипа у Свемирончиће.

 

Догађало ми се да неки моји другари за Свемироне кажу: „Ово је сувише фино, али ко ће то да разуме, схвати?“. А после, када те исте замисли пребацим у верзију за децу, у Свемирончиће, онда ме ти исти људи питају: „Што овако нешто не правиш“, потпуно заборављајући да су то већ видели у оној првобитној „интелектуалној“ верзији.

 

Свемирони се крећу од игара са просторним односима до метафоричких игара у којима, често, главну улогу имају психолошки типови. Колико ти је важно претакање визуелне игре у метафоричку?

 

Не бих раздвајао те две ствари. Осећам да су оне јединство које не треба одвајати. Трудим се да стварно оставим утисак њихове повезаности.

 

Ако пођемо од најчешће понављаног мотива – Фактовог заглављивања у вулкане, намеће се питање колико је то метафора људске стешњености уопште, психолошке тескобе?

 

Људи улећу у разноврсне невоље потпуно без потребе. Тако и Факто. У стрипу уопште није јасно зашто он у ствари упада у вулкане. Међутим, јасно је да се скоро увек заглави.

 

Поједине табле Свемирона могу бити доживљене као метафора о политици. Не треба заборавити присуство говора, говорника, публике, свемирских демонстраната…

 

Заиста су у великој заблуди сви који мисле да могу да се потпуно одвоје од политичког. И балкон и публика и говори могу да асоцирају на политику у најнижем смислу речи. Међутим, они могу да имају везе и са најплеменитијим етичким стварима. Политика је врло погодан терен за промашено комуницирање јер толико зависи од дефиниција које свако од нас мисли да има.

 

Изледа да ти је „укус параболе“ много ближи од дословности алегорије. Не волиш једнозначна „скривена“ значења?

 

Не волим.

 

И када Свемирони говоре о осредњости и глупости, у њима остаје дух толеранције.

 

Мислим да је толеранција стварно нешто што у превеликој мери заборављамо у нашем свакодневном животу. За Свемироне је она врхунски закон. Управо то стално мешање немогућности да се комуницира и потребе за толеранцијом може да донесе доста комичног.

 

Колико су Свемирони ти сам?

 

Вероватно је сваки од њих помало ја. То је неизбежно. Не верујем у могућност да се ослободимо себе у својим делима. Увек остаје нешто што је неизбежно наше. Наше на било који начин. И оно што желимо и оно што не желимо. Човек много пројектује своје особине у околину и потом покушава да је протумачи по сопственом лику. То наравно укључује и сопствене мане, глупост и неспособност за комуницирање. Кроз Свемироне ја у ствари празним своју сопствену глупост и уопште особине које ми сметају код других, а које су посигурно и код мене присутне.

 

По плочама које имаш, рекао бих да волиш џез.

 

Много. И то неку главну струју која очигледно живи, продужена, и дан-данас. Можда нема смисла да не поменем неког од новијих, рецимо Chick Coreu. Он је један од невероватних настављача те главне струје џеза. Да си ми случајно поставио питање које знам да ми никада не би поставио: „Да се поново родите да ли бисте изабрали да будете оно што сте сада?“, слободно бих ти одговорио да бих радије био џез виолиниста него било шта друго. Свирао сам годинама џез виолину. Једно од најлепших искустава узајамне комуникације је групна џез импровизација. Језик џеза, музички говор је ослобођен од многих неспоразума у комуникацији. То је пун доживљај заједничког постојања без „колетивизма“.

 

Стилови у џезу – стилови у стрипу. Има ли нешто што их веже?

 

Када погледамо на неке екстремне стилове, нешто што се често сматра „застрањивањем“ у било којој области изражавања, после неког времена човек види да, у ствари, резултати тих експеримената који су по страни од главне струје још како бивају усвајани баш код настављача главне струје. За то се може наћи много примера у разним областима. На жалост, уместо заједништва често смо сведоци нетрпељивости и у уметности. Не знам. Све ово о чему ти причам чини ми се да бих могао много боље кроз стрип да кажем.

 

Шта мислиш, да ли је твоја везаност за џез условљена генерацијски или верујеш да би ти џез исто толико значио и да припадаш некој другој генерацији?

 

Да, верујем. Изузев, рецимо да припадам Нероновој генерацији.

 

Око нас је доста твојих слика. Неке су тематски везане за Свемироне. Међутим, већина је знатно другачија. Изледа да ти је блиско сликарство Paula Kleea?

 

Верујем да је Klee још увек необјашњен, неиспитан. Верујем да ће се и касније историчари уметности враћати на њега.

 

Paul Klee и стрип? У једном тексту сам се усудио да неке елементе стриповног изражавања Huga Pratta у познијем Корту Малтезеу доведем у везу са Kleeom. Какво је твоје искуство и доживљај могуће релације Klee и стрип?

 

Овај пример ми се допада. Не могу баш да кажем да сам исто што и ти осетио код Pratta, али верујем да стварно могу да се доведу у некакву везу. Уопште, верујем да Klee са својим још увек необјашњеним гледањем припада једном метафизичком домену. То је домен којим се ни наука, ни религија, ни политичка теорија не баве. Од својих другара и колега имао сам прилике да чујем: „Шта ти хоћеш? Хоћеш да сликаш као Klee? То је немогуће.“ И стварно је немогуће. Међутим, прихватити неке основне Kleeove поставке, прилагођене самом себи, је ипак могуће. Могуће је кретати се и продужити Kleeovim траговима.

 

Радио си и неке стрипове који су претходили Свемиронима.

 

Да. Нисам их објављивао нити касније сачувао. Ни већину оригинала Свемирона немам. Постепено сам долазио до стилизације присутне у Свемиронима. Људи су све мање личили на људе. Иамо сам неки стил који сам назвао „Lingergarten„. Немам ништа од тога сачувано. То је требало да буде парафраза на kindergarten (дечији вртић). Радило се о старцима. Само браде с врло мало осталих детаља. После тога сам радио стрип The Blots (Мрље). Браде су се трансформисале у мрље. Ипак, имали су још увек неке елементе људског обличја. Позадина је ту већ потпуно нестала. Дакле, кретао сам се у стрипу упрошћавајући графичке симболе. Што се тиче боје, то је посебна прича. Са њом осећам да може свашта да се уради. Специфичну употребу боја сам користио неколико пута у Свемиронима.

 

Интересантна је досадашња судбина иностраног пласмана Свемирона.

 

После пола године истраживања тржишта, Trans World News Service, синдикат за стрип, склопио је са мном уговор за дневни стрип и недељне табле за период од три године. Одмах потом добио сам вест да је синдикат банкротирао. Пошто ниједан од већих синдиката није преузео његове послове, што је иначе обичај, све је остало на томе. Имам за успомену уговор.

 

Једно време си боравио у Америци?

 

1968. и 1969. године. Тада сам у Бостону видео момка са огромним транспарентом на коме је писало да је за све крива Пошта. То ми се заиста допало.

 

 (Интервју је изворно био објављен у ЈУ стрип магазину бр. 69, септембра 1984)

 

Зоран Ђукановић

laza12 

 

Рекли су о „Свемиронима“

 

„Имате таленат који сте јединствено изразили у стрипу Тхе Блотс („Мрље“). Међутим. Тхе Блотс превазилазе наше сврхе. Део вашег хумора је лако схватљив, али је гег понекад теже ухватљив, а кулминација етерична. Новине имају широку публику и стога морају да се обраћају свима. Херметичне шале слабије пролазе. Разгледајући ваше стрипове закључио сам да ми је било потребно да их погледам више пута да би их доживео.“

Thomas Eastham, одговорни уредник San Francisco Examinera

(из писма Л. Станојевићу, 1968)

 

„Стрип Лазара Станојевића Space-Timers („Свемирони“) са мултидимензионалним светом који нам стиже из једне стваралачке имагинације у којој препознајемо аутентичност првога реда – утолико фасцинантнију што јој у овом поднебљу не налазимо ни искуство претходника, ни напор следбеника… Лазар Станојевић оличење је оне историјске спонтаности, у наше доба, која је некад учинила да се готово ни из чега појаве велики мајстори тадашње епохе. Представљајући Лазара Станојевића својим читаоцима, Пегаз изражава непоколебљиво уверење да се ради о аутору изванредног, светског формата, који представља значајан добитак за савремени југословнски стрип… „Свемирони“ теже потпуној упрошћености, оствареној у синтези текста и слике. Изоставља се сваки детаљ који нема лаку препознатљивост и функционалност… Станојевић то сам једноставно и речито дефинише. Успињући се према непостојећем „философском“ стрипу“ Свемирони се приземљују све до самих извора медија…“

Жика Богдановић, „Пегаз“, 1975.

 

„Станојевић је веома талентован аутор који, по мом уверењу, покушава да уради нешто још увек недовољно разрађено осим можда на неколико места. Наиме, у питање је увођење правог филозофског становишта у стрип какво су поседовали Herriman, Kelly, Schulz, McCay, Outcault и касније још неки други.“

Burne Hogarth, цртач „Тарзана“

(из писма Жики Богдановићу)

 

„Свакако ми поздрави Станојевића. „Свемирони“ ми се допадају и мислим да би могли да имају светлу будућност. Нека ми се обавезно јави када дође у Њујорк. Желео бих да му помогнем на сваки начин док буде овде.“

Will Eisner, цртач „Спирита“,

(из писма Жики Богдановићу, 1975)

 

„Станојевићеви јунаци природно долазе из света који нам је визуелно сасвим непознат. Он личи на свемир, висе на његову слику какву смо створили у машти, али када га упознамо схватимо да је реч о свету какав може постојати само као илустрација становишта релативности… „Свемирони“ тај задатак могу извршити зато што је стрип данас ствар која сама мисли и, још више, ствар која својим средствима може изразити процес мишљења. При томе он не губи ништа од својих особина: „Свемирони“ су забавни као сваки други стрип… Уколико бисмо свесно поједноставили ствари, могли бисмо закључити да су „Свемирони“ прича о сталности кретања кроз ограничена искуства.“

Богдан Тирнанић, „Здраво“ и „Пегаз“, 1975.

 

„На жалост, немам могућности да пратим савремени југословенски стрип. Ипак, са неким радовима сам се упознао, углавном преко „Пегаза“. Сматрам да су Лазар Станојевић и Крешимир Зимонић изврсни: оригинални, са својим изразитим Језиком“",линијом.“

Ђорђе Лобачев, „JУ стрип“, 1982.

 

„Алтернативни стрип има својих заиста сјајних ствари. „Свемирони“, рецимо. Сматрам даје то фантастичан стрип. Има још много таквих дела која у себи носе дубоко филозофски смисао.“

Ђорђе Лобачев, „Супер итд“, 1985.

„Но, право изненађење јест откриће једног новог аутора, Лазара Станојевића који у својим „Свемиронима“ лансира једну нову тематику и филозофију стриповне траке, и то нову у свјетским размјерима. Правећи бестјелесне, мале флуидне фигурице мета-физичког карактера, Станојевић мајсторски и духовито игра на рубу некога парадоксалног или можда ..филозофског“ стрипа, који није лишен хумора. То је брилијантна иновација у томе медију.“

Игор Мандић, „Вјесник“, 1975.

 

„‘Свемирони’ су тада били комплетно чудо. Са својим бизарним монадама, бизарним антибићима, њиховим размишљањима на један апстрактно духовити начин.“

Игор Мандић, „Младост“, 1985.

 

„Револуционарни продор Станојевића је у његовом графичком изразу у коме се, по први пут у историји медија, јавља чист графички симбол као личност стрипа… „Свемироне“ видимо у низу ситуација кроз које избијају и посебне одлике Станојевићевог хумора: оптимизам, немогућност комуницирања, прихватање глупости и парадокса као општих константи света… Ради се о „отвореном“ стрипу који лако саобраћа преко равноправних нивоа читања: вербално-комичног, визуелно-комичког и филозофског.“

Мирјана Вајдић, „Видици“, 1985.

 

„Станојевићеви „Свемирони“ су једно од најоригиналнијих дјела у повијести југославенског стрипа. Изузетна природа „Свемирона“ привукла је много пера и области критике и теорије стрипа… Особитост „Свемирона“је што почетну апстракцију своје стриповне форме враћа у врло конкретне воде људских проблема свакодневној комуникацији.“

Саопштење жирија поводом додељивања награде за

најбољи гротескни стрип 3. Салон југославенског стрипа, 1986

 

 

(избор коментара: Зоран Ђукановић, приређивач албума Свемирони)

 

 

 

 

 

 

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар