У Београду је 20. фебруара ове године (1998, прим. ур.) у 57. години живота преминуо Миодраг Миша Ђурђић, члан УЛУПУДС-а и један од најистакнутијих припадника оне генерације наших аутора стрипа који су својом активношћу допринели даљем развоју и афирмацији ове уметности у Србији током шездесетих година.

Ђурђић се широј јавности представио у другој половини 1959. године када је у размаку од само недељу дана почео да објављује стрипове „Гледај сада изненада“ и „Узбуна о породица Страдић“ на страницама Дечјих новина и Насмејаних новина.

За издавачку кућу „Дечје новине“ током осам година, колико ће трајати његово бављење стрипом, нацртао је још неколико жанровски веома различитих сторија у, претежно, реалистичком маниру: прве две епизоде историјског стрипа „Под сумњом“, чија се радња одвија у средњовековној Србији у доба деспота Ђурђа Бранковића, стрипове савремене тематике „Миша хвалиша“ и „На далеком путу“, као и научнофантастични стрип „Мали Ники“. Кратковиди дечак Риста био је главни лик Ђурђићевог успешног излета у карикатуралну стилизацију. У почетку је излазио у форми гег–табли и полутабли, а доцније у наставцима под насловом „Риста аутомобилиста“.

Ипак, своја занатски најзрелија остварења Ђурђић ће објавити у едицији Никад робом. За разлику од, на пример, Радивоја Богичевића, Петра Радичевића и Божидара Веселиновића, он није имао свог сталног јунака по коме би остао упамћен. Није био ни нарочито продуктиван. У периоду од краја 1965. до краја 1967. урадиће само четири свеске. Али, и то је било довољно да се представи као један од најталентованијих цртача у овој својевремено веома популарној едицији. У том погледу можда најиндикативнији пример представља стрип „Пожар на памучном пољу“. Ова дирљива прича о сиромашном македонском дечаку Волчету и његовој другарици и симпатији Васки, ћерки суровог земљопоседника Сотира, пронашла је у њему надахнутог илустратора. Објављена је септембра 1966. године.

После готово тридесетогодишње паузе, испуњене сликарством, овај виртуоз четкице и мајстор црно–белих односа 1995/96. поново се вратио својој првој љубави — стрипу. За месечник Наше горе лист нацртао је неколико каишева стрипа „Стева Чокањ & Family“. Почетком прошле године на конкурсу за позоришни стрип у конкуренцији око 300 аутора добија трећу награду у категорији каиша за стрип без наслова. И у тренутку када је изгледало да ће Миодраг Ђурђић свој раскошни таленат опет поклонити стрипу стигла је тужна вест о његовој прераној смрти.

Здравко Зупан

Лудвиг Фишер рођен је 21. 10. 1925. у Србији и већ је у школи показиво интересовање за стрип. На почетку Другог светског рата одлази у војску. После доспева у заробљеништво где сарађује на зидним новинама у логору за ратне заробљенике. После заробљеништва до 1950. је био у у заједничком центру, где је радио пропагандне цртеже.

Тада се Фишер  запошљава рекламној делатности у Београду. У то време, стрипови поново почињу да се штампају у Србији после година строге цензуре. Средином 1950-их Фишер у Веселом забавнику Александра Ивковића објављује реалистични стрип Дечак из мирне улице према роману Ж. Михаиловића. Године 1960. у Мајином стрипу Фишер црта нови стрип из НОБ-а под називом Последњи непријатељ. Ипак, највише сарађује са Политикиним забавником, од 1952. до 1961, са реалистичним стрипом Велики Алек, и научно фантастичним остварењима Пегаз тражи хидру и Тајни проналазак.

Године 1961. одлази у посету рођацима у Минхен, и тамо налази посао у копанији Ролфа Кауке, као цртач. У Каукином студију остао је до 1976. и био главни цртач. Највише је радио на серијалима Лупо и Фикси и Фокси. Потом се запошљава у рекламној компанији КГ Ауфраге. Цртао је и стрипове за издавача Бастаи.

Преминуо је у Минхену 1994. године.

Вук Марковић

Рођен је 25. новембра 1913. године у дому Катарине и Павла Навојева у Петрограду из којег је само неколико година касније, бежећи испред рата и Револуције, са породицом емигрирао у Србију. Никола Навојев припада оној генерацији руских емиграната која се школовала и своје образовање стекла у новој средини. Похађао је Прву руско-српску гимназију, где је матурирао 1933. године. Био је слабог материјалног стања, родитељи су му били разведени, па је рано почео да зарађује за живот. И то онако како је најбоље умео – цртањем.

Свој први стрип, уствари таблу Историја абисинске династије, објавио је 12. септембра 1935. године на страницама Стрипа, првог српског и југословенског листа испуњеног цртаним причама. Уследила је потом сторија о легионару Маркусу који се „после дугогодишњег лутања по морима опет вратио у своје родно место“, затим егзотично-пустоловни стрип Ловци орхидеја смрти, па један стрип у криминалистичком жанру Доживљаји детектива Рида. У стрипу Велики комбинатор Бендер, као и у стрипу Ловци орхидеја смрти, Навојев се потписао псеудонимом Н. Акрок. Почетком 1936. започео је свој до тада најзначајнији стрип о љупкој и борбеној девојци из џунгле – Тарцанети.

У Стрипу је у првој половини исте године публиковао још неколико пустоловних стрипова који, као и већина поменутих, не завређују неку нарочиту пажњу. Из тог периода датира и Навојевљев новински стрип Вукадин. Најављен као „први наш домаћи стрип роман“, Вукадин је излазио свакодневно на страницама београдског дневника Време, од 11. априла до 12. јуна 1936. године. У краткотрајном Робинзону започео је стрипове Атлантида, Индуси – побуна у џунгли и прву верзију Гогољевог романа о козачком атаману Тарасу Буљби.

У првим бројевима Мике Миша, поред „поморске приповетке“ Корално острво и „романа за децу“ Плави дијамант, објавио је и двадесетак краћих остварења (Мали конструктори, Лав, вук и лисица, Вук и лисица, Једна шала два ривала…). Међутим, прве радове вредније пажње нацртао је за исту ревију у другој половини 1936. године према сценаријима Бранка Видића. Реч је о стриповима Хајдуков син, Освајачи Северног пола и Отмица лепе Туркиње.

Након осамнаестомесечне паузе узроковане Навојевљевом тешком болешћу, исти тандем ће се поново појавити на страницама Мике Миша 7. јуна 1938. године сторијом Мали морепловац. До краја 1938. Навојев црта још једну епизоду овог стрипа, а наредне године и трећу епизоду под насловом Једнооки пират. Авантуристичка сторија о гусару Јон Ван Драку, малом морепловцу Алу и другаима истовремено је и причао љубави, пријатељству, кајању и жртвовању. Смештена у амбијент Холандске Индије (данашње Индонезије) негде на почетку прошлог века, постигла је огроман успех. У једној анкети коју је спровела редакција Мике Миша читаоци су је сврстали на прво место испред таквих јунака као што су Флаш Гордон, Принц Валијант, Мандрак, Фантом и други.

Ипак, највећи број својих остварења Никола Навојев је реализовао за Микијево царство које су почетком 1939. покренули Милутин Игњачевић, Бранко Видић и Ђорђ Свиларић. Већ у првом броју почео је упоредо да црта три стрипа: серијале Млади Бартуло и Две сиротице, као и стрип Комнен Барјактар. Млади Бартуло је креиран по класичном обрацу авантуристичког стрипа тридесетих година и према изворном сижеу, Комнен Барјактар се сценаристички ослањао на епску народну поезију, док су Две сиротице биле инспирисане мелодрамским романом Д. Енерија.

Поред поменутих, Никола Навојев је нацртао и низ других наслова: Тарас Буљба према познатом роману Николаја В. Гогоља, Витез Буридан, на основу историјско пустоловног романа француског писца Мишела Зевакоа, Женидба Максима Црнојевића по епској народној песми, Смрт Смаил Аге Ченгића према истоименом спеву Ивана Мажуранића, мелодраматичне стрипове Мињон и Бела сестра, као и стрип Чељускинци, сторију о експедицији професора Шмита који је почетком тридесетих година прошлог века пошао на ледоломцу Чељускин у арктичке крајеве са задатком да испита северну обалу Сибира. Његов тек започети стрип Окови прошлости, без сумње најезотеричнији стрип не само српског већ и југословенског стрипа тридесетих година, најављен је од редакције као „последње дело славног уметника Николе Навојева“, после четвртог наставка преузео је Иван Шеншин, док је стрипове Мињон и Зигомар завршио Душан Богдановић.

Насупрот преовлађујућој струји у реалистичком стрипу тог доба, у својим радовима Навојев је у великој мери користио шрафуру; цртеже у тушу изводио је пером, а довршавао четкицом. Истовремено, као изванредан портретиста, он све више употребљава гро планове. Присетимо се само Фрошарице из стрипа Две сиротице, грофа од Валоа из стрипа о витезу Буридану, козачког атамана Тараса Буљбе, мале Мињон или црног горостаса Тамбе. Осим тога, напушта организацију табле базирану на каишевима и у визуелном приповедању дефинитивно се опредељује за слободну композицију.

Никола Навојев је преминуо 9. новембра 1940. године у двадесет часова, у санаторијуму за ТБЦ код Венца на Фрушкој Гори. Када је умро, имао је само двадесет седам година и стотине нацртаних и објављених табли стрипа. Према сећању савременика до последњег тренутка из руку није испуштао прибор за цртање.

Здравко Зупан

Рођен је 1904. године у Дервенти. У току првог светског рата долази са родитељима у Београд. Мада из сиромашне породице, Видић успева да се упише у гимназију и већ током школовања почиње да се бави списатељским радом. Прве чланке објавио је у листовима познатог београдског издавача Ивана Зрнића.

Познанство са Милутином Игњачевићем имаће одлучујући утицај на даљи животни пут Бранка Видића. Ангажујући га за сарадника у Ивковићевом листу Робинзон, Игњачевић му омогућава да реализује свој први сценаристички покушај, који ће цртачки уобличити Никола Навојев. Била је то обрада Гогољеве приче Тарас Буљба, чији крај читаоци неће дочекати због обустављања даљег излажења листа. Наредне Видићеве текстове поново ће реализовати Никола Навојев, али овога пута за Мику Миша. Убрзо је уследио и стрип Крвна освета, једини Видићев заједнички рад са просечним цртачем Ђорђем Малим. Током објављивања ове сторије, на страницама листа први пут је најављен излазак Дубровачког гусара.

Појава прве свеске романа Дубровачки гусар, објављене као бесплатан прилог 73. броја Мике Миша (19. фебруар 1937), означила је почетак плодног Видићевог стваралаштва у области романсираног авантуристичко историјског жанра. Наредне свеске Дубровачког гусара излазиле су у едицији Криминални забавник, достижући тираже каквим се у то време могао похвалити ретко који писац забавне литературе. Велику популарност доживели су и његови остали романи (написао их је око тридесет): Тамница, Господар ноћи, Горски војвода, Хајдук Мијат, Сибир или атаман Годунов и други. Видић се по правилу потписивао неким од својих бројних псеудонима, од којих је најпознатији био Брандон Вид.

Писање Дубровачког гусара ипак га није одвојило од рада на стрипу. До почетка 1939. године, Видић ће за Навојева припремити још три сценарија, исто толико за Константина Кузњецова, чак пет за Сергеја Соловјева и један за Ђуку Јанковића. Са појединим остварењима постићи ће изванредан успех и, упркос чињеници да се заслуге за то приписују цртачком мајсторству водећих аутора Београдског круга Соловјеву, Навојеву и Кузњецову, не може се порећи ни Видићев допринос великој популарности Црног атамана, Малог морепловца или Бена Керигана.

Нови преломни тренутак у Видићевом животу догодио се почетком 1939. године и поново је био везан уз име уредника Ивковићевих издања. Одлучивши да напусти редакцију Мике Миша, Милутин Игњачевић заједно са Бранком Видићем покреће нови лист Микијево царство. Не само због улагања дела сопствених средстава, већ пре свега због могућности да у далеко већој мери утиче на судбину листа, за Видића је ово био одлучујући импулс да се са још више жара посвети даљем писању. Резултат његовог ангажмана готово је невероватан; за нешто више од две године излажења Микијевог царства, Видић је написао сценарија за преко 40 стрипова, остварујући пре свега у тандему са Навојевим неколико вредних серијала и читав низ изузетно занимљивих сторија. Поред сарадње са Навојевим, за кога је написао две трећине од укупног броја текстуалних предложака, Видић је креирао приче и за Сергеја Соловјева и младог Драгана Савића.

За време рата Видић је у Београду држао антикварницу, да би се после ослобођења бавио разним пословима. Правог контакта са стрипом више није имао, са изузетком 1951. године када је био технички уредник Малог забавника. Педесетих година објавио је под разним псеудонимима више романа у наставцима.

Преминуо је у Београду 1967. године.

(С. Драгинчић, З. Зупан: Историја југословенског стрипа)

Радомир Перица рођен је 20. септембра 1924. године у Београду. Његов отац Драгомир, пореклом из Кистања у Лици, сликао је из хобија и Перица је од најраније младости почео да црта и слика уз оца. Као син јединац, у детињству је био несташно дете, јурио је са другарима од догодовштине до догодовштине, играо карте, коцкао се и пушио, и био одличан играч билијара. У исто време, био је јако добар ученик у школи. За нови медиј, стрип, заинтересовао се са појавом наших првих стрип листова и до почетка рата сакупио је велику збирку Мике Миша, Микијевог царства, Плавог забавника и других предратних листова. Та збирка је касније уништена у бомбардовању Београда, а Перица ће до краја живота жалити за тим губитком. У исто време пасионирано иде у биоскоп, једно време ради и као продавац карата, и филм му постаје друга велика љубав која ће га пратити до смрти.

Као аутор стрипа Радомир Перица се појавио 8. јануара 1941. године када је у 191. броју Микијевог царства почео да излази његов стрип Нови Тарцан. Та пародија тада изузетно популарног јунака књижевности, филма и стрипа открива велики утицај Дизнија и браће Флајшер (Fleischer) на младог аутора, и поред детињег шарма доноси и назнаку ванредног талента. Са 16 година Радмир Перица остаје један од најмлађих српских аутора који је икада објавио свој рад у популарној и реномираној ревији попут Микијевог царства. Исте године, Нови Тарцан је репризиран на страницама Плавог забавника. По завршетку тог стрипа, у 203. броју Микијевог царства Перица стартује са новом сторијом под називом Пут на Месец. Цртан у истом стилу као и Нови Тарцан, овај стрип је својеврсна пародија на Рејмондовог Флаша Гордона. Главни протагониста је исти дечак који је био мали Тарцан, овде по имену Мики Мортон. Уз њега, ту су и девојка Пел Гарден, научник Фраков, зли император Пинг-Вин Грозни и његова кћер Зора, али и читава плејада тада најпопуларнијих ликова српског и иностраног стрипа, предстваљена у пародији. То су Мизогар (Зигомар), Принц Савијант (Валијант), Марцан (Тарзан), Тандрак и Скотар (Мандрак и Лотар), и још многи. Непосредно по окончању Пута на Месец, 6. априла 1941. нацистичка Немачка напада Краљевину Југославију што доводи до краха комплетне стрип продукције у Србији и прекида каријере младог аутора. Но, бомбардовање Београда донело је страшну трагедију Радомиру Перици, јер једна од првих бомби тог дана пада на његову кућу и кров се обрушава на оца Драгомира који је заштитио жену и сина тако што је стао у довратак и обгрлио их. Од задобијених повреда Драгомир Перица преминуо је два дана касније. У бомбардовању је уништена и кућа и богата збирка стрипова младог аутора који са мајком одлази у село Баничину. Убрзо се седамнаестогодишњи Радомир Перица са неколико другова придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића са којим је преко мајке био и у сродству. Током ратних  година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце. У исто време накратко се враћа и стрипу на страницама листа Дом и свет са таблом стрипа Тил Ојленшпигел. Лета 1942. у листу Стрип књига објављује хумористичке стрипове Тил Ојленшпигел, Доживљаји Ђуре Пацова, Ивица и Марица, као и реалистичне сторије Последњи дани Помпеје и Принц и аждаја. Као дете одрасло на америчким филмовима и стриповима Перица остварује контакт са спасеним америчким пилотима и када је требало да са њима одлети за Америку, издао га је један друг и заробљавају га Партизани. Суђено му је у процесу са Дражом Михаиловићем после чега одлази на робију у затвор у Сремској Митровици, заједно са бројним политичким затвореницима попут албанског краља Зоглуа (Перица је неко време у затвору провео у ћелији до његове), бивших министара, индустријалаца, уметника…

У затвору је провео 6 тешких година. У прво време био је у самици, чекајући на стрељање и спавајући са ципелом под главом и куком да би му било мање хладно. Морзеовом азбуком је играо шах са партнером из суседне ћелије. Како је касније причао, сви политички затвореници извлачили су шибице и гатали да виде ко ће следећи бити изведен пред стрељачки вод. Једном приликом и он је извукао краћу шибицу, али није позван. Остао је жив зато што је у затвору као уметник радио портрете стражара и њихових породица. Током тамновања у Митровици често је био пребијан, а најсуровије од стране Пенезића Крцуна после чега му је изваљен бубрег, сломљен нос и пукле обе бубне опне. До краја живота Перица је носио вату у ушима, био осетљив на ветар и било му је забрањено да плива.         

Шест година после суђења, како се променила политика Титове Југославије, Радомир Перица је пуштен из затвора, али без личне карте и са укинутим грађанским правима. Ускоро је, под надзором, почео да ради у цртачници Авала филма. У Авала филму је упознао и будућу супругу Веру Момировић са којом се жени 1953. Убрзо окончава и студије сликарства на Академији уметности у Београду. Током студија и касније дружи се са Александром Јеремићем-Цибетом, Бобом Јовановићем, Мариом Маскарелијем, Батом Михајловићем и многим уметницима.       
Током 50-их година прошлог века објављује више илустрованих књига и сликовница као што су Буба Мара и паук Гара и Мишко Међедовић, а 1956. и  две свеске Езопових басни у стрипу за новосадског издавача Братство-јединство. Тих година доста се бави илустровањем књига и реклама.

По рођењу друге кћери, Симониде, његова супруга престаје да ради а Радомир прелази у фирму Југославија паблик на место уметничког директора. Ту се претежно бави дизајном и то са великим успехом. Дизајнирао је велике изложбе југословенских производа по читавом свету и више пута примио награду Ризоли из Милана за најбољу графику Европе. После смрти мајке, Радомир Перица, већ у зрелим годинама и са успешном каријером иза себе, саопштава породици да сада може да оствари дугогодишњи сан и са супругом и две ћерке сели се у Сједињене америчке државе.

По доласку у нову средину цела породица почиње од нуле да гради каријеру, али их убрзо погађа тешка трагедија. Радомирова супруга Вера обољева од рака и умире. После неколико година Радомир Перица почиње да ради као дизајнер и постиже запажене успехе. У једном периоду прави серију политичких стрипова који нису наишли на разумевање америчких новина. Касније се поново жени и са супругом преводи Буба Мару и паука Гару, али и ова идеја оставила је хладним уреднике у Америци. Упоредо је активан и на пољу филма. Током читавог живота био је велики заљубљеник у филмску уметност, познавао је лично велики број српских и иностраних режисера и глумаца, а у филму Бал на води Јована Аћина (иначе блиског Перициног пријатеља) један од главних ликова носи скривену тетоважу Микија Мауса и њега је режисер замислио према анегдоти са суђења Радомиру Перици. Тада је, на питање истражитеља у шта верује, Радoмир Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса.“ Један од последњих професионалних ангажмана Радомира Перице био је у филму Тесла: господар муње (Tesla Master of Lightning) из 2000. године у којем је глумио Николу Теслу. Последњих година, дубоко потресен ратом у отаџбини, Перица се све више повлачи у себе, а здравствене последице затвора и пребијања које је преживео све га више погађају. Ипак, према сведочењу блиског пријатеља, увек је „јео само месо и супу, пушио као оџак и био мршав као сарага“. Преминуо је y Вашингтону 23. децембра 2006. године од срчаног оштећења.

Вук Марковић

Угледни аутор српске стрип-сцене, Живорад Жика Атанацковић, умро је у својој 65. години у немачком граду Абстајнаху, 19. октобра 1998.

Остаће запамћен као припадник изузетно значајне генерације којој су припадали и Здравко Сулић, Никола Митровић Кокан, Десимир Жижовић Буин, Миодраг Ђурђић, Радивој Богићевић, Божидар Веселиновић, Петар Радичевић и други, који су обновили српски стрип током шездесетих година у оквиру продукције НИП “Дечије новине” и стратегије уредника Срећка Јовановића.

Живорад Жика Атанацковић рођен је 1933. године у Кладову. Завршио је Школу за примењену уметност у Нишу. После три године које проводи као наставник ликовног васпитања на Убу, 1958. долази у Београд и ради као илустратор у многим редакцијама.

Године 1964. успоставља сарадњу са НИП “Дечје новине” из Горњег Милановца. Као ликовни уредник свих издања ове реномиране издавачке куће и главни уредник листа за најмлађе Зека, урадио је стотине илустрација и креирао више ликова од којих су посебно били познати Тик-Так, Зека, Цеца и Пеца и др.

Током шездесетих година Атанацковић је нацртао по својим или туђим сценаријима неколико десетина стрипова, углавном из националне историје, за бројна издања “Дечјих новина”: Зенит, Дечје новине, Екстра стрип, Никад робом и друге.

Поред серијала о Хајдук Вељку у едицији “Никад робом”, у Атанацковицева запаженија остварења спадају и стрипови “Хвалисав из Гацка”, “Победоносни сукоб”, “Ђавоља команда” и “Заседа”.

По сопственим сценаријима урадио је у едицији “Никад робом” приче: “Хероји са Чегра”, “Издајник са Клопотника”, “Варваринска битка”, “Под ватром ‘Дебелих Берти’”, “Окршај крај Дунава”, “Ђавоља команда”, “Бунтовников син”…

По сценаријима М. Јанковића нацртао је приче: “Слепи цар Дељан”, “Златни град”, “Ханума из Удбине”, “Витезови из Стубице”, “Јунаци са Куманова”, “Црни Коњаник”, “Витез плавих висина”, “Битка на Велбужду”, “Бесмртна одбрана Београда”, а по сценарију М. Перића “У пламену буне” и “Окршај крај Дунава”.

Од 1984. живео је у Немачкој где је радио као професионални илустратор, нарочито за производе за децу.

Здравко Зупан

Рођен је 5. септембра 1933. у Београду, где је и одрастао. Због ванредне ратне ситуације и честих бомбардовања похађао је чак шест - седам београдских основних школа. После Другог светског рата, средњу школу (у то време Прва мушка гимназија, а данас Прва београдска гимназија у Душановој улици) уписао 1949, матурирао 1952. На Архитектонском факултету у Београду почео да студира 1952, а дипломирао 1960. Свега неколико месеци радио као архитекта у једном студију, да би се потом сасвим посветио илустрацији. Војни рок је служио у Вучитрну од 1960. до 1961. Живи у Београду.

Прве илустрације је 1953. објавио у листу “Средњошколац”, у којем је сарађивао до 1954. Од 1954. креира илустрације за 5 сликовница загребачког издавачког предузећа “РВИ” (”Ратни војни инвалиди”), касније реконституисаног и преименованог у куће “Наша дјеца” и “Колор”. Од тих сликовница, најпознатија је “Зека Пега” писца Владе Филиповића, а занимљиво је да се међу њима налазе и 3 дечје сликовнице чији је аутор био Драгиша Кашиковиц, касније познати политицки емигрант који је после пар година трагично завршио свој живот у иностранству. Средином педесетих је илустрације објављивао у магазину “Youth Life“, једном од листова Народне омладине Југославије.

Јовановић је потом сарађивао на књигама издавачких предузећа “Младо покољење” (броширана школска лектира: Ненадовићева “Писма из Италије”, “Невоље једног Чарлија” Александра Поповића…), “Нолит”, “БИГЗ”, “Просвета”, “Експортпрес” и “Вук Караџић” из Београда, те “Дечје новине” из Горњег Милановца. За потребе Института за стране језике у Господар Јовановој улици у Београду од 1985. до 1988. илустровао је неколико уџбеника (између осталих, један за курс француског језика, два за енглеске течајеве - још увек је у употреби “Средњи течај енглеског језика 1″). Из скорашњег опуса се издвајају илустрације креиране за две дечије књиге Градимира Ђуровића: “Џеп пун кликера” (1994) и “Пустоловине једне цигле” (1996) у издању београдског “Колумбуса”.

Од 1960. године сарађује са недељником “Илустрована Политика”. Углавном илуструје новинске приче. Сарадња траје и данас. Од 1965. је почео да црта за магазин “Политикин Базар”, а од 1970. год. је његов графички дизајнер и арт директор. Формално је септембра 1998. пензионисан на овом радном месту, али, са колегом Мишком Радојловићем, као део тима без кога је досадасњи визуелни идентитет “Базара” незамислив, он на захтев редакције и даље хонорарно обавља свој посао. Илустровао је дневни лист “Политика”, магазине “Политикин Забавник” (од 1960. до данас), “РТВ ревију”(од шездесетих до 1993), повремено “НИН”… Слободно се може рећи да су његове илустрације током последње три деценије обележиле магазине највећег српског новинског издавача “Политика”.

Код издаваца “Дечје новине” током 1966. и 1967. године, у библиотеци “Никад робом” објавио је 2 свеске стрипа. Једна од њих је и “Кад митраљез умукне” објављена 22. априла 1966. по стрипском сценарију Добрице Ерица. Касније, осамдесетих, креирао је више насловних страница за стрипске едиције овог издавача: магазине “Екс алманах” и “Супер” (уз стрипове “Фантом”, “Усамљени јахац”…), библиотеку “Носталгија” и часопис “Ју стрип” (на пример, уз стрип Сергеја Соловјева “Ајванхо” као најобимнијег у једном од бројева…).

Дизајнирао је и илустровао више десетина пропратних филмских плаката за дистрибутера “Зета филм”, и то уз филмове: “Млади лавови”, “Жижи”, “Вичита”, “Дан четрнаести”, “Капо”, “Балада о војнику”, “Бештије”…

Са студијем за анимирани филм при “Авала филму”, углавном као сценограф, сарађује од његовог оснивања. Познате су његове сценографије за филмове: “Ајкула нежног срца”,”Итд” и још неке, нарочито оне које су красиле већину филмова Стеве Живковића. И за “Последњи ТВ дневник” аутора Николе Мајдака осмислио је позадине. Позван је да изради сценографије за велики пројекат “Капетан Џон Пиплфокс” недавно преминулог великана српског анимираног филма Вељка Бикица, али се за сада стало само на 7 позадина за пробна снимања. Даља судбина пројекта је неизвесна.

Бавио се и режијом, као и анимацијом. Нарочито му је успешан био анимирани филм “Итд” који је по сценарију Драгутина Ганета Милановића режирао заједно са сценаристом. Креирао је и мноштво анимираних филмова или анимираних делова у просветно-педагошким филмовима “Застава филма” који су се бавили војним позивом или војничким животом. Када се читав студио прикључио ТВ Београду (сада РТС), прешао је у нове просторије и најчешће на пропагандним филмовима сарађивао са Николом Мајдаком.

Цлан је УЛУПУДС-а од краја шездесетих до краја седамдесетих и Удружења новинара Србије од 1970. године до данас. Једну од споредних награда (награда “Борбе”) за новинску илустрацију на “Златном перу” је примио још почетком седамдесетих, а награду “Драгослав Стојановић - СИП” на “Златном перу” 1991. Награда за сценографију у филму Мирослава Јелића “Мува” припала му је на Фестивалу краткометражног и анимираног филма у Београду 1997.

У припреми је ретроспективна монографија.

Недавно му је, са 66 година живота и после 46 година рада, отворена ПРВА самостална излозба. Предлагац тог пројекта Уметничком савету манифестације “Златно перо” и аутор концепта је Слободан Ивков. И ток саме изложбе сасвим одражава начин живота и дух стваралаштва овог великана српске примењене графике. Првобитно је предвиђено да поставка у галерији Куће Ђуре Јакшића у Скадарлији буде отворена 24. марта увече и да траје до 15. априла 1999. Као и у Јовановићевом детињству, баш на дан отварања започело је бомбардовање Београда од стране НАТО-а. Организатор изложбе је предложио да се “мало причека” док не прођу најжешћи удари, но развој догађаја је по Србију ишао све горе и горе. Као што видимо, ни данас се не зна када ће ствар стати и на шта ће изићи. Онда су се и аутор концепта и уметник заинатили, па су уз помоћ особља галерије у току два дана поставили дуго припреман избор од неколико стотина Јовановићевих радова. Отварање су заказали 2. априла тачно у подне. И поред ваздушне узбуне која је била на снази, галерија је била препуна уметникових пријатеља, сарадника и поштовалаца његовог опуса.

С обзиром на неизвесну ситуацију око агресије НАТО-а и померања излагачких термина наредних излагаца, за сада је трајање поставке продузено бар до 28. априла.

Слободан Ивков

Владимир Жедрински рођен је 30. маја 1899. године у Москви, у породици високих државних чиновника. Родитељи, отац Иван и мајка Нина Јегоровна, рођена Старицки, запазивши његову склоност ка цртању, рано у детињству су му ангажовали професора цртања. Владимира нису занимале мртве природе већ лица. Радије је, по каснијим изјавама, илустровао него сликао. Лицеј у Москви завршио је 1917. Посветио се архитектури и уписао Школу лепих уметности у Петрограду. Револуција је приморала његову породицу да избегне у Кијев. Ту се уписао на Академију лепих уметности и на Архитектонски факултет Политехничке школе. Већ у току прве две године студија одлучио је да напусти архитектуру и сасвим се посвети сликању. Похађао је предавања професора Жука на којима се сликало према живим моделима и предавања графике ректора Академије Јегора Нарбута. Упоредо је радио у комисији за заштиту уметничких предмета и историјских споменика која је деловала под протекторатом архитекте и историчара уметности Жоржа Лукомског. Био је члан удружења сликара Кијева. Офанзива и затим повлачење Беле армије довели су до сељења породице у Југославију. Већ 1920. обрео се у Сомбору. Ту је по кафанама цртао карикатуре и израђивао играчке. У Сомбору је организовао малу позоришну групу која је у једном локалном биоскопу играла представе. Те године је сликар Јован Бијелић у овом граду приредио своју изложбу. Упознали су се, па је на његову препоруку као декоратер још 1920. ушао у београдско Народно позориште у коме је Бијелић био шеф сликара и декоратера. Сарађивао је 1921. на Гогољевом “Ревизору”. Прва самостална сценографија била је једна балетска представа (Делибова “Копелија”, 1924.). Опремио је у Београду укупно 175 премијера, од којих само за седамнаест година (период од 1924. до 1941.) њих 150. Многи сматрају да је између 1924. и 1941. био најзначајнији сценограф и костимограф Драме, Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Већином се старао о представама редитеља Ериха Хецела. У част овог рада Музеј позоришне уметности СР Србије издао је априла 1987. монографију Владимир Жедрински – сценограф и костимограф аутора Олге Милановић. Донацију супруге Маријане Жедрински 1986. Музеју, пратила је изложба у Музеју примењене уметности у Београду.

Карикатуре по којима је био познат својим савременицима углавном су биле везане за позориште. Објављивао их је у издањима “Comoedia”, “Политика” (1927. био је у овом дневном листу запослен као илустратор), “Позориште”, “Реч и слика”, “Позоришни лист”, “Звук”, “Ошишани јеж”… Колико се зна, под својим именом је публиковао само два стрипа у наставцима (оба у додатку “Политика за децу” дневника “Политика”), али има наговештаја да их, потписаних псеудонимима, постоји више. “Руслан и Људмила” настао је по поеми А. С. Пушкина 1938. године, а “Породица Забавчић” 1939. по сценарију Р. Томића. Значај и утицај ових дела, без обзира на њихову малобројност, на остале ауторе, нарочито из круга руских емиграната, који су поштовали Жедринског као угледног, етаблираног уметника, био је такав да се мора забележити. Током 1941. илуструје рубрику “За нашу децу” листа “Ново време”. Крајем те или почетком 1942. пресељава се у Загреб. Једно време радио је у Ријеци и Љубљани. После 1948., када је донета Резолуција Информбироа, као и многи становници руског порекла, долази под удар југословенских власти. Већ 1950. прелази у Казабланку (Мароко) где борави све до 1952. Ваља знати да су многи Руси, који нису успели да избегну на Запад, бивали, попут Лобачева, протерани назад у СССР. Жедрински је 1952. постао грађанин Париза.

Овај изванредни уметник, стрипар, сценограф, костимограф, сликар, карикатуриста и илустратор, умро је у Француској, највероватније у њеној престоници, 1974. године.

Непосредно пред смрт, поводом седамдесетпетогодишњице живота и педесетогодишњице његове прве изложбе карикатура одржане 1924. у Београду, марта 1974. године у београдском Музеју позоришне уметности, организована је самостална поставка позоришних карикатура Жедринског. Аутор изложбе и каталога са мноштвом репродукција опет је била Олга Милановић.

 Слободан Ивков

Сергеј Соловјев, један од највећих аутора Београдског круга и златног доба српског стрипа, рођен је 1901. године у Курску у Русији. После Октобарске револуције Соловјев се досељава у Србију, и променивши више занимања у младости уписује Академију ликовних уметности у Београду. Није познато чиме се овај аутор бавио до покретања стрип продукције у Србији средином 1930-их година, али у новом и популарном медију стартује 21. маја 1937. године у 99. броју најзначајнијег тадашњег стрип часописа Мика Миш. Стрип са којим је дебитовао овај талентовани аутор звао се Легија проклетих. Већ од самог почетка Соловјев наступа као формиран аутор препознатљивог израза који не следи доминантну струју аутора под утицајем Алекса Рејмонда. Соловјева већ тада одликују својствена елеганција линије и призора, експресивни издужени ликови протагониста и лакоћа и сигурност потеза. Од тог тенутка па све до укидања Мика Миша у априлу 1941. Соловјев ће непрестано објављивати стрипове различитог жанра. Међу највреднијим остварењима Сергеја Соловјева објављеним у овом листу јесу серијали Буфало Бил и Црни Атаман које је цртао према сценарију Бранка Видића. Треба такође поменути и адаптације књижевних дела Робин Худ, Ајванхо, Ромео и Јулија, као и три епизоде стрипа Козаци.

Од 1940. Соловјев објављује и у Микијевом царству, листу у који је раније прешао Бранко Видић. Готови сви стрипови које је до 1941. ту објавио рађени су према Видићевом сценарију. Поред наставка Црног атамана, посебно вредна је епопеја Наполеон објавњена у три епизоде, као и адаптација романа Франца Фижгара Под Слободним сунцем и Исток непобедиви. Веома је успела и кратка сторија Млада сибирка. Осим у ова два листа, Соловјев је 1941. у Политикином забавнику почео да ради Острво с благом према Стивенсоновом класику, али тај стрип у целини је објављен тек 1951. на страницама Омладине.

Са избијањем рата и окупацијом Србије престаје и стрип каријера овог класика код нас. Није познато чиме се Соловјев бавио током ратних година, али после рата одлази у Италију. До своје смрти 1975. Соловјев је наставио да се бави стрипом и у Италији, али није пуно објављивао. Стрип Песма јужног ветра који је нацртао 1945. објављен је премијерно у трећем броју листа Пегаз Жике Богдановића исте године када је аутор преминуо. И поред обимног дела које чини сам темељ стрипа у Србији, нема сумње да су околности спречиле овог ванредног аутора да у потпуности освоји медијум за који је био предодређен.

Вук Марковић

Заборављени пионир

Године 1935, 24. маја, у београдској ревији “Цртани филм” појавила су се два каиша стрипа “Микијева женидба” чији је аутор претеча модерног српског стрипа - Власта Белкића

Године 1995. навршило се 60 година од како се појавио први наш авантуристички стрип “Авантуре детектива Хари Вилса”. Стрип је креирао београдски цртач Властимир Белкић по узору на “Детектива X-9″ Александра Рејмонда и Дешајела Хемета. Рејмондов и Хеметов “Детектив X-9″ био је први авантуристички стрип објављен у нашој средини. Излазио је на страницама “Политике” од 21. октобра 1934. до 26. јануара 1935. године. Његово објављивање је представљало праву сензацију. Најављен као “најновије чудо нашег времена”, “роман који се чита по два минута дневно” и својеврсни “кућни биоскоп”, стрип је преко ноћи освојио симпатије читалаца. Убрзо су се појавили и први домаћи авантуристички стрипови. Најагилнији је био Властимир Белкић, који се огласио са већ поменутим криминалистичким стрипом “Авантуре детектива Хари Вилса”. Стрип о детективу Хари Вилсу објављиван је од 24. фебруара до 7. априла 1935. године у “Илустрованом листу Недеља”.

Године које су протекле прекриле су велом заборава овог пионира српског и југословенског стрипа и његово дело.

Рођен у Београду 7. марта 1896. године, Белкић није поседовао формално ликовно образовање. По професији је био електромеханичар. Пре него што је закорачио у свет новинарства и стрипа, боравио је неко време у Марсеју. Код предратних читалаца остао је упамћен по занимљивим насловним странама које је радио за редакцију “Мика Миш”, чији је био секретар. Поред тога нацртао је неколико стрипова са Дизнијевим јунацима и другим популарним ликовима стрипа, цртаног и играног филма.

Први такав рад отпочео је 24. маја 1935. у петом броју “Цртаног филма”. На осмој страни овог недељника појавила су се два каиша стрипа “Микијева женидба”. Стрип је најављен као “роман о момачким данима славног Микија и његових колега са филма”. Главни протагонисти били су Мики Маус и Бети Буп. Међутим, после само четири наставка Белкић се повукао из овог посла и за неко време нестао из света стрипа.

Са новим остварењима огласио се годину дана касније. У првом броју “Мике Миша”, поред насловне стране, урадио је гег–таблу “Мики чува децу малу са рђавом збија шалу”. У другом броју отпочео је стрип “Мика у Београду”, који је после извесног времена наставио да излази под различитим насловима, да би на крају био завршен под насловом “На Јадрану”. Радња стрипа је смештена у нашој средини: у Београду Мики и Паја Патак шетају Теразијама и Скадарлијом, лутају Калемегданом, купају се у купатилу “Ница”, потом одлазе у Нишку Бању, где после једне бесано проведене кафанске ноћи завршавају у затвору. Пропратни текст, као и дијалози, у стрипу “Мика у Београду” писан је у стиху. Цртежи су поједностављени и груби, али гледано из данашње перспективе цео стрип одише неким наивним шармом.

Током 1936. и 1937. Белкић је за исти лист нацртао стрипове “Мики и Паја путују” и “Микина војска”, у коме поред славног Дизнијевог миша дефилују Бастер Китон, Чарли Чаплин, Грета Гарбо, Станлио и Олио, Попај, Бети Буп, Паја Патак и други јунаци.

У исто време су се на насловним странама “Мике Миша” усталиле његове илустрације са ликовима Волта Дизнија. Касније их смењују цртежи са реалистичким мотивима које је, углавном, креирао према популарним серијалима из иностранства.

У “Малом забавнику”, пратећем издању “Мике Миша”, реализовао је свеску “Микина врбица” чија се радња дешава у Холивуду. Издата је 1937. под редним бројем 21. За исту едицију припремио је још једну свеску са Чарли Чаплином. Одштампана је 1938. године у 82. броју, под насловом “Шарло на плажи”.

Стрип о популарним комичарима Стену Лаурелу и Оливеру Хардију, “Станио и Олио”, публикован му је у “Веселом забавнику”.

Властимир Белкић се у “Мика Мишу” потписивао ћириличним словом Б. Користио је, такође, ћириличне иницијале В. Б. и латинични потпис W. Белт.

За време окупације радио је у листу “Ново Време” цртеже и стрип–каиш “Довитљивост малог Миће”.

Умро је усамљен, негде после ослобођења.

Данас помало заборављено, дело Властимира Белкића, истина скромно по својим уметничким дометима, занимљиво је сведочанство о једном давно прошлом времену када је у нашој средини утиран пут деветој уметности.

Здравко Зупан