Arhiva za ‘Аутори’ kategoriju.

Никола Тишченко (1906. – 1991.?)

Николај Иванович Тишченко рођен је 25. фебруара 1906. у Русији, у Новогеоргијевску у Херсонској губернији (данас је та област потпољена – вештачко Каховско језеро).  Потиче из официрске породице. Новембра 1920, у саставу Кримског кадетског корпуса евакуисан је са Јалте (на Криму) у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Матурирао је 1925.  у Руској средњој школи у Белој Цркви. Израдио је неколико икона за иконостас те школе. Од средине 1920-их настанио се у Београду. Школовао се у Државној уметничкој школи и на Филозофском факултету Београдског универзитета (ниједне од студија није завршио).

Радио је као карикатуриста у руском (емигрантском) сатиричном листу „Бух!!!“ (излазио од 1930. до 1936. у Београду) и у српском сатиричном листу „Ошишани јеж“ (1935. – 1941). Аутор је многобројних политичких карикатура, укључујући и оне са антиратном тематиком. У првом српском и југословенском стрипском часопису под називом „Стрип“ објављени су му стрипови: „Шаљиви доживљаји детектива X-9″ (пародија на познати криминалистички стрип Алекса Рејмонда) и стрип-шала „Како је Ера надмудрио Турчина“ (оба 1935. године). У стрип часопису „Мика Миш“ Александра Ивковића објавио је стрип о познатом јунаку српског епа „Бановић Страхиња“ (1936). Потписивао се псеудонимом „Тен“.

Крајем 1930-их година илустровао је књиге за децу и омладину у оквиру библиотеке „Плава птица“, као и руске књиге „Кнез Сребрени“ А. К. Толстоја (1939), „Вечери на салашу код Дикањке“ и „Миргород“ Н. В. Гогоља (1939), „Необичне згоде Карика и Ваље“ Ј. Л. Ларија (1940).

Током Другог светског рата напустио је Београд и живо је у Берлину. Почетком 1950-их година преселио се у Бразил, где се бавио карикатуром и објављивао у значајним тамошњим листовима. Преминуо је у Салвадор Баји у Бразилу после 1990. године.

Алексеј Арсењев, Здравко Зупан

Жика Стрип

Жика Стрип, правим именом Живојин Тодоровић, београдски боем и коцкар, једна је од живописнијих појава у српском стрипу у епохи после Другог светског рата. Биографски подаци о овом занимљивом уметнику нису прецизни. Жика Стрип појавио се крајем 1940-их, у време када је стрип у Србији био анатемисан као „западњачка шунд литература“ и протеран са киоска и из дневних новина. У тим годинама Жика Стрип наступа као илустратор дечјих и забавних публикација, од којих издвајамо књиге „Шлагери“, „Пионирка Данка“. Године 1951. у „железничком илустрованом листу Локомотива“ објављује кратак шаљиви стрип „Мита“ према сценарију Владе Лазаревића, а исти лист тада штампа и бајку у стрипу „Пеца са Месеца“ коју Тодоровић илуструје према сценарију Тихона Хаџића. Ова књига објављена је у у 10.000 примерака, у малом формату на 96 страна, и са исто толико Тодоровићевих цртежа испод којих је текст написан у стиху.

У исто време, за „Вечерње новости“ Жика Стрип у наставцима ради научно-фантастични реалистични стрип „Лет на Венеру“. Године 1959. заједно са Маром Ратић, Тодоровић објављује посебну свеску положеног формата под називом „Диригована планета“, са поднасловом „фантастичан стрип о вештачком сателиту“, као једно од првих приватних стрип издања у то време. Крајем следеће године, Жика Стрип и Мара Ратић покрећу и приватни стрип забавник под именом „Ракета“. Као издавач потписан је „Зенит“ из Суботице, изузев четвртог броја овог ретког издања у ком су као издавачи назначени сам Тодоровић и Мара Ратић. „Ракета“ је на својих 12 страна у наставцима доносила стрипове Жике Стрипа уз понеки кратак текстулни прилог који је он илустровао. Уз репризу „Дириговане планете“, овде премонтиране на Б5 формат, објављени су наставци сторија „Телефон смрти“, „Робот ФОС“, „Лет на Јупитер“, „Електронско чудовиште“ и други. Тодоровић је стрипове потписивао псеудонимима „Žyke Stryp“, „Ž. Strip“, „Žajk Strajp“, „Žike Stryp“ i „Žika Strip“.  Ниједан од ових стрипова није завршен у пет бројева „Ракете“ после којих се ревија угасила. Гашење „Ракете“ означило је и крај каријере Живојина Тодоровића у стрипу. Како наводи стрип аутор Петар Радичевић, главне јунаке својих стрипова Жика Стрип је најчешће креирао према сопственом лику.

У наредним годинама Тодоровић је наставио свој боемски живот током ког је променио више занимања – био је коцкар, сликар, боксер, илустратор, писац криминалистичких романа, бавио се рекламом и пропагандом, издаваштвом… Под псеудонимом Жак Себастијан 1967. и 1968.  сам је објавио три мемоарска прозна дела – „Спавачи“, „Покераши“ и „Ноћне птице“. О њему су испевали стихове песници Брана Петровић, Јаков Гробаров, а Божидар Шуица посветио му је песму „Безистан“. Једно поглавље култног дела „Београд за почетнике“ Богдана Тирнанића посвећено је Жики Стрипу. У свом роману „Фолиранти“ Момо Капор Жику Стрипа назива „највећим хроничарем београдског ноћног живота“ и наводи да је овај „поткрај шездесетих умро напуштен у свом поткровљу изнад биоскопа Звезда“.

Иако скромног обима и ограничених ликовних и ауторских вредности, дело Живојина Павловића занимљиво је сведочанство једног прошлог времена и илустрација једне тегобне епохе српског стрипа. У исто време, живописна биографија и тешка судбина овог човека у данашње доба конзумеризма делује неизбежно инспиративно. Самог аутора можда најсликовитије приказују стихови:

Са боксерима из Шапца,

Са адвокатима из Уба,

Жика Стрип, последњи витез,

Са четири кеца налеti

на мали флеш до пуба.

Вук Марковић

Новица Ђукић

Новица Ђукић (1925, Београд) одмах после ослобођења 1945. запослио се као илустратор у предузећу “Дечја штампа” у коме је провео наредних десетак година. Илустрације је објављивао у разним издањима ове издавачке  куће. Истовремено сарађује у књижевном часопису за децу “Змај”, ради насловне стране за “Економску политику”, илуструје књиге, а неко време је својим цртежима украшавао и дечји додатак “Борбе”. У том раздобљу нацртао је неколико занимљивих стрипова: “Изгубљени град”, једну савремену причу из дечјег живота, затим “Ђого и Карабатлак”, према српској народној приповеци, “35. мај” по роману Ериха Кестнера, и “Град под морем” по сценарију Јована Алексића. Сви су објављени у листу “Пионири”.

Крајем педесетих година прошлог века прелази у Новинско издавачко предузеће “Борба” на место главног и одговорног уредника “Кекеца”, “забавника за младе од 7-77 година”. “Кекец” је штампан у новосадском “Форуму” на четворобојној офсет ротацији и када се 26. децембра 1957. појавио на киосцима широм Југославије одмах је бацио у засенак сва слична издања. “Борбин” забавник је за веома кратко време премашио тираж од стотину хиљада примерака. И по садржају и по графичкој опреми био је и остао један од најквалитетнијих дечјих листова. Заслугом, пре свега, Новице Ђукића на његовим страницама нашим читаоцима су први пут представљени неки познати мајстори француско-белгијског стрипа: Машеро, Жиже, Морис, Монзон, Пејо, Функен, Коељо, Франкен, и њихови легендарни јунаци: Крцко, Шапа и Гру-Гру, Пуковник Клифтон, Аца и Маца, Штрумфови, Талични Том, Џери Спринг, Бели коњаник, и други.

Новица Ђукић био је главни и одговорни уредник “Кекеца” у два наврата; од 1957. до 1964. и од 1976. до марта 1978. године, када је отишао у пензију. Године 2010. на VIII Међународном салону стрипа у Београду добија награду за животно дело и изузетан допринос српском стрипу.

Здравко Зупан

Вељко Коцкар

Вељко Коцкар ( 1920, Осијек – 1944, Београд) је био српски аутор стрипова, карикатуриста и илустратор из тзв. „Златног доба“ српског стрипа. Најпознатији стрипови су му „Освета краљице Тао-Мај“ и „Кактус Бата“.

У Београд је дошао на школовање 1935, а у стрипу дебитује 1938. у листу Паја Патак. За време Другог светског рата и немачке окупације Србије, цртао је дечје стрипове и умерено еротске карикатуре. Стрељали су га партизани након ослобођања Београда под оптужбом да је био сарадник Гестапоа, мада та оптужба никада није доказана, нити је познато да се Вељко Коцкар икада бавио политиком.

Историчар Здравко Зупан је 2009. објавио монографију свих Коцкаревих познатих радова под насловом Вељко Коцкар: Стрип, живот, смрт. То је прво објављивање овог аутора након 65 година заборава.

Преузето са Википедије.


Живорад Жика Митровић (1921. – 2005.)

Живорад Жика Митровић (3. септембар 1921, Београд – 29. јануар 2005, Београд) је био српски и југословенски филмски редитељ, аутор стрипова и сценариста.

Стрипско дело

Митровић је каријеру почео као стрипски цртач и сценариста у периоду 1935. – 1941, „Златном добу српског стрипа“, када је био још средњошколац и омладинац. Објављивао је стрипове различитих жанрова у комерцијалним београдским листовима: Мика Миш, Забавник, Паја Патак и Дечје време.

Најпознатији стрипови тог доба су му „Јунаци Павлове улице” „Хајдук Вељко“, „Дух прерије“, „Оркан са истока“ „Кријумчари људи“ и „Моћ факира“. (У филму „Савамала“ из 1982. Митровић је евоцирао стрипско раздобље свог живота.)

После рата, Митровић се бавио првенствено филмом, али је и даље остала веза са стрипом. Стрипски серијал Капетан Леши је адаптација истоименог филма, по сценарију самог Митровића са сарадницима, и цртежом Јулија Радиловића Јулеса. Изашле су четири епизоде у загребачком  Плавом вјеснику (1960-1964).

Македонски стрипар Зоран Танев је 2000. објавио стрипску адаптацију Митровићевог филма Мис Стон. Ово издање је први македонски стрипски албум.

Филмско дело

Митровић је припадао нараштају редитеља који су, непосредно после Другог светског рата, поставили темеље професионално организоване филмске продукције у Србији и Југославији.

Снимао је филмове различитог жанра, а највише је остао упамћен по историјским: „Невесињска пушка“, „Марш на Дрину“, „Сигнали над градом“, „Солунски атентатори“, „Ужичка република“ и „Тимочка буна“.  

Добитник је више домаћих и међународних признања, међу којима је неколико златних и сребрних арена, Седмојулска и Октобарска награда.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Преузето са Википедије

Миодраг Миша Ђурђић (1941. – 1998.)

mishadjurdjic1У Београду је 20. фебруара ове године (1998, прим. ур.) у 57. години живота преминуо Миодраг Миша Ђурђић, члан УЛУПУДС-а и један од најистакнутијих припадника оне генерације наших аутора стрипа који су својом активношћу допринели даљем развоју и афирмацији ове уметности у Србији током шездесетих година.

Ђурђић се широј јавности представио у другој половини 1959. године када је у размаку од само недељу дана почео да објављује стрипове „Гледај сада изненада“ и „Узбуна о породица Страдић“ на страницама Дечјих новина и Насмејаних новина.

За издавачку кућу „Дечје новине“ током осам година, колико ће трајати његово бављење стрипом, нацртао је још неколико жанровски веома различитих сторија у, претежно, реалистичком маниру: прве две епизоде историјског стрипа „Под сумњом“, чија се радња одвија у средњовековној Србији у доба деспота Ђурђа Бранковића, стрипове савремене тематике „Миша хвалиша“ и „На далеком путу“, као и научнофантастични стрип „Мали Ники“. Кратковиди дечак Риста био је главни лик Ђурђићевог успешног излета у карикатуралну стилизацију. У почетку је излазио у форми гег–табли и полутабли, а доцније у наставцима под насловом „Риста аутомобилиста“.

Ипак, своја занатски најзрелија остварења Ђурђић ће објавити у едицији Никад робом. За разлику од, на пример, Радивоја Богичевића, Петра Радичевића и Божидара Веселиновића, он није имао свог сталног јунака по коме би остао упамћен. Није био ни нарочито продуктиван. У периоду од краја 1965. до краја 1967. урадиће само четири свеске. Али, и то је било довољно да се представи као један од најталентованијих цртача у овој својевремено веома популарној едицији. У том погледу можда најиндикативнији пример представља стрип „Пожар на памучном пољу“. Ова дирљива прича о сиромашном македонском дечаку Волчету и његовој другарици и симпатији Васки, ћерки суровог земљопоседника Сотира, пронашла је у њему надахнутог илустратора. Објављена је септембра 1966. године.

После готово тридесетогодишње паузе, испуњене сликарством, овај виртуоз четкице и мајстор црно–белих односа 1995/96. поново се вратио својој првој љубави — стрипу. За месечник Наше горе лист нацртао је неколико каишева стрипа „Стева Чокањ & Family“. Почетком прошле године на конкурсу за позоришни стрип у конкуренцији око 300 аутора добија трећу награду у категорији каиша за стрип без наслова. И у тренутку када је изгледало да ће Миодраг Ђурђић свој раскошни таленат опет поклонити стрипу стигла је тужна вест о његовој прераној смрти.

Здравко Зупан

pod20sumnjom

Лудвиг Фишер (1925. – 1994.)

fiserport1

Лудвиг Фишер рођен је 21. 10. 1925. у Србији и већ је у школи показиво интересовање за стрип. На почетку Другог светског рата одлази у војску. После доспева у заробљеништво где сарађује на зидним новинама у логору за ратне заробљенике. После заробљеништва до 1950. је био у у заједничком центру, где је радио пропагандне цртеже.

Тада се Фишер  запошљава рекламној делатности у Београду. У то време, стрипови поново почињу да се штампају у Србији после година строге цензуре. Средином 1950-их Фишер у Веселом забавнику Александра Ивковића објављује реалистични стрип Дечак из мирне улице према роману Живорада Михаиловића. Године 1960. у Мајином стрипу Фишер црта нови стрип из НОБ-а под називом Последњи непријатељ. Ипак, највише сарађује са Политикиним забавником, од 1952. до 1961, са реалистичним стрипом Велики Алек, и научно фантастичним остварењима Пегаз тражи хидру и Тајни проналазак.


Године 1961. одлази у посету рођацима у Минхен, и тамо налази посао у копанији Ролфа Кауке, као цртач. У Каукином студију остао је до 1976. и био главни цртач. Највише је радио на серијалима Лупо и Фикси и Фокси. Потом се запошљава у рекламној компанији КГ Ауфраге. Цртао је и стрипове за издавача Бастаи.

Преминуо је у Минхену 1994. године.

 

Вук Марковић

 

Никола Навојев (1913. – 1940.)

navojev2111Рођен је 25. новембра 1913. године у дому Катарине и Павла Навојева у Петрограду из којег је само неколико година касније, бежећи испред рата и Револуције, са породицом емигрирао у Србију. Никола Навојев припада оној генерацији руских емиграната која се школовала и своје образовање стекла у новој средини. Похађао је Прву руско-српску гимназију, где је матурирао 1933. године. Био је слабог материјалног стања, родитељи су му били разведени, па је рано почео да зарађује за живот. И то онако како је најбоље умео – цртањем.

Свој први стрип, уствари таблу Историја абисинске династије, објавио је 12. септембра 1935. године на страницама Стрипа, првог српског и југословенског листа испуњеног цртаним причама. Уследила је потом сторија о легионару Маркусу који се „после дугогодишњег лутања по морима опет вратио у своје родно место“, затим егзотично-пустоловни стрип Ловци орхидеја смрти, па један стрип у криминалистичком жанру Доживљаји детектива Рида. У стрипу Велики комбинатор Бендер, као и у стрипу Ловци орхидеја смрти, Навојев се потписао псеудонимом Н. Акрок. Почетком 1936. започео је свој до тада најзначајнији стрип о љупкој и борбеној девојци из џунгле – Тарцанети.

У Стрипу је у првој половини исте године публиковао још неколико пустоловних стрипова који, као и већина поменутих, не завређују неку нарочиту пажњу. Из тог периода датира и Навојевљев новински стрип Вукадин. Најављен као „први наш домаћи стрип роман“, Вукадин је излазио свакодневно на страницама београдског дневника Време, од 11. априла до 12. јуна 1936. године. У краткотрајном Робинзону започео је стрипове Атлантида, Индуси – побуна у џунгли и прву верзију Гогољевог романа о козачком атаману Тарасу Буљби.

У првим бројевима Мике Миша, поред „поморске приповетке“ Корално острво и „романа за децу“ Плави дијамант, објавио је и двадесетак краћих остварења (Мали конструктори, Лав, вук и лисица, Вук и лисица, Једна шала два ривала…). Међутим, прве радове вредније пажње нацртао је за исту ревију у другој половини 1936. године према сценаријима Бранка Видића. Реч је о стриповима Хајдуков син, Освајачи Северног пола и Отмица лепе Туркиње.

Након осамнаестомесечне паузе узроковане Навојевљевом тешком болешћу, исти тандем ће се поново појавити на страницама Мике Миша 7. јуна 1938. године сторијом Мали морепловац. До краја 1938. Навојев црта још једну епизоду овог стрипа, а наредне године и трећу епизоду под насловом Једнооки пират. Авантуристичка сторија о гусару Јон Ван Драку, малом морепловцу Алу и другаима истовремено је и причао љубави, пријатељству, кајању и жртвовању. Смештена у амбијент Холандске Индије (данашње Индонезије) негде на почетку прошлог века, постигла је огроман успех. У једној анкети коју је спровела редакција Мике Миша читаоци су је сврстали на прво место испред таквих јунака као што су Флаш Гордон, Принц Валијант, Мандрак, Фантом и други.

Ипак, највећи број својих остварења Никола Навојев је реализовао за Микијево царство које су почетком 1939. покренули Милутин Игњачевић, Бранко Видић и Ђорђ Свиларић. Већ у првом броју почео је упоредо да црта три стрипа: серијале Млади Бартуло и Две сиротице, као и стрип Комнен Барјактар. Млади Бартуло је креиран по класичном обрацу авантуристичког стрипа тридесетих година и према изворном сижеу, Комнен Барјактар се сценаристички ослањао на епску народну поезију, док су Две сиротице биле инспирисане мелодрамским романом Д. Енерија.

Поред поменутих, Никола Навојев је нацртао и низ других наслова: Тарас Буљба према познатом роману Николаја В. Гогоља, Витез Буридан, на основу историјско пустоловног романа француског писца Мишела Зевакоа, Женидба Максима Црнојевића по епској народној песми, Смрт Смаил Аге Ченгића према истоименом спеву Ивана Мажуранића, мелодраматичне стрипове Мињон и Бела сестра, као и стрип Чељускинци, сторију о експедицији професора Шмита који је почетком тридесетих година прошлог века пошао на ледоломцу Чељускин у арктичке крајеве са задатком да испита северну обалу Сибира. Његов тек започети стрип Окови прошлости, без сумње најезотеричнији стрип не само српског већ и југословенског стрипа тридесетих година, најављен је од редакције као „последње дело славног уметника Николе Навојева“, после четвртог наставка преузео је Иван Шеншин, док је стрипове Мињон и Зигомар завршио Душан Богдановић.

Насупрот преовлађујућој струји у реалистичком стрипу тог доба, у својим радовима Навојев је у великој мери користио шрафуру; цртеже у тушу изводио је пером, а довршавао четкицом. Истовремено, као изванредан портретиста, он све више употребљава гро планове. Присетимо се само Фрошарице из стрипа Две сиротице, грофа од Валоа из стрипа о витезу Буридану, козачког атамана Тараса Буљбе, мале Мињон или црног горостаса Тамбе. Осим тога, напушта организацију табле базирану на каишевима и у визуелном приповедању дефинитивно се опредељује за слободну композицију.

Никола Навојев је преминуо 9. новембра 1940. године у двадесет часова, у санаторијуму за ТБЦ код Венца на Фрушкој Гори. Када је умро, имао је само двадесет седам година и стотине нацртаних и објављених табли стрипа. Према сећању савременика до последњег тренутка из руку није испуштао прибор за цртање.

 

Здравко Зупан

zasajt

Бранко Видић (1904. – 1967.)

vidic-211Рођен је 1904. године у Дервенти. У току првог светског рата долази са родитељима у Београд. Мада из сиромашне породице, Видић успева да се упише у гимназију и већ током школовања почиње да се бави списатељским радом. Прве чланке објавио је у листовима познатог београдског издавача Ивана Зрнића.

Познанство са Милутином Игњачевићем имаће одлучујући утицај на даљи животни пут Бранка Видића. Ангажујући га за сарадника у Ивковићевом листу Робинзон, Игњачевић му омогућава да реализује свој први сценаристички покушај, који ће цртачки уобличити Никола Навојев. Била је то обрада Гогољеве приче Тарас Буљба, чији крај читаоци неће дочекати због обустављања даљег излажења листа. Наредне Видићеве текстове поново ће реализовати Никола Навојев, али овога пута за Мику Миша. Убрзо је уследио и стрип Крвна освета, једини Видићев заједнички рад са просечним цртачем Ђорђем Малим. Током објављивања ове сторије, на страницама листа први пут је најављен излазак Дубровачког гусара.

Појава прве свеске романа Дубровачки гусар, објављене као бесплатан прилог 73. броја Мике Миша (19. фебруар 1937), означила је почетак плодног Видићевог стваралаштва у области романсираног авантуристичко историјског жанра. Наредне свеске Дубровачког гусара излазиле су у едицији Криминални забавник, достижући тираже каквим се у то време могао похвалити ретко који писац забавне литературе. Велику популарност доживели су и његови остали романи (написао их је око тридесет): Тамница, Господар ноћи, Горски војвода, Хајдук Мијат, Сибир или атаман Годунов и други. Видић се по правилу потписивао неким од својих бројних псеудонима, од којих је најпознатији био Брандон Вид.

Писање Дубровачког гусара ипак га није одвојило од рада на стрипу. До почетка 1939. године, Видић ће за Навојева припремити још три сценарија, исто толико за Константина Кузњецова, чак пет за Сергеја Соловјева и један за Ђуку Јанковића. Са појединим остварењима постићи ће изванредан успех и, упркос чињеници да се заслуге за то приписују цртачком мајсторству водећих аутора Београдског круга Соловјеву, Навојеву и Кузњецову, не може се порећи ни Видићев допринос великој популарности Црног атамана, Малог морепловца или Бена Керигана.

Нови преломни тренутак у Видићевом животу догодио се почетком 1939. године и поново је био везан уз име уредника Ивковићевих издања. Одлучивши да напусти редакцију Мике Миша, Милутин Игњачевић заједно са Бранком Видићем покреће нови лист Микијево царство. Не само због улагања дела сопствених средстава, већ пре свега због могућности да у далеко већој мери утиче на судбину листа, за Видића је ово био одлучујући импулс да се са још више жара посвети даљем писању. Резултат његовог ангажмана готово је невероватан; за нешто више од две године излажења Микијевог царства, Видић је написао сценарија за преко 40 стрипова, остварујући пре свега у тандему са Навојевим неколико вредних серијала и читав низ изузетно занимљивих сторија. Поред сарадње са Навојевим, за кога је написао две трећине од укупног броја текстуалних предложака, Видић је креирао приче и за Сергеја Соловјева и младог Драгана Савића.

За време рата Видић је у Београду држао антикварницу, да би се после ослобођења бавио разним пословима. Правог контакта са стрипом више није имао, са изузетком 1951. године када је био технички уредник Малог забавника. Педесетих година објавио је под разним псеудонимима више романа у наставцима.

Преминуо је у Београду 1967. године.

 

(С. Драгинчић, З. Зупан: Историја југословенског стрипа)

 naslvidic

Радомир Перица (1924. – 2006.)

 

zdper1Радомир Перица рођен је 20. септембра 1924. године у Београду. Његов отац Драгомир, пореклом из Кистања у Лици, сликао је из хобија и Перица је од најраније младости почео да црта и слика уз оца. Као син јединац, у детињству је био несташно дете, јурио је са другарима од догодовштине до догодовштине, играо карте, коцкао се и пушио, и био одличан играч билијара. У исто време, био је јако добар ученик у школи. За нови медиј, стрип, заинтересовао се са појавом наших првих стрип листова и до почетка рата сакупио је велику збирку Мике Миша, Микијевог царства, Плавог забавника и других предратних листова. Та збирка је касније уништена у бомбардовању Београда, а Перица ће до краја живота жалити за тим губитком. У исто време пасионирано иде у биоскоп, једно време ради и као продавац карата, и филм му постаје друга велика љубав која ће га пратити до смрти.

Као аутор стрипа Радомир Перица се појавио 8. јануара 1941. године када је у 191. броју Микијевог царства почео да излази његов стрип Нови Тарцан. Та пародија тада изузетно популарног јунака књижевности, филма и стрипа открива велики утицај Дизнија и браће Флајшер (Fleischer) на младог аутора, и поред детињег шарма доноси и назнаку ванредног талента. Са 16 година Радмир Перица остаје један од најмлађих српских аутора који је икада објавио свој рад у популарној и реномираној ревији попут Микијевог царства. Исте године, Нови Тарцан је репризиран на страницама Плавог забавника. По завршетку тог стрипа, у 203. броју Микијевог царства Перица стартује са новом сторијом под називом Пут на Месец. Цртан у истом стилу као и Нови Тарцан, овај стрип је својеврсна пародија на Рејмондовог Флаша Гордона. Главни протагониста је исти дечак који је био мали Тарцан, овде по имену Мики Мортон. Уз њега, ту су и девојка Пел Гарден, научник Фраков, зли император Пинг-Вин Грозни и његова кћер Зора, али и читава плејада тада најпопуларнијих ликова српског и иностраног стрипа, предстваљена у пародији. То су Мизогар (Зигомар), Принц Савијант (Валијант), Марцан (Тарзан), Тандрак и Скотар (Мандрак и Лотар), и још многи. Непосредно по окончању Пута на Месец, 6. априла 1941. нацистичка Немачка напада Краљевину Југославију што доводи до краха комплетне стрип продукције у Србији и прекида каријере младог аутора. Но, бомбардовање Београда донело је страшну трагедију Радомиру Перици, јер једна од првих бомби тог дана пада на његову кућу и кров се обрушава на оца Драгомира који је заштитио жену и сина тако што је стао у довратак и обгрлио их. Од задобијених повреда Драгомир Перица преминуо је два дана касније. У бомбардовању је уништена и кућа и богата збирка стрипова младог аутора који са мајком одлази у село Баничину. Убрзо се седамнаестогодишњи Радомир Перица са неколико другова придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића са којим је преко мајке био и у сродству. Током ратних  година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце. У исто време накратко се враћа и стрипу на страницама листа Дом и свет са таблом стрипа Тил Ојленшпигел. Лета 1942. у листу Стрип књига објављује хумористичке стрипове Тил Ојленшпигел, Доживљаји Ђуре Пацова, Ивица и Марица, као и реалистичне сторије Последњи дани Помпеје и Принц и аждаја. Као дете одрасло на америчким филмовима и стриповима Перица остварује контакт са спасеним америчким пилотима и када је требало да са њима одлети за Америку, издао га је један друг и заробљавају га Партизани. Суђено му је у процесу са Дражом Михаиловићем после чега одлази на робију у затвор у Сремској Митровици, заједно са бројним политичким затвореницима попут албанског краља Зоглуа (Перица је неко време у затвору провео у ћелији до његове), бивших министара, индустријалаца, уметника…

У затвору је провео 6 тешких година. У прво време био је у самици, чекајући на стрељање и спавајући са ципелом под главом и куком да би му било мање хладно. Морзеовом азбуком је играо шах са партнером из суседне ћелије. Како је касније причао, сви политички затвореници извлачили су шибице и гатали да виде ко ће следећи бити изведен пред стрељачки вод. Једном приликом и он је извукао краћу шибицу, али није позван. Остао је жив зато што је у затвору као уметник радио портрете стражара и њихових породица. Током тамновања у Митровици често је био пребијан, а најсуровије од стране Пенезића Крцуна после чега му је изваљен бубрег, сломљен нос и пукле обе бубне опне. До краја живота Перица је носио вату у ушима, био осетљив на ветар и било му је забрањено да плива.         

Шест година после суђења, како се променила политика Титове Југославије, Радомир Перица је пуштен из затвора, али без личне карте и са укинутим грађанским правима. Ускоро је, под надзором, почео да ради у цртачници Авала филма. У Авала филму је упознао и будућу супругу Веру Момировић са којом се жени 1953. Убрзо окончава и студије сликарства на Академији уметности у Београду. Током студија и касније дружи се са Александром Јеремићем-Цибетом, Бобом Јовановићем, Мариом Маскарелијем, Батом Михајловићем и многим уметницима.       
Током 50-их година прошлог века објављује више илустрованих књига и сликовница као што су Буба Мара и паук Гара и Мишко Међедовић, а 1956. и  две свеске Езопових басни у стрипу за новосадског издавача Братство-јединство. Тих година доста се бави илустровањем књига и реклама.

По рођењу друге кћери, Симониде, његова супруга престаје да ради а Радомир прелази у фирму Југославија паблик на место уметничког директора. Ту се претежно бави дизајном и то са великим успехом. Дизајнирао је велике изложбе југословенских производа по читавом свету и више пута примио награду Ризоли из Милана за најбољу графику Европе. После смрти мајке, Радомир Перица, већ у зрелим годинама и са успешном каријером иза себе, саопштава породици да сада може да оствари дугогодишњи сан и са супругом и две ћерке сели се у Сједињене америчке државе.

По доласку у нову средину цела породица почиње од нуле да гради каријеру, али их убрзо погађа тешка трагедија. Радомирова супруга Вера обољева од рака и умире. После неколико година Радомир Перица почиње да ради као дизајнер и постиже запажене успехе. У једном периоду прави серију политичких стрипова који нису наишли на разумевање америчких новина. Касније се поново жени и са супругом преводи Буба Мару и паука Гару, али и ова идеја оставила је хладним уреднике у Америци. Упоредо је активан и на пољу филма. Током читавог живота био је велики заљубљеник у филмску уметност, познавао је лично велики број српских и иностраних режисера и глумаца, а у филму Бал на води Јована Аћина (иначе блиског Перициног пријатеља) један од главних ликова носи скривену тетоважу Микија Мауса и њега је режисер замислио према анегдоти са суђења Радомиру Перици. Тада је, на питање истражитеља у шта верује, Радoмир Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса.“ Један од последњих професионалних ангажмана Радомира Перице био је у филму Тесла: господар муње (Tesla Master of Lightning) из 2000. године у којем је глумио Николу Теслу. Последњих година, дубоко потресен ратом у отаџбини, Перица се све више повлачи у себе, а здравствене последице затвора и пребијања које је преживео све га више погађају. Ипак, према сведочењу блиског пријатеља, увек је „јео само месо и супу, пушио као оџак и био мршав као сарага“. Преминуо је y Вашингтону 23. децембра 2006. године од срчаног оштећења.

 

Вук Марковић

zdper21

 

 

pericazasajt