ВОЛТ ДИЗНИ – ИНСПИРАЦИЈА НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА У СРБИЈИ

Цртеж  сав сачињен од кругова, који сједињени представљају насмешеног миша цаклећих очију, постао је нешто као  знак, препознатљива икона популарне културе савременог доба.  Од касних двадесетих година до данас, чак и становници најудаљенијих области знају ко је Мики Маус. Кроз овако јасну и иконичку фигуру, много генерација људи на нашој планети је заправо учило да појми и упражњава поп културу, разуме новотарије, и све оно што чини да преживљавамо у урбаној џунгли.

Захваљујући напретку и доступности  технологије, током последњих стотинак година просвећеност више није нешто што без остатка контролишу надлични ауторитети, попут Државе или Цркве. Након појаве радија, музику симфонијског оркестра сте могли да слушате у кућним папучама, а не искључиво одевени у фрак (данас, у ери интернета, већина људи је заборавила каква је то револуционална промена била). У моменту када су широки слојеви популације почели да конзумирају, а „људи из народа“ да стварају некакву своју културу, свет је кренуо да се убрзано мења. У полетном жару, масе су уздигле и своје хероје, ударнике популарне културе – током прве половине двадесетог века, један од најуспешнијих стваралаца у тој области звао се Волт Дизни. 

Од момента када се фигура фамозног миша појавила у првом звучном цртаном филму „Стеамбоат Wиллие“ из 1928. године, Мики Маус је постао планетарни феномен, а следила га је читава менажерија ликова које је креирао исти студио. Брзо су до све четири стране света доспели анимирани филмови, стрипови, и силесија пратеће индустрије коју је пројектовао Дизни са сарадницима. Материјал је био довољно универзалан да би омогућио превазилажење чак и неких идеолошких препрека – данас је скоро заборављено да је Дизнијева продукција била поштована и хваљена и у Совјетском Савезу тридесетих година, за владавине самог Јосифа Висарионовича Стаљина.  С друге стране, вештом применом Дизнијеве анимацијске технике и подражавањем његовог  стила у нацистичкој Немачкој је стварала група аниматора, који су понекад та знања користили за виц, а понекад за пропаганду. И то је, разуме се, некако заборавлејно.

У сваком случају, продукција овог студија била је на врхунцу током времена које је претходило хладном рату, али чак и упркос (креативном, не финансијском) опадању које је уследило, Дизни није престајао да буде инспирација генерацијама људи, без обзира да ли су га волели или су  се спрдали са том количином пренаглашене умиљатости  (као што је био случај у време андерграунд стрип покрета, рецимо). Дизнијеве креације су се чак преплитале са локалном уметничком и индустријском продукцијом широм света – Србија је била тек једна од земаља где се то десило.  Треба рећи да су још у листу Весели четвртак, 1932. године, домаћи аутори, пре свих Иван Шеншин,  кренули да цртају своју верзију Микија Мауса (названог Мика Миш), у облику прото-стрипова (што значи да је текст исписиван испод слике, а не у облачићима као што је случај код модерног стрипа). Креатори су прилагодили овај лик домаћем читаоцу, представивши  Мику Миша како лута по егзотичним крајевима света, у друштву јунака који уопште не постоје у оригиналној верзији ( ној, пеликан, јапански војник и др), забављајући се тако што учи становнике Африке да играју коло, и томе слично. У другој половини тридесетих година, уследио је читав низ стрипова објављених у неколико београдских листова, у којима су цртачи представили своје, локалним колоритом обојено виђење Дизнијевих ликова.

О угледу којег је Волт Дизни у предратно време уживао у нашој средини говори и репортажа америчког дописника Момчила Јојића, објављена на читавој страни листа Политика 1939. године, под називом “У кући Микија Мауса ради хиљаду и сто Волт Дизниа, а прави Волт Дизни само је мозак који управља том војском уметника”. Јојић је успео да дође до Дизнијевог студија у Холивуду и направи ексклузиван разговор са тамошњим упошљеницима и са самим Дизнијем.  У то време медији који су себе сматрали за озбиљне ретко су посвећивали простор популарној култури.

Међутим, о утицају којег су Дизнијеве креације вршиле на обичан свет у Србији размишљао сам сакупљајући предмете на бувљим пијацама у Панчеву, Београду и Зрењанину. У питању су случајно прикупљени узорци цртежа, играчака, фотографија и сувенира, инспирисаних Дизнијевим ликовима, насталих у различитим временима, од тридесетих година до данас. Нешто од тога су креирали непознати школарци, нешто је преузето из ко зна чијих блокова за цртање, нешто су цртежи намењени да буду урамљени и продати, нешто су дописнице и фотографије из личних колекција…

При томе сам себи наметнуо улогу непристрасног сакупљача, отворивши очи за невеште покушаје почетника једнако као и за сочињенија увежбаних цртача и занатлија. Ако је нешто од тога кич, тим боље и шареније! Ово зато што су ти “узорци” говорили да су Дизнијеви ликови у нашој средини били инспирација људима различитих занимања, аматерима и професионалцима, различитог узраста и социјалног статуса, који су једноставно желели да изразе себе путем медија који су им били на располагању.

Међу најзанимљивијим материјалима на које сам наишао су “куварице”, од којих су неке настале још тридесетих година. У првој половини двадесетог века, куварице су биле врло распрострањен облик савременог  фолклорног стваралаштва у Централној и Источној Европи. Креиране најчешће од стране сасвим обичних жена, биле су облик крајње демократичног стваралаштва, већ и зато што је било могуће вршити интервенције и мењати претходно задате мотиве. Занимљиво је и да су неки од ових везова одражавали промене у друштву – у почетку су се куварице бавиле углавном кућевним и руралним мотивима, али су током времена постале сасвим уобичајене и теме из области популарне културе. На једној од сачуваних старинских куварица, Мики и Мини Маус су приказани у свом дому – док Мики штедро љушти кромпире, Мини кува ручак на нечем што наликује шпорету  “смедеревцу”. Овај рад као да сједињује два приступа – “традиционални”(домаћински), и “савремени” ( са приказима јунака из стрипа), можда као знак времена која су се мењала.

Такође су занимљиви оригинални примерци шаблона за куварице, које је у Зрењанину пронашла и уступила ми Бригита Међо. У предратно време, наиме, били су дистрибуирани папирни шаблони са различитим мотивима, који су служили да цртеж пресликају на текстилну подлогу и тако је припреме за израду веза.

На неким од шаблона били су приказани Мики и Мини Маус, а према печату је могуће идентификовати и «трговину шаблона» из Сенте, чији је власник био Јован Тот Абоњи ( тј. Toth Abonyi Janos, према мађарској транскрипцији). Захваљујући савременој реконструкцији (а користећи оригиналну технику), било је могуће поново креирати вез који оживљава мотиве изгубљене у времену.

На крају,  у чему је тајна привлачности овако прикупљеног материјала? Амерички стрип цртач Ајван Брунети, у  интервјуу којег је дао часопису Комикс Џурнал, је овако објаснио своју опсесију уврнутим цртежима популарних јунака – „Када баците поглед на несавршено изведене карикатуре, па чак и на прекомерно „слаткасте“ цртеже, ви осетите неку врсту задовољства. Не желим да много теоретишем, али бих рекао да је то нешто што ме чини срећним. Када сам био дете, био сам опседнут бескрајним исцртавањем лика Микија Мауса. А у ствари, ја некако мрзим Микија. Он има тај одвратан,  пиштави глас, и једино што пожелите је да га згазите као сваког другог глодара, а опет… Када видим  цртеже ране верзије Микија Мауса из тридесетих година, у том лику проналазим некакав враголаст израз који још и данас може да ме освоји. Дакле све то упркос чињеници да се, као лик, он током каснијих година развијао у лошем  смеру. Међутим, понекад осетим неку врсту перверзног задовољства у том цртежу састављеном од кругова и неколико тачкица, и уначини на који све то кроз цртеж оживљава. Такође веома волим лоше нацртане копије ликова као Мики Маус и Бети Буп. Мислим да то има везе са оним о чему сам претходно говорио – да ствари могу бити посматране на различитим нивоима, као што је случај са платонским идеалом о Микију Маусу.  Лоше нацртана или благо ишчашена варијанта лика на продуктима из Европе и Јапана тридесетих година, које чувам у својој колекцији, заправо могу да улове нешто друго што постоји у том лику, претпостављам да су то цртежи који се приближавају враголастој, злочестој, болесној страни карактера. То није баш Дизнијевски цртеж, него можда нешто боље. Ви можете да приметите цртачев лични рукопис, и његове грешке, али у томе има неког друкчијег квалитета, који је скоро супериоран у односу на машински перфекционизам оригинала. Врло је тешко у интелектуалном смислу одбранити ову тезу. Ви чак можете да осетите радост коју је зрачио занатлија док је то цртао.  Он само копира туђу идеју, и то је вероватно најобичније тезгарење с намером да се намакне новац, али ви приметите да је неко у томе заиста уживао, и у све то унео своју личност“.

Саша Ракезић (преузето са www.aleksandrarzograf.com)

Нема коментара »

Нема коментара.

RSS довод за коментаре на овај чланак. TrackBack URL

Оставите коментар