Вељко Коцкар ( 1920, Осијек – 1944, Београд) је био српски аутор стрипова, карикатуриста и илустратор из тзв. „Златног доба“ српског стрипа. Најпознатији стрипови су му „Освета краљице Тао-Мај“ и „Кактус Бата“.

У Београд је дошао на школовање 1935, а у стрипу дебитује 1938. у листу Паја Патак. За време Другог светског рата и немачке окупације Србије, цртао је дечје стрипове и умерено еротске карикатуре. Стрељали су га партизани након ослобођања Београда под оптужбом да је био сарадник Гестапоа, мада та оптужба никада није доказана, нити је познато да се Вељко Коцкар икада бавио политиком.

Историчар Здравко Зупан је 2009. објавио монографију свих Коцкаревих познатих радова под насловом Вељко Коцкар: Стрип, живот, смрт. То је прво објављивање овог аутора након 65 година заборава.

Преузето са Википедије.

Живорад Жика Митровић (3. септембар 1921, Београд – 29. јануар 2005, Београд) је био српски и југословенски филмски редитељ, аутор стрипова и сценариста.

Стрипско дело

Митровић је каријеру почео као стрипски цртач и сценариста у периоду 1935. – 1941, „Златном добу српског стрипа“, када је био још средњошколац и омладинац. Објављивао је стрипове различитих жанрова у комерцијалним београдским листовима: Мика Миш, Забавник, Паја Патак и Дечје време.

Најпознатији стрипови тог доба су му „Јунаци Павлове улице” „Хајдук Вељко“, „Дух прерије“, „Оркан са истока“ „Кријумчари људи“ и „Моћ факира“. (У филму „Савамала“ из 1982. Митровић је евоцирао стрипско раздобље свог живота.)

После рата, Митровић се бавио првенствено филмом, али је и даље остала веза са стрипом. Стрипски серијал Капетан Леши је адаптација истоименог филма, по сценарију самог Митровића са сарадницима, и цртежом Јулија Радиловића Јулеса. Изашле су четири епизоде у загребачком  Плавом вјеснику (1960-1964).

Македонски стрипар Зоран Танев је 2000. објавио стрипску адаптацију Митровићевог филма Мис Стон. Ово издање је први македонски стрипски албум.

Филмско дело

Митровић је припадао нараштају редитеља који су, непосредно после Другог светског рата, поставили темеље професионално организоване филмске продукције у Србији и Југославији.

Снимао је филмове различитог жанра, а највише је остао упамћен по историјским: „Невесињска пушка“, „Марш на Дрину“, „Сигнали над градом“, „Солунски атентатори“, „Ужичка република“ и „Тимочка буна“.  

Добитник је више домаћих и међународних признања, међу којима је неколико златних и сребрних арена, Седмојулска и Октобарска награда.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Преузето са Википедије