Вељко Коцкар: Трагична судбина једног стрип цртача

Књига посвећена стрип цртачу Вељку Коцкару, који је имао само 24 године када је стрељан 1944, осветљава како трагичну судбину једног талентованог и заборављеног аутора тако и време у коме је живео

koc1
Током друге половине тридесетих година у Београду је постојала веома жива стрип сцена. Поред чињенице да је широкој читалачкој публици био доступан завидан број стрип издања која су доносила преводе стрипова како америчких тако и европских аутора, такође је делао читав низ домаћих стрип цртача, који су креирали властите јунаке и сторије. Стрип је тада био прилична новотарија чак и у многим западноевропским земљама, а камоли у једној балканској државици каква је била Југославија. Свега неколико година након што су приче у сликама готово чудом ижџикљале у овдашњој магазинској продукцији, избио је рат који је донео дубинске ломове и промену политичког система земље, тако да је развој домаћег стрипа био прекинут. Зато није необично да су стрип аутори тек деценијама касније бивали поново „откривани“, и да њихов рад, мимо кругова упућеника и ентузијаста, можда никада није на прави начин вреднован.

Пре неколико година, стрип историчар Здравко Зупан ми је причао о томе како је поступно и с пуно муке долазио до података о раду и судбини Вељка Коцкара, једног од веома обећавајућих аутора београдског круга, који је у својој двадесет четвртој години завршио пред стрељачким водом новоуспостављених власти, у Београду 1944. године. Осим што је објављивао (попут многих других цртача, фотографа и новинара током рата) у београдским листовима као што су „Дом и свет“ и „Бодљикаво прасе“, који су излазили под контролом немачке окупационе администрације, никада није пронађен било какав доказ да је био сарадник окупационих власти, нити постоји иједан његов рад који би, рецимо, могао да се сврста под политичку пропаганду (што је била делатност у којој су се опробали неки други стрип цртачи, као рецимо Константин Кузњецов). Напротив, Вељко Коцкар је у то бурно време креирао прилично бенигне стрип сторије о људима-кактусима, а његово цртачко умеће као да је највише било разиграно када је радио на гег панелима на којима се појављују полуодевене девојке. Можда је, у моралном смислу, погрешно бавити се тако безазленим садржајима у време док нацисти вешају таоце на Теразијама или док је, рецимо, читава једна популација (јеврејска) у Србији била изложена стравичном истребљењу. Међутим, и у најтрагичније време живот тече својим токовима, а пука делатност цртања стрипова не заслужује да под било каквим околностима буде кажњена смрћу.

ЖРВАЊ ИСТОРИЈЕ: Такође, не би требало искључити могућност да је Вељко Коцкар био жртва ратног хаоса, насумично исказаног беса, или зависти неког мање талентованог цртача, или чак нечије игноранције, што би значило да није убијен из идеолошких разлога, већ због наше неуљуђености и бахатости. То што су се у то време некакве сличне неподопштине дешавале и на другим местима у свету, који је у тој огромној кризи истина био на ивици неке врсте колективног лудила, није довољно да се преко свега тога тек тако пређе. Занимљиво је и да је након чланка у „Политици“ од 27. новембра 1944, у којем је констатована егзекуција над „издајницима и непријатељима народа“ (међу којима се затекао и несрећни стрип цртач), већ наредног дана, 28. новембра, објављен чланак који је потписао један уметник, ни мање ни више него вођа београдских надреалиста Марко Ристић. Ристићев чланак, насловљен „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“, објављен као ударни текст на првој страни „Политике“, требало је да послужи као нека врста подршке овим колективним стрељањима. Тешко је рећи да ли је Марко Ристић лично био упућен у случај Вељка Коцкара, али под неким нормалним околностима било би за очекивати да један припадник авангардног уметничког покрета макар покаже занимање за некога ко се затекао пред стрељачким водом, а чије је бављење креативно, чак и ако је у то време мало ко сматрао стрип „уметношћу“. Уместо тога, Марко Ристић је, без спомињања појединачних имена, написао само још један ватрени чланак, какве су у том тренутку на све стране писали и људи много скромнијег списатељског и интелектуалног потенцијала.

Мишљења сам и да не би требало да случајеви попут Коцкаревог буду употребљени за неки нови идеолошки обрачун са антифашистичком прошлошћу. У том смислу, сетио сам се разговора са пријатељем Предрагом Поповићем, који данас живи у Лондону. Почетком осамдесетих, када још нисам напунио ни двадесету, ми смо обојица писали за магазин „Џубокс“, и били заинтересовани за другачији, смелији прилаз популарној музици и савременим медијима уопште. Током једног разговора о бурној прошлости наше земље, Поповић ми је рекао да „када бисмо живели у четрдесетим годинама, нас двојица бисмо вероватно били комунисти“. У почетку ми је то звучало као потпуна бесмислица. Ми смо волели новоталасну музику, гнушали се тада већ упарложеног (социјалистичког) државног естаблишмента, и уопште жудели за неком променом… Међутим, брзо сам схватио да је Поповићев закључак истинит – у другим околностима, какве су биле у прошлости, ми бисмо врло вероватно били баш онај тип гневних младих људи који се прикључио комунистичком покрету. Познато ми је да су многи од тих двадесетогодишњих идеалиста били мучени или убијени од стране окупационих власти, што је само разбуктало отпор. Ипак, мислим да судбине попут Коцкареве из тих разлога не би требало прећутати, већ о њима гласно говорити, како се такве страшне ситуације не би поновиле у неком другом контексту…

СТРИП И СМРТ: Књига Вељко Коцкар – Стрип, живот, смрт, коју је приредио Здравко Зупан а управо објавио Културни центар Панчева, требало би да буде макар мали корак у том смеру. Осим његових радова, разбацаних по данас већ скоро заборављеним часописима, ми данас веома мало знамо о Вељку Коцкару – немамо података чак ни о његовом физичком изгледу, с обзиром да није сачувана ниједна фотографија. На задњим корицама овог издања репродукован је цртеж из листа „Бодљикаво прасе“, број 26, од 23. маја 1942, на којем су приказани уметник и његов модел. Према речима Здравка Зупана, „познато је да цртачи стрипова веома често уносе своје карактеристичне црте лица када цртежом настоје да представе уметника. Остаје нам да нагађамо да ли је на овој карикатури то учинио и Вељко Коцкар“. Иначе, Коцкар је вероватно, да је било прилике, могао да сазри у иновативну и занимљиву ауторску личност. Његова каријера је прекинута још у веома раној фази, али је очигледно да му је мање ишло од руке подражавање стрипова у којима следи (у београдским стрип публикацијама) популарну струју америчког авантуристичког стрипа. С друге стране, међу домаћим ауторима у то време скоро да није било аутора који је успешно развио оригиналан гротескни стрип, а Коцкареве сторије о Кактус Бати могле су да буду управо то. Иако дизнијевски представљени, ликови из овог стрипа делују веома самосвојно. Постоји и нешто онеспокојавајуће у замисли о кактусима који ходају, створењима која су измештена из свог хабитата, као и сам Коцкар, који је напустио родни Осијек да би се, далеко од породице и без много средстава, школовао у Београду, и у ратно доба упустио у авантуру рада на стрипу… Такође, иако Коцкар није био једини домаћи аутор који је кренуо да ради карикатуре на којима царују пин-ап девојке, он је свакако био међу најбољима. Упркос баналним текстовима, он је фигуре девојака цртао са лакоћом и жаром. Све је то био искорак у поређењу са традиционалнијим, „закопчаним“ стилом илустрације који су домаћи аутори тада преферирали. Како год, све што је у овом тренутку било могуће учинити јесте да се готово сви расположиви радови Вељка Коцкара, до којих је Здравко Зупан успео да дође, појаве на једном месту, и тако макар симболично учини напор да разумемо ову ауторску личност, а можда и нас саме.

Саша Ракезић (Време, 24. 12. 2009.)

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар