Archive for мај 2012

Никола Тишченко (1906. – 1991.?)

Николај Иванович Тишченко рођен је 25. фебруара 1906. у Русији, у Новогеоргијевску у Херсонској губернији (данас је та област потпољена – вештачко Каховско језеро).  Потиче из официрске породице. Новембра 1920, у саставу Кримског кадетског корпуса евакуисан је са Јалте (на Криму) у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Матурирао је 1925.  у Руској средњој школи у Белој Цркви. Израдио је неколико икона за иконостас те школе. Од средине 1920-их настанио се у Београду. Школовао се у Државној уметничкој школи и на Филозофском факултету Београдског универзитета (ниједне од студија није завршио).

Радио је као карикатуриста у руском (емигрантском) сатиричном листу „Бух!!!“ (излазио од 1930. до 1936. у Београду) и у српском сатиричном листу „Ошишани јеж“ (1935. – 1941). Аутор је многобројних политичких карикатура, укључујући и оне са антиратном тематиком. У првом српском и југословенском стрипском часопису под називом „Стрип“ објављени су му стрипови: „Шаљиви доживљаји детектива X-9″ (пародија на познати криминалистички стрип Алекса Рејмонда) и стрип-шала „Како је Ера надмудрио Турчина“ (оба 1935. године). У стрип часопису „Мика Миш“ Александра Ивковића објавио је стрип о познатом јунаку српског епа „Бановић Страхиња“ (1936). Потписивао се псеудонимом „Тен“.

Крајем 1930-их година илустровао је књиге за децу и омладину у оквиру библиотеке „Плава птица“, као и руске књиге „Кнез Сребрени“ А. К. Толстоја (1939), „Вечери на салашу код Дикањке“ и „Миргород“ Н. В. Гогоља (1939), „Необичне згоде Карика и Ваље“ Ј. Л. Ларија (1940).

Током Другог светског рата напустио је Београд и живо је у Берлину. Почетком 1950-их година преселио се у Бразил, где се бавио карикатуром и објављивао у значајним тамошњим листовима. Преминуо је у Салвадор Баји у Бразилу после 1990. године.

Алексеј Арсењев, Здравко Зупан

Жика Стрип

Жика Стрип, правим именом Живојин Тодоровић, београдски боем и коцкар, једна је од живописнијих појава у српском стрипу у епохи после Другог светског рата. Биографски подаци о овом занимљивом уметнику нису прецизни. Жика Стрип појавио се крајем 1940-их, у време када је стрип у Србији био анатемисан као „западњачка шунд литература“ и протеран са киоска и из дневних новина. У тим годинама Жика Стрип наступа као илустратор дечјих и забавних публикација, од којих издвајамо књиге „Шлагери“, „Пионирка Данка“. Године 1951. у „железничком илустрованом листу Локомотива“ објављује кратак шаљиви стрип „Мита“ према сценарију Владе Лазаревића, а исти лист тада штампа и бајку у стрипу „Пеца са Месеца“ коју Тодоровић илуструје према сценарију Тихона Хаџића. Ова књига објављена је у у 10.000 примерака, у малом формату на 96 страна, и са исто толико Тодоровићевих цртежа испод којих је текст написан у стиху.

У исто време, за „Вечерње новости“ Жика Стрип у наставцима ради научно-фантастични реалистични стрип „Лет на Венеру“. Године 1959. заједно са Маром Ратић, Тодоровић објављује посебну свеску положеног формата под називом „Диригована планета“, са поднасловом „фантастичан стрип о вештачком сателиту“, као једно од првих приватних стрип издања у то време. Крајем следеће године, Жика Стрип и Мара Ратић покрећу и приватни стрип забавник под именом „Ракета“. Као издавач потписан је „Зенит“ из Суботице, изузев четвртог броја овог ретког издања у ком су као издавачи назначени сам Тодоровић и Мара Ратић. „Ракета“ је на својих 12 страна у наставцима доносила стрипове Жике Стрипа уз понеки кратак текстулни прилог који је он илустровао. Уз репризу „Дириговане планете“, овде премонтиране на Б5 формат, објављени су наставци сторија „Телефон смрти“, „Робот ФОС“, „Лет на Јупитер“, „Електронско чудовиште“ и други. Тодоровић је стрипове потписивао псеудонимима „Žyke Stryp“, „Ž. Strip“, „Žajk Strajp“, „Žike Stryp“ i „Žika Strip“.  Ниједан од ових стрипова није завршен у пет бројева „Ракете“ после којих се ревија угасила. Гашење „Ракете“ означило је и крај каријере Живојина Тодоровића у стрипу. Како наводи стрип аутор Петар Радичевић, главне јунаке својих стрипова Жика Стрип је најчешће креирао према сопственом лику.

У наредним годинама Тодоровић је наставио свој боемски живот током ког је променио више занимања – био је коцкар, сликар, боксер, илустратор, писац криминалистичких романа, бавио се рекламом и пропагандом, издаваштвом… Под псеудонимом Жак Себастијан 1967. и 1968.  сам је објавио три мемоарска прозна дела – „Спавачи“, „Покераши“ и „Ноћне птице“. О њему су испевали стихове песници Брана Петровић, Јаков Гробаров, а Божидар Шуица посветио му је песму „Безистан“. Једно поглавље култног дела „Београд за почетнике“ Богдана Тирнанића посвећено је Жики Стрипу. У свом роману „Фолиранти“ Момо Капор Жику Стрипа назива „највећим хроничарем београдског ноћног живота“ и наводи да је овај „поткрај шездесетих умро напуштен у свом поткровљу изнад биоскопа Звезда“.

Иако скромног обима и ограничених ликовних и ауторских вредности, дело Живојина Павловића занимљиво је сведочанство једног прошлог времена и илустрација једне тегобне епохе српског стрипа. У исто време, живописна биографија и тешка судбина овог човека у данашње доба конзумеризма делује неизбежно инспиративно. Самог аутора можда најсликовитије приказују стихови:

Са боксерима из Шапца,

Са адвокатима из Уба,

Жика Стрип, последњи витез,

Са четири кеца налеti

на мали флеш до пуба.

Вук Марковић