Радомир Перица (1924. – 2006.)

 

zdper1Радомир Перица рођен је 20. септембра 1924. године у Београду. Његов отац Драгомир, пореклом из Кистања у Лици, сликао је из хобија и Перица је од најраније младости почео да црта и слика уз оца. Као син јединац, у детињству је био несташно дете, јурио је са другарима од догодовштине до догодовштине, играо карте, коцкао се и пушио, и био одличан играч билијара. У исто време, био је јако добар ученик у школи. За нови медиј, стрип, заинтересовао се са појавом наших првих стрип листова и до почетка рата сакупио је велику збирку Мике Миша, Микијевог царства, Плавог забавника и других предратних листова. Та збирка је касније уништена у бомбардовању Београда, а Перица ће до краја живота жалити за тим губитком. У исто време пасионирано иде у биоскоп, једно време ради и као продавац карата, и филм му постаје друга велика љубав која ће га пратити до смрти.

Као аутор стрипа Радомир Перица се појавио 8. јануара 1941. године када је у 191. броју Микијевог царства почео да излази његов стрип Нови Тарцан. Та пародија тада изузетно популарног јунака књижевности, филма и стрипа открива велики утицај Дизнија и браће Флајшер (Fleischer) на младог аутора, и поред детињег шарма доноси и назнаку ванредног талента. Са 16 година Радмир Перица остаје један од најмлађих српских аутора који је икада објавио свој рад у популарној и реномираној ревији попут Микијевог царства. Исте године, Нови Тарцан је репризиран на страницама Плавог забавника. По завршетку тог стрипа, у 203. броју Микијевог царства Перица стартује са новом сторијом под називом Пут на Месец. Цртан у истом стилу као и Нови Тарцан, овај стрип је својеврсна пародија на Рејмондовог Флаша Гордона. Главни протагониста је исти дечак који је био мали Тарцан, овде по имену Мики Мортон. Уз њега, ту су и девојка Пел Гарден, научник Фраков, зли император Пинг-Вин Грозни и његова кћер Зора, али и читава плејада тада најпопуларнијих ликова српског и иностраног стрипа, предстваљена у пародији. То су Мизогар (Зигомар), Принц Савијант (Валијант), Марцан (Тарзан), Тандрак и Скотар (Мандрак и Лотар), и још многи. Непосредно по окончању Пута на Месец, 6. априла 1941. нацистичка Немачка напада Краљевину Југославију што доводи до краха комплетне стрип продукције у Србији и прекида каријере младог аутора. Но, бомбардовање Београда донело је страшну трагедију Радомиру Перици, јер једна од првих бомби тог дана пада на његову кућу и кров се обрушава на оца Драгомира који је заштитио жену и сина тако што је стао у довратак и обгрлио их. Од задобијених повреда Драгомир Перица преминуо је два дана касније. У бомбардовању је уништена и кућа и богата збирка стрипова младог аутора који са мајком одлази у село Баничину. Убрзо се седамнаестогодишњи Радомир Перица са неколико другова придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића са којим је преко мајке био и у сродству. Током ратних  година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце. У исто време накратко се враћа и стрипу на страницама листа Дом и свет са таблом стрипа Тил Ојленшпигел. Лета 1942. у листу Стрип књига објављује хумористичке стрипове Тил Ојленшпигел, Доживљаји Ђуре Пацова, Ивица и Марица, као и реалистичне сторије Последњи дани Помпеје и Принц и аждаја. Као дете одрасло на америчким филмовима и стриповима Перица остварује контакт са спасеним америчким пилотима и када је требало да са њима одлети за Америку, издао га је један друг и заробљавају га Партизани. Суђено му је у процесу са Дражом Михаиловићем после чега одлази на робију у затвор у Сремској Митровици, заједно са бројним политичким затвореницима попут албанског краља Зоглуа (Перица је неко време у затвору провео у ћелији до његове), бивших министара, индустријалаца, уметника…

У затвору је провео 6 тешких година. У прво време био је у самици, чекајући на стрељање и спавајући са ципелом под главом и куком да би му било мање хладно. Морзеовом азбуком је играо шах са партнером из суседне ћелије. Како је касније причао, сви политички затвореници извлачили су шибице и гатали да виде ко ће следећи бити изведен пред стрељачки вод. Једном приликом и он је извукао краћу шибицу, али није позван. Остао је жив зато што је у затвору као уметник радио портрете стражара и њихових породица. Током тамновања у Митровици често је био пребијан, а најсуровије од стране Пенезића Крцуна после чега му је изваљен бубрег, сломљен нос и пукле обе бубне опне. До краја живота Перица је носио вату у ушима, био осетљив на ветар и било му је забрањено да плива.         

Шест година после суђења, како се променила политика Титове Југославије, Радомир Перица је пуштен из затвора, али без личне карте и са укинутим грађанским правима. Ускоро је, под надзором, почео да ради у цртачници Авала филма. У Авала филму је упознао и будућу супругу Веру Момировић са којом се жени 1953. Убрзо окончава и студије сликарства на Академији уметности у Београду. Током студија и касније дружи се са Александром Јеремићем-Цибетом, Бобом Јовановићем, Мариом Маскарелијем, Батом Михајловићем и многим уметницима.       
Током 50-их година прошлог века објављује више илустрованих књига и сликовница као што су Буба Мара и паук Гара и Мишко Међедовић, а 1956. и  две свеске Езопових басни у стрипу за новосадског издавача Братство-јединство. Тих година доста се бави илустровањем књига и реклама.

По рођењу друге кћери, Симониде, његова супруга престаје да ради а Радомир прелази у фирму Југославија паблик на место уметничког директора. Ту се претежно бави дизајном и то са великим успехом. Дизајнирао је велике изложбе југословенских производа по читавом свету и више пута примио награду Ризоли из Милана за најбољу графику Европе. После смрти мајке, Радомир Перица, већ у зрелим годинама и са успешном каријером иза себе, саопштава породици да сада може да оствари дугогодишњи сан и са супругом и две ћерке сели се у Сједињене америчке државе.

По доласку у нову средину цела породица почиње од нуле да гради каријеру, али их убрзо погађа тешка трагедија. Радомирова супруга Вера обољева од рака и умире. После неколико година Радомир Перица почиње да ради као дизајнер и постиже запажене успехе. У једном периоду прави серију политичких стрипова који нису наишли на разумевање америчких новина. Касније се поново жени и са супругом преводи Буба Мару и паука Гару, али и ова идеја оставила је хладним уреднике у Америци. Упоредо је активан и на пољу филма. Током читавог живота био је велики заљубљеник у филмску уметност, познавао је лично велики број српских и иностраних режисера и глумаца, а у филму Бал на води Јована Аћина (иначе блиског Перициног пријатеља) један од главних ликова носи скривену тетоважу Микија Мауса и њега је режисер замислио према анегдоти са суђења Радомиру Перици. Тада је, на питање истражитеља у шта верује, Радoмир Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса.“ Један од последњих професионалних ангажмана Радомира Перице био је у филму Тесла: господар муње (Tesla Master of Lightning) из 2000. године у којем је глумио Николу Теслу. Последњих година, дубоко потресен ратом у отаџбини, Перица се све више повлачи у себе, а здравствене последице затвора и пребијања које је преживео све га више погађају. Ипак, према сведочењу блиског пријатеља, увек је „јео само месо и супу, пушио као оџак и био мршав као сарага“. Преминуо је y Вашингтону 23. децембра 2006. године од срчаног оштећења.

 

Вук Марковић

zdper21

 

 

pericazasajt

1 коментар »

  1. [...] Импресум « Радомир Перица (1924. – 2006.) [...]

    Повратни пинг by Златно Доба » Blog Archive » Златно доба #5 — 23. септембар 2009. @ 14:28

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар