Драган Савић рођен је 6. маја 1923. године у Петровцу на Млави, али детињство и младост проводи у Београду. Веома рано се интересује за стрип, младу уметничку форму која тих година у Србији бележи велику експанзију. Талентовани Савић убрзо добија прилику да објављује стрипове на страницама Дечјег времена, Времена, Младих крила. Ипак, у овом периоду за њега је најзначајнија сарадња са легендарним листом Микијево царство. У периоду од 1939. до 1941. Савић ће на страницама Микијевог царства објасвити неколико целокупних сторија, већином у сарадњи са највећим нашим стрип сценаристом те епохе – Бранком Видићем. Савиће се у Микијевом царству први пут јавља у 25. броју са Видићевом адаптацијом класика дечје књижевности -  Краљевића и просјака. Убрзо исти тандем започиње и нову епизоду већ популарног серијала Џунгла Вед, који је у супарничком Мика Мишу креирао Ђука Јанковић. Све до бомбардовања Београда и гашења Микијевог царства Видић и Савић објавиће још и стрипове Бен Хур, Пламени пилот Џером Хучисон и научно-фантастични Космогенит, који Савић потписује псеудонимом Роус Хоган. Крајем 1940. већ искуснији Драган Савић самостално почиње свој последнји стрип у Микијевом царству, нову епизоду још још једне популарне фигуре српског стрипа – Тарцанете.

Са нацистичким бомбардовањем Београда и окупацијом стрип као медијум готово у потпуности нестаје у Србији. Једна од ретких иницијатива на овом пољу била је и ревија Стрип књига покренута у лето 1942. На страницама овог листа Савић објављује реалистичке сторије Прави пут, Два брата и Ватра, али лист се убрзо гаси и ниједан од ових стрипова није завршен. Више од годину дана касније на страницама Малог забавника Драган Савић ће у наставцима објавити целокупоан стрип Др. Пјер.

Даљи ангажман Драгана Савића биће готово у потпуности везан за карикатуру и илустрацију. Ова каријера почеће за време рата на страницама листа 21. српске дивизије Борац. Крајем 1945. и почетком 1946. Савић се поново на кратко враћа стрипу у листу Комета са Кашчејем Бесмртним, инспирисаним истоименим собјетским филмом који је тада био актуелан. Неуспех овог листа означио је практично крај Савићеве каријере на пољу стрипа. Убрзо се запошљава као карикатуриста у Јежу, а од 1953. прелази у Борбу где ће остати до пензионисања. Током рада за овај лист примећене су његове репортаже и путописи из иностраних земаља, као и карикатуре које је објављивао и у иностраним листовима попут Њујорк Тајмса, Крокодила, Чикаго-сан Тајмса, Асахи шинбуна и др. Готово четири деценије Савићевог рада у Борби представњене су монографији под називом Реч и слика. Добитник је и награде Пјер за карикатуру, и Прве награде на београдском конкурсу Олимпијски хумор, затим Прве награде на светском конкурсу Карикатура у борби за мир у Њујорку, Златне медаље на бијеналу хумора у Толентину, Сребрне медаље са палмом на фестивалу у Бордигери. Излагао је, између осталог, у Венецији, Берлину, Штутгарту, Хановеру, Бреши, Тревизу, Гетингену, Хановеру, Хилдесхајму. Био је дoписни члан Академије наука и уметности Сан Марко у Венецији. Драган Савић је преминуо 12. јануара 2009. године у Београду.

За разлику од оних руских уметника емиграната који су у другој половини тридесетих година ударили темеље стрипа у Србији и Југославији, а чији је рад вреднован протеклих година, име сликара Всеволда Гуљевича неоправдано је остало у сенци све до данашњих дана. Можда је један од разлога и то што се он у овој области огласио нешто касније и што је његово бављење стрипом трајало само десет месеци.

Више светла на дело овог свестраног уметника бацила је 1996. године изложба Љубице Дабић “Руски уметници емигранти у Војном музеју”, која је наредне, 1997, гостовала и у галерији САНУ. Том приликом представљен је Гуљевичев сликарски рад, настао концем тридесетих година. Поред четири сачувана портрета Вожда Карађорђа, Милоша Обреновића, Краља Петра И и Краља Александра И, изложена је и колекција од шездесет акварела, на којима је приказан историјат униформи од доласка Југословена на Балкан до данашњих дана. На основу историјске грађе, литературе и фресака светих ратника, Всеволд Гуљевич је реконструисао изглед, опрему и наоружање ратника одређених епоха. Са великим смислом за детаље приказао је официре и војнике XИX века, представивши се као велики познавалац униформи и оружја.

Всеволд Гуљевич припада оној генерацији руских емиграната који су стицали образовање у новој средини. Аутори изложбе су утврдили да је завршио Кримски кадетски корпус у Стрнишчу код Птуја, 1929. године, а потом се уписао у Николајевску војну академију у банатској Белој Цркви. Међутим, место, датум рођења и остали биографски подаци, као што је нпр. информација о томе где је учио сликарство, остали су непознати.

Накнадним истраживањем, открили смо да је Всеволд Гуљевич рођен 23. децембра 1903. године у Варшави. Био је ожењен Наталијом (презиме непознато) са којом је имао сина Владимира.

За време окупације, неко време се бавио илустрацијом и стрипом. У пронедићевском Малом забавнику Драгољуба Прљинчевића, који је излазио од 1. децембра 1944, Гуљевич је уз Кузњецова био најзаступљенији аутор. Креирао је четири стрипа: Мач судбине, Нибелунзи, Грозни Џек и Брегови у пламену. Сви су рађени у реалистичком маниру и сви плене како изванредним цртачким решењима тако и аутентичношћу костима, оружја и униформе. То се посебно огледа у његовом најамбициознијем пројекту Мач судбине чија је радња смештена у немањићку Србију крајем друге деценије четрнаестог века. У двадесет седам наставака овог, нажалост недовршеног стрипа, Гуљевич мајсторском руком црта причу о младом Милошу Бранковићу, који након очеве смрти напушта родитељски замак и одлази у свет у потрагу за срећом. Са истом озбиљношћу обрадио је класичну германску легенду о Зигфриду и Кримхилди под насловом Нибелунзи, као и стрипове Брегови у пламену и Грозни Џек, од којих ће само овај последњи успети да приведе крају. Поред поменутих стрипова, Гуљевич се у Малом забавнику јавља и као илустратор појединих текстова.

Последњи, 27. број Малог забавника изашао је 24. септембра 1944. године. Донео је наставке чак три његова стрипа. Месец дана касније окупатор је протеран, а ослободиоци су ушли у Београд.

Всеволду Гуљевичу се од тада губи сваки траг.

Здравко Зупан

Уредници предратних часописа који су публиковали превођене стрипове, углавном америчке и само повремено италијанске и француске, ову графичку дисциплину примењене уметности поштовали су двојако. Са једне стране, као сензационална иновација у новинама и часописима, доносила је велике паре од радознале публике, а са друге, представљала је својеврсну мистерију, бар што се процеса њеног настанка тиче. У “широким народним слојевима” и данас још влада мишљење како стрипови настају као продукти неких необичних америчких штампарских машина.

Стога, објављивање радова домаћих српских аутора, бар у часописима који су држали ниво релативно високих уређивачких стандарда, штампајући и пробране авантуристичке и хумористичке стрипове из иностранства, било је својеврсна привилегија. Један од ретких стрипара који је уз Ђорђа Лобачева нашао место у међуратном Политичком Забавнику био је и Момчило Мома Марковић. Аутор једног од најпопуларнијих српских стрипова између два светска рата “Риста Спортиста” рођен је 1902. године у Београду. У Паризу је студирао на Ecole Nationale des Arts Decoratifs. Дипломирао је око 1933. и вратио се у Београд. Заједно са, такође француским студентом, Драги Стојановићем и још неким савременим цртачима (Ђука Јанковић, Ђорђе Лобачев…) модернизовао је српски стрип и илустрацију ускладивши их са тада актуелним европским и светским токовима. Поред креирања стрипова, илустровања књига, бавио се и сликањем. Био је од 1932. до 1935. уредник и илустратор београдског часописа Југословенче. У раздобљу од 1935. до 1941. стрипове је објављивао у Политикином Забавнику и до тада најбољем српском сатиричном листу Ошишани јеж (после рата обновљен је као Јеж). У првом је био омиљен његов рад “Риста Спортиста”, а у другом “Стојадин”. Сценарија оба серијска остварења у наставцима осмислили су Мића Димитријевић и позната београдска глумица Љубинка Бобић. Модел приче “Риста Спортиста” по којем су београдски дечаци у трци за фудбалском лоптом упали у неприлике и тиме активирали авантуристички сиже, после Другог светског рата у југословенском стрипу биће често коришћен, само са различитим актерима и местима радње.

“Стојадин” је духовити стрип о просечном Србину који живи у Београду. Цртач га је овако дефинисао: “Стојадина срећемо свуда: у животу, на улици, у политици, у продавници, у кафани… свуда. Он је наш типични “мали човек” који је домишљати весељак, увек оптимиста и — опортуниста”. У оба најпопуларнија Марковићева стрипа, у опозицији са духовитим и сатиричним, често благо ласцивним сценаријима, налази се школован, реалистички цртеж врсног илустратора. Поред аутентичног израза и препознатљивог цртачког стила, очигледни су и неки утицаји од 1934. до 1941. у Србији објављиваних стрипова и њихових цртача. Иако су у издањима компаније Политика редовно били објављивани сви Дизнијеви стрипови гротескне стилизације, ипак су међу српским ауторима, па и код Моме Марковића, били најомиљенији цртачи реалистичке стилизације: Alex Raymond, Clarence Gray, Hal Foster, Lyman Yang, Ray Moore, Allen Dan, Charles Flanders, Jim Gary, Walter Molino…

Марковић преферира ликове и текст, док је сценографија поједностављена и коришћена само онолико колико је неопходно да би оснажила оквир у којем се одиграва радња. И поред своје дискретности, ентеријери и екстеријери су занатски коректни. Он, као превасходно реалистички цртач, гротескност ликова и радње код “Стојадина” не постиже деформисањем пропорција ликова (на пример, односа величине главе и тела) већ, као и Ђука Јанковић, пренаглашавањем покрета и израза лица актера.

За свој рад у 1939. примио велику српску награду коју је додељивала Академија седам уметности.

Током Другог светског рата немачки фашисти су га, пошто су окупирали Београд, послали на рад у аустријски затворски камп. Сматран је потенцијално опасним пошто је пре рата био у служби југословенске владе (дизајнирао је марке, хартије од вредности и признања, државне дипломе, у Државној маркарници). После неколико неуспелих покушаја бекства из логора, ипак је успео да побегне и пребаци се у Италију, на ослобођену савезничку територију. Извесно време је био у служби Royal Air Forces као уредник магазина RAF–а. Пред крај рата пребачен је у Штаб британске армије која је издавала војнички лист The Union Jack. После рата није желео да се врати у комунистичку Југославију. Чак је у Падови 1950. године имао самосталну изложбу.

У Канаду је емигрирао 1951. Тада му се догодила породична трагедија. У покушају да му се придружи и илегално пређе преко границе, убијен му је син Зоран који је за време рата остао у Београду. Супруга је доживела нервни слом и смештена је у болницу. Ово је умногоме одредило Марковићево даље стваралаштво. Упркос свему, у Канади је у почетку покушао да настави своју уметничку каријеру започету у Србији. Четири године се са пољуљаним ентузијазмом и у тешком психичком стању, трудио да ствара као слободан уметник. Коначно је, резигниран, изгубивши вољу да се бави уметношћу, 1955. прихватио понуду Државног одељења за путеве и железнице покрајине Онтарио. Запослио се прво као цртач у Министарству за путеве (Ministry for Roads), а затим као млађи цртач (assistant illustrator) у Министарству шумарства (Ministry of Forestry). Слике које је израдио за потребе министарства (70 слика у уљу, на тему развоја путева и железнице: Сеча дрвећа; Рибарење…) биле су изложене на изложби у Монтреалу поводом VI Светске конференције железница. Награђен је медаљом за професионални допринос развоју железница. Из ове државне службе отишао је у пензију.

Скромни подаци о Моми Марковићу налазе се и у књизи Serbs in Ontario, Toronto, Canada 1987.

Мома Марковић се никада није потпуно интегрисао у канадско друштво. Између осталог, није објавио више ниједан стрип, није излагао на колективним изложбама канадских уметника, нема га у каталогу National Gallery in Otawa… Умро је 1977. године. Три године после његове смрти, 1980. само су његове слике, не и стрипови, били изложени у оквиру обележавања јубилеја развоја железнице у Онтарију. По затварању изложбе, слике су враћене у просторије Министарства.

Извесно је да нам до данас ни ови основни подаци не би били доступни да до већине њих великим залагањем није дошла Весна Лакићевић-Павићевић, годинама припремајући велику ретроспективну изложбу Моме Марковића као илустратора. Уз кратку белешку о стрипу “Стојадин” који је Здравко Зупан осамдесетих објавио у магазину Yu стрип, овај текст Павићевићке у каталогу “38. златног пера” једино је сведочанство о делу и животу овог великана.

Слободан Ивков

АЛЕКСАНДАР ХЕЦЛ, ЛУЧА ЧИСТЕ УМЕТНОСТИ

Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год.)  Приредио и предговор написао Асканио Поповић. „Мапа С“, Београд 1996 , 170 страна.

 У смени нараштаја и цивилизацијским ломовима, увек постоји и један неправедни аспект, нечасна линија мањег отпора колективног бића које привремено гура у заборав, па и мрзи велике појаве.

Тако „заборављени“ великани — или просто важне духовне појаве попут појединачних уметничких дела или мисаоних токова— у ствари постају прескочена чињеница. Она која чека да се клатно ломова умири и да се у новој равнотежи скрајнута појава наново „открије“, опет постане колективна баштина, заједничка снага и узор.

Ове године обележавамо неколико годишњица везаних за једну велику личност — сликара, илустратора и стрипара Александра Хецла (1926-1991): осам деценија од рођења, пола века од појаве његовог првог стрипа у листу „Пионири“ и петнаест година од како је преминуо.

Мишљење и осећање које истински познаваоци српског и југословенског стрипа и илустрације имају о овом уметнику, објаснио је надахнуто и спонтано други наш стваралац — онај који каже да је утицаје црпео „од Алтамире, преко немачких бакрореза, до Александра Хецла“ — сликар и стрипар Драган Боснић:

О Хецлу не могу говорити као о утицају. Познанство са њим је био преокрет у мом животу, као кад неко, ко гледа у земљу, одједном погледа у небо. Имао сам срећу да сам га познавао. Застаје дах од помисли да се такав човек појави једном у историји и да је био међу нама. Ми се сви бавимо уметношћу, а он то јесте. Ми премештамо линије и мрље по подлози, а он ствара. Бескрајно сам захвалан Асканију Поповићу што ме је упознао с њим.

Александар Хецл и његов опус су једна од присилно „заборављених“, „прескочених“ и „непрепознатих“ тековина наше културе, и главни циљ овог текста — поред еснафске наклоности и поштовања — јесте и племенита провокација, почетак другачије рецепције, масовније и темељније, које смо једној судбини и делу дужни.

У том смислу, бићемо слободни у некој будућности и наставити овај чланак, са освртом и на стрипски опус.

Тихи човек

 Александар Хецл, Шаца за пријатеље, рођен је у Земуну 29. марта 1926. Отац му је био Филип Хецл, земунски Немац, молер и заљубљеник у спорт, а мајка Јелена, Српкиња, девојачко Југовић. Поред Александра, Хецлови су имали и ћерке: Веру, Наду и Љубицу. Породица је живела скромно, више у немаштини, него у стабилности. На жалост, деца остају рано без родитеља, а та несрећа, као и борба за одржање утицаће сигурно на душевни профил нашег тихог уметника у деценијама које долазе.

Његова потреба за ликовним изражавањем, у добу ретких играчака и друге скупе забаве, била је енормна и остваривала се по школи, шупама, таванима… Изванредна сећања на те дане изнео је сам уметник у разговору са Зораном Ђукановићем, одакле дајемо делић:
…цртао сам заиста много. Тада сам правио и понеки стрип оловком. Другови су знали да вире из клупе иза мене да виде докле сам стигао, да виде „шта је било даље“. Некад ме је то и коштало главе – наставници би ми одузели свеску. Али то је био и крај стрипова из доба основне школе. Цртао сам буквално све. Највише сам волео животиње да цртам. Често сам цртао коња или јахача на коњу, неког лава. Тада за мене нису постојали појмови нацртати цртеж који се стави на зид или направити слику. Цртао сам по маргинама. Где стигнем. Ни хартије није било у изобиљу, а камоли осталог прибора.

Тринаестогодишњег аутора помиње и предратно Време у свом дечијем додатку, у тексту „Шаца-бата — мајстор од заната“, именујући га: „мали земунски вундеркинд“. Сâм каже да није волео школу, а даровитост и потреба за сталним отелотворавањем унутрашњег света маште нарасла је брзо до пуне личне и занатске артикулације.
Око четрнаесте године од рођака сам сазнао да се стрип ради тушем и пером, а не оловком. Тада сам први пут покушао да га радим у тој техници. У шеснаестој години почињем да сликам уљаним бојама. Међутим, ствари што сам тада радио нису биле слике. То су били детаљи: фигуре и животиње. Онда је дошла окупација. Изгубили смо контакт са Београдом. Нисам могао да пређем Саву, да одем у музеј да гледам шта има и како се ради. Тако сам био препуштен сам себи. Радио сам често у једној гами, тонски сам решавао, онако како се у ствари почиње на академији.

Рат се завршио, а 21-годишњи младић уписује Ликовну академију у Београду 1947, где је, упркос ждановизма новог доба, могао да сретне и многе од старе предратне („реакционарне“) гарде професорâ као што је Коста Хакман, али и да буде део младог ликовног нараштаја који је 1950-их сазрео и дебитовао у српској и југословенској култури — Милић од Мачве и други из групе „Медијала“: Леонид Шејка, Урош Тошковић, Владимир Величковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки, Љуба Поповић, Синиша Вуковић, Светозар Света Самуровић, Коста Брадић и Милован Видак, а ван групâ Момо Капор, Марклен Мосјенко, Мајда Курник и други. Заиста фасцинантан нараштај, мерено највишим мерилима.
 

Студије на Академији Хецл је окончао 1951. године, не дипломиравши, а у то време је већ годину дана био и професионални илустратор. То је био почетак заиста плодне каријере дуге четири деценије, обележене великом продукцијом и високим квалитетима, крећући се стално између сликарства, илустрације за неких 300 издања или своју душу, као и стрипова дужих форми. Преминуо је 15. маја 1991, а постхумно је добио Награду за животно дело Удружења ликовних и примењених уметника Србије (уз отпор неких кругова како смо начули). Од породице је имао супругу Хелену и сина Бранислава, такође уметника, који је оставио трага и у стрипу.

Александар Хецл је стрипове радио не само као цртач (повремени псеудоним: Ђ Црнчић), већ понекад и као сопствени сценариста. Од 1956. сарађује са листом Пионири , што је трајало до 1964. године. Тада је по сценарију Драгољуба Јовановића урадио четири епизоде научнофантастичног серијала („Земљо, до виђења“, „Летимо на Месец“, „Отмица у васиони“ и „Шпијун на Раднагу“). Након тога следи серија стрипова, од којих овде наводимо неке, пошто ћемо се стрипским делом опуса бавити у наредним наставцима.

Поред Пионира, с трипове и илустрације објављивао је и у Младости , Змају , Кекецу и Yу стрипу (Jу стрип магазин ). Душан Данибор Лончаревић био је сценариста „Емила и детектива“ (по Е. Кестнеру ) и „Петловог пера“ (о Сељачка буни). По роману Зејна Греја „Баф вођа каравана“, сценарио за Хецла је урадио Радмило Анђелковић, данас значајно име домаће прозне фантастике. С. Б. Радовановић написао је „Ускочке осветнике“, М. Илијин за „Стевана Немању“, Радовановић и Лончаревић за стрип „Лука гнева“ (лист Рад , 1959). По свом сценарију урадио је адаптацију Жила Верна „Пут у средиште Земље“. Поред раног „Винетуа“ по романима Карла Маја (сценарио започео Лончаревић, а завршио Анђелковић), у свом стрипском повратку 1981. Хецл је урадио још један вестерн: „Дугом стазом“ по сопственом сценарију.

Активну каријеру стрипара окончао је 1984. драгуљем домаће фантастике, стрипом „Фает“ у Jу стрип магазину.

Рецепција рада

Колико је нама познато, вредновање Хецловог опуса је увек било веће и благонаклоније у стрипским круговима, него у тзв. академским, мада је по свом класичном уметничком и занатском знању Хецл надилазио и надилази већину чланова УЛУПУДС-а.

Као противтежу и мада је имао прекиде у раду на стрипу, овај стваралац је увек био и јесте високо држан од стране стрипских зналаца. Историчари Здравко Зупан и Слободан Ивков га стављају међу кључна имена обновитеља домаћег стрипа после ИИ светског рата. Те, помало магичне 1950-е и 1960-е, поред Хецла, донеле су нам и друга важна имена у нашу популарну ликовну културу: Милорад Добрић, Иво Кушанић, Живорад Атанацковић — Жика, Здравко Сулић, Радивој Богичевић, Никола Митровић — Кокан, Божидар Веселиновић… — да поменемо само неке који су блиски и млађим генерацијама.

Здравко Зупан је и аутор првог краћег интервјуа са аутором за стрипску публику, поводом репринта „Винетуа“ (Yу стрип , бр. 139) у моменту када је крајем 1970-их Хецл као стрипар већ био помало заборављен, а Драган Стошић је објавио текст у „Омладинским новинама“ почетком 1980-их (није нам било доступно у време писања овог текста).

Љубомир Кљакић, „сива еминенција“ домаће стрипске мисли, и поред Хецлове разлике у годинама у односу на тзв. „трећу генерацију“ одредио је ствараоца по поетичким особинама стрипа „Фает“ у најмодерније токове стрипа 1980-их, практично авангарду, што је вероватно највећи комплимент који су тада нови токови могли да дају било којем старом мајстору.

Зоран Ђукановић, критичар и теоретичар имао је високо поштовање и честе референце на Хецлов рад, а заслужан је и за већ поменути, једини темељни интервју са ствараоцем за који ми знамо.

Један од уметника који су учили од Хецла, Асканио Поповић, као Хецлов пријатељ и поштовалац, заслужан је и за одређени Хецлов лични утицај на ауторе „Београдског круга 2“, а захваљујући труду око монографије — и за нашу данашњу рецепцију уметника.

Једина инострана референца на Хецлово стварање која је нама тренутно позната јесте у тексту о Жил Верну у српској култури на израелском серверу (хттпс://јв.гилеад.орг.ил) где се истиче да је он „један од најславнијих српских илустратора“, а стрип „Путовање у средиште Земље“ један од „његових најбољих“.

Као и ми, Хецла свет тек треба да упозна онаквог какав је био, у свој својој сложености, и великој разбокореној духовној слици.

Уметност илустровања

Илустровање, односно наменско цртање, било је један три стуба Хецловог стваралаштва, чинећи од њега једну од средишњих илустраторских фигура свих времена на домаћем пољу. Светла тачка еснафског поштовања овог опуса десила се пре десет година.

Обележавајући седму деценију рођења овог ствараоца, у Београду је 1996. објављена репрезентативна монографија књишких цртежа овог уметника Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год).

Монографију је са љубављу и зналачки приредио уметник Асканио Поповић, и она је до сада једино достојно монографско издање посвећено Хецловом опусу. Поповић каже да је то његово прегнуће…
…Посвећено сени маестра Александра Хецла — великог скромног човека, племените душе и чистога срца, у знак захвалности за све оне часове дружења у којима сам спознавао и научавао узвишену лепоту истинске уметности.

Његов поштовалац и пријатељ

Ова једина монографија јесте књига Б-4 формата, идеалног за оваква издања, на високограмском кунстдрук папиру, са врло добрим отиском, чак и у случајевима када поједине илустрације нису репродуковане са оригинала. Лепи пример књига које се „мезете“ у тишини, на сточићу за кафенисање.

После надахнутог, информативног и тананог увода Асканија Поповића, следи 250 цртежа који илуструју главне ауторове радове и паралелне естетике у раном десетогодишњем периоду.

Прва група илустрација је рађена за Књигу о џунгли Радјарда Киплинга (1950), што је друго издање које је до тада 24-годишњи аутор илустровао (прво је било Бела фока, такође Киплингово). Та рана фаза представља, како је Ђукановић приметио, неку врсту студиозног споја цртежа ренесансе и каснијег романтизма, а цртежи делују као пребачени из неког од мајсторских примера књижевне илустрације 19. века. Осећа се и једна специфична гипкост, љупкост и топлина у третману људи и животиња.

У палеолитским романима Ронија Старијег (Рат за ватру и Џиновски лав, 1951), стил је већ робуснији, благо мрачнији у психологији и графизму.

За илустрације у књизи Анатола Франса (Књига мога пријатеља , 1952), видимо први искок у дијапазону, елиминисање црног, прозрачност и лакоћу пера, као да то није исти цртач. Чини се као да је Хецл хтео да дâ посвету стилу неког свог омиљеног колеге из Париза 19. века, мада је коначни ефекат нешто мањи него за Ронија и Киплинга.

Међутим, за Едгара Рајса Бароуза (Тарзан, 1952), Хецл се враћа приступу као за Киплинга, само сведенијим и динамичнијим елементима. Овде опет видимо један од важних аспеката Хецловог опуса и ликовне филозофије: његов однос према живом свету, нарочито животињама, што просто избија из сваког таквог мотива. Сам аутор је рекао да је то…
…из раног детињства. То је нешто што није доживљено и иживљено у пракси. Уместо правих излета и путовања у далеке крајеве, остало је нешто на дну маште. Једно од чуда мог детињства је било оснивање зоолошког врта у Београду. Тиме је био употпуњен свет маште. Први пут сам на окупу видео сво то животињско царство. Често сам одлазио тамо. Правио сам скице или само посматрао животиње. Годинама сам их посматрао. То је било једно посебно школовање за цртача.

Поповић у предговору даје оцену да би се Хецл могао сврстати у ред врхунских светских цртача анималиста , као и да многе од њих надмашује.

Однос према егзотичном и авантури, укључујући и духовну, чак и по самом ауторовом признању, доста је одредио његово стварање. Зрелог илустратора у пуној беспрекорној снази видимо у егзотичној књизи Н. Н. Миклухо Маклаја (Путовања по Северној Гвинеју 1953), где је амбијент Нове Гвинеје и њених урођеника дат са просто изванредном упечатљивошћу.

За Жила Верна (Петнаестогодишњи капетан и Хектор Сервадак 1955), Хецл је имао два благо различита приступа, мада су илустрације рађене исте године. Први сет цртежа је рађен на трагу приступа за Маклаја, док је други сет рађен мање експресивно, дисциплинованије, под утицајем тврдог филмског осветљења и стрипске стилизације.

Исти тренд благог „стрипизовања“ стила видимо и у цртежима за Гвапоа Славомира Настасијевића (1957), мада на моменте бљесне, као на страни 122. монографије, моћна синтеза и претходне и будуће личне експресије, хецловске самосвојности.

Илустрације за књигу Воје Терића (Абар 1957) такође имају одређени спој класичне илустрације са дискретним бљесковима сведених утицаја америчког стрипског реализма, типичног за Рејмондов и Фостеров нараштај, нарочито у туширању.

Исте 1957. године излази књига Николе Трајковића, бајковита Тројица траже срећу, али са стилом који најављује будућег Хецла, оног који се стално игра — спаја крајњу дисциплину у темељној поставци цртежа, са слободом финализације и бритким, наизглед спонтаним, ефектима. Просто изванредно.

Занимљиво би било избројати број илустрација и стрипова које је аутор у том периоду урадио, јер је продуктивност изгледа била надљудска, као и код многих аутора исте генерације. Млађи колега, Боснић о овоме примећује:

Брзина у раду је само врх леденог брега. Док ово говорим, све време мислим на мајстора Александра Хецла. Када сам њега упознао, схватио сам на шта се односи деветнаестовековни појам генија. Овај век је створио „генијалце“ и генијалним називао којешта.

Дакле, Боснић овде сматра да је велика продуктивност само крајњи исход дубинске аутентичности једног уметника, личне унутрашње снаге, док су искуство и занат апсолутно нужна надградња, али не и сâм узрок ефикасности
 

Последњи велики сет цртежа у монографији је омиљен овоме потписнику. Цртежи за класика наше књижевности, књигу Славомира Настасијевића Ханибал анте портас (1958), представљају један од врхунаца наше илустрације, практично мала графичка ремек-дела. Ниједан од претходних квалитета није нестао, али се наш, тада 32-годишњи, стваралац до те мере ослободио да јаке црне површине, белине која дефинишу планове и материјализују свет, као и зналачки а опет некако дивљачки тек набачене шрафуре, чине од овог комплета илустрација читав један посматрачки доживљај, сваки пут кад им се вратите. Можда је занимљиво приметити да је у овом сету Хецл применио много онога у техници и графизму по чему је касније Брећа Старији постао познат и цењен: зналачки набациване црне површине са „брзом“ јуродивом шрафуром.

На крају монографије је и избор илустрација из читанки и уџбеника за основне школе. Оне су различите по теми, стилу, техникама, општем приступу, већином прозрачније и класичније, а крећу се од добрих до изванредних. Добра је одлука приређивача да на крају једне моћне књиге представи и овај дијапазон рада за децу, чиме је дао много радости и љупкости целом издању, што је увек за похвалу.

Књига се завршава изузетно корисном библиографијом Хецлових насловних и унутрашњих илустрација за књиге 1950-1960.

Након оваквог увида, склони смо да подржимо процену Поповића да је по техничком знању и занатском дијапазону једини овдашњи Хецлов „такмац“ био старији колега, генијални Мауровић.

Наравно, Хецл овог раног периода, практично савршени реалиста, није онај којег млађе генерације памте из уџбеника или каснијих стрипова. Каснији периоди су стилизованији, са мање играња црном, већом употребом пера и нешто етеричнијим цртачким приступом, нарочито у приказивањима људи. Хецл је био човек многих изражајних гласова, како по стилу, тако и по занату, техници, па и напоредним поетикама, а данашње генерације су дословно тек са овом књигом тога постале свесне. Он сâм је показивао самосвест различитих медијума:

Новинска илустрација се брже ради, брже гледа и схвата. Једноставнија је. Књига стоји у библиотеци, не заборавља се. На књигу се враћамо. Књижевна илустрација је нешто студиознија, мало дубља. Али у пракси може да се деси и обрнуто. Илустровање новина може да надмаши прилику, сам медијум да надрасте.

Поред Асканија Поповића — приређивача, писца поговора и техничког уредника укусно опремљеног издања — треба са захвалношћу поменути и издавача, „Мапу С“ и његова одговорна лица: Миодрага Станковића и Ивана Краља, а предузеће „Фото Футура“ такође је дало допринос. Књига је објављена у 500 примерака и представља раритет после ових десет година.

Дуга стаза препознавања

Уздамо се да је ово тек прва од можда десетак Хецлових илустраторских и стрипских монографија које ће нам бити на будућу радост. Тиме ће се укинути и поменуто данашње стање да се квалитети Хецловог опуса правилно вреднују скоро искључиво у стрипској заједници и вероватно међу генерацијама ђака, који и данас имају прилике да виде крпице опуса по уџбеницима.

То што је „несумњиво, најбољи и најплоднији послератни илустратор реалистичког израза“ како каже Поповић, још помало скрајнут у нашој колективној свести показује дубоке поремећај вредности, и у уметности и у целој култури. А један је од светих задатака сваке духовности да такве поремећаје не признаје.

Који год да су помодни трендови и ко год да је у чаршији на духовној власти.

Зоран Стефановић

Јуриј Павлович Лобачев, код нас познатији као Ђорђе Лобачев, (Скадар, 1909. - Санкт Петербург, 2002.) један је од пионира и један од најзначајнијих аутора српског и југословенског стрипа. У Краљевину СХС стигао је са породицом 1919. године. Након смрти родитеља, завршава Прву руско српску гимназију, а потом Историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Године 1936. постаје стални сарадник “Политике”. Упркос свом редовном послу у “Политици”, Лобачев је успео да се посвети и другим активностима: цртао је карикатуре, радио илустрације за разне издаваче, али изнад свега креирао стрипове за “Мику Миша” и “Микијево царство”. Био је толико запослен да је неке стрипове за “Мику Миша”, према сопственом казивању, скицирао само овлаш и одмах извлачио у тушу. Изванредан цртач и изузетан приповедач, испољио је посебну умешност при одабирању тема за своје стрипове.

Његов богати опус се може поделити на три дела: пустоловно-онирички, обрада књижевних дела и национално-фолклорни. У “Мики Мишу” је објављивао углавном авантуристичко-ониричне стрипове, као што су: “Плава пустоловка”, “Бели дух” и “Принцеза Ру”. За овај последњи француски историчар стрипа Пјер Стринати (Piere Strinati) рекао је да је то “најнадреалистичкији од свих стрипова икад створених”. За “Политику” и “Политикин забавник” нацртао је “Хајдук Станка” по роману Јанка Веселиновића, “Барона Минхаузена” по Ериху Распеу (Erich Raspe), док је рат прекинуо излажење “Чаробњака из Оза” кога је завршио три деценије касније за часопис “Пегаз”; више стрипова нацртао је према српским народним песмама и приповеткама: “Женидба цара Душана”, “Пропаст града Пирлитора”, “Баш Челик” и “Чардак ни на небу ни на земљи”. За време окупације објавио је скраћену стрип верзију народне приповетке “Биберче”, која је у интегралној верзији издата и као засебна свеска.

У време хладног рата, 1949. године, протеран је са породицом у Румунију. Ту остаје све до 1955, а онда прелази у Совјетски Савез и настањује се у Лењинграду. Од половине шездесетих поново је присутан на српској и југословенској стрип сцени. У периоду од 1965. 1967. године у “Политикином забавнику” објављује стрипове: “Тајанствена пећина”, “Хајдук Вељко”, “Сатурн долази у помоћ“, “Доживљаји у брдима” и “Чувај се сењске руке”. Стрип “Сатурн долази у помоћ” штампан је 1966. године у скраћеној верзији у совјетском листу “Костер”.

Године 1974. у часопису “Пегаз” Жике Богдановића валоризован је целокупан опус Ђорђа Лобачева. Од тада су репринтовани неки његови познати стрипови у тврдо укориченим књигама и албумима, али су објављени и неки нови наслови: “Бајке” од А. С. Пушкина и нове колорне верзије стрипова “Барон Минхаузен прича” и “Трагом народне маште” у издању “Дечјих новина” из Горњег Милановца. Током 2000. и 2001. године издавачка кућа “Бонарт”, поред више сликовница, представила је овдашњој јавности и његова најновија остварења - стриповане бајке “Пепељуга”, “Камени цвет” и “Храбри кројач“, као и стрип “Чворко”.

Ђорђе Лобачев је добитник две високе награде на пољу стрипа. На другом Салону југословенског стрипа, Винковци 1985., посвећеном обележавању педесетогодишњице југословенског стрипа, додељен му је Гранд при за животно дело, а на првом Салону српског стрипа одржаном у Зајечару 1996. године припала му је награда “Максим”, такође за животно дело.

Здравко Зупан

Божидар Веселиновић, један од истакнутих илустратора реалистичког усмерења који су деловали у другој половини прошлог века, рођен је 17. априла 1921. године у Петровцу на Млави, алије цео свој животни и радни век провео у Београду. Ту је завршио средњу техничку грађевинску школу и уписао Архитектонски факултет. Радио је у Заводу за геолошка истраживања, а пензију је дочекао у саобраћајном одељењу градске Скупштине. Умро је у Београду 15. јануара 1999. године.

Прве илустрације објавио је почетком педесетих година. Некако у то време постао је стални сарадник »Политикиног забавника« за који ће током четири деценије, колико је потрајала та сарадња, нацртао мноштво илустрација. Повремено је, међутим, сарађивао и у појединим издањима »Дуге« и »Борбе«.

Божидар Веселиновић је виртуозан цртач самосвојног и препознатљивог стила. Као илустратор он није имао узоре, али ни следбенике. Премда се у свом дугом уметничком веку опробао у разним цртачким техникама, утисак је да је најуспешнији био када је радио црно-беле илустрације тушем користећи при том перо или четкицу.

Поред новинске, Веселиновић се бавио и књижном илустрацијом. Још 1960. године веома успешно је илустровао бајку Краљ Златне Реке британског списатеља Џон Раслдна, коју је објавило издавачко предузеће »Спортска књига«. Ипак, најплоднију сарадњу на том пољу остварио је са »Просветом«, илуструјући током седамдесетих и осамдесетих година више десетина књига библиотеке »Плава птица« (Пчелица Маја, Брег светлости, Риђи лисац, Амфибија, Џиновски лав, Иван Грозни…). За највећи број је урадио заштитни омот, креирајући тако визуелни идентитет поменуте библиотеке, док је за поједине књиге осим омота нацртао и илустрације. У истом раздобљу својим цртежима опремио је неколико књига библиотеке »Кадок« (Велиша и Пајац, Ловци на китове, Залутали караван) и »Златна грлица« (Велико путовање, Бескућине куће, Пилот потпоручник Кнап брани Београд).

Као и неки други илустратори реалистичког израза (А. Хецл, З. Сулић, Ј. Милановић, Б. Јовановић, И. Кољанин, Р. Руварац) и Веселиновић је одиграо запажену улогу у обнављању и афирмацији домаћег стрипа. Иза њега је остало је преко двадесет занимљивих и оригиналних сторија. Углавном је сам писао сценарија, а инспирацију је проналазио у далекој прошлости или у још даљој будућности. Највећи успех код читалаца постигао је његов јунак Дабиша. Овај дугокоси дечак, био је централни лик истоименог серијала чија се радња одвијала у средњовековној Босни крајем четрнаестог века. Од 1965—1971. године објављено је десетак његових авантура у разним издањима »Дечјих новина«. Пре пет година Веселиновић је представио Дабишу и данашњим читаоцима нацртавши поново за »Политикин забавник« три епизоде под заједничким насловом Повратак Плавог ловца. Шездесетих година лепо је био прихваћен још један његов јунак, свемирски патролџија капетан Мат, чије су се авантуре одвијале далеке 2978. године. Према познатим сф-романима Х. Џ. Велса Рат светова и Времеплов објавио је 1962, односно 1964. године, истоимене стрипове у »Политикином забавнику«. Ипак, код многих Љубитеља стрипа Божидар Веселиновић ће остати упамћен по историјском стрипу Црни јахач можда још више по једном од ретких домаћих дневних стрипова Тоби објављиваном половином педесетих година на страницама »Вечерњих новости«, као и минуциозно и лепо цртаној историјској мелодрами Зулумћар, објављеној 1965. године у едицији »Никад робом«.

Здравко Зупан

Иако постоји неколико непотврђених верзија и података, биографски подаци Озрена Бачића не могу се са сигурношћу реконструисати. Овај аутор, који се стрипом бавио тек неколико година и чији је рад у потпуности везан за издања новосадског Дневника, оставио је иза себе веома вредан и занимљив опус. Озрен Бачић се први пут се појављује у августу 1952. у дечјем додатку Дневника, са кратким стрипом у четири слике. Била је то адаптација познате басне о рибици и роди, а Бачић ће и наредних неколико недеља наставити да објављује шаљиве стрипове у четири слике, међу којима ваља истаћи неколико сторија о мишићу Мицку и мачку Шицку. Међутим, ускоро са страница Дечјег дневника нестају и овакви стриповани прилози, и рад Озрена Бачића своди се на повремене политичке карикатуре или илустрације уз текстове у листу Дневник. Своје радове готово редовно потписује презименом, или, ређе, великим ћириличним словом Б.

Каријера овог аутора на пољу стрипа у пуном смислу почиње 4. октобра 1953. у десетом броју илустрованог забавног листа Панорама из Новог Сада. Ту почиње прва прича о доживљајима малог Жарка и његовог мачка Марка, ликова који ће пратити свог аутора током читаве каријере. У свом дебију Озрен Бачић наступа као комплетан и потпуно формиран аутор. Његов цртачки израз и стилизација не показују никакве назнаке почетништва, а шаљива прича о измишљеним авантурама малог лажљивца, са познатим мотивима из авантуристичке литературе, поред привлачног цртежа у дизнијевском маниру плени и шармантним хумором текста у стиху. Прича о мачку Марку и лажљивом Жарку наставиће да излази на једној табли на страницама Панораме, и завршиће се у 21. броју. Тиме је окончан и Бачићев рад у овом листу.

Непуних годину дана касније, од првог октобра 1954. Бачић у Дечјем дневнику почиње да објављује кратке гег полу-табле шаљивих доживљаја симпатичног двојца, уз најаву да ускоро почиње „стрип у наставцима са „тарзанским“ доживљајима малог Жарка и мачка Марка“. До тога је дошло 29. октобра исте године у 127. броју Дечјег дневника. Епизода под називом Тарзан Жарко излазиће наредних дванаест недеља, а у њој мали Жарко под утицајем филмског хита долази на идеју да постане Тарзан у животињском царству свог дворишта. По завршетку ове сторије, дечји додатак Дневника репризира неколико старих стрипова о мишићу Мицку и мачки Шицку, а Озрен Бачић завршава свој рад у овом дневном листу.

Но, наредне 1955. године излази и последње остварење овог талентованог и занимљивог аутора, и то у виду посебне свеске у издању Дневника, под називом Летећа виљушка. У овој свесци објављен је истоимени стрип, Бачићево најдуже остварење, и три појединачне табле раније штампане у Дневнику. У Летећој виљушци аутор свог омиљеног мачка шаље у свемир, на планету Венеру. Мачак Марко ту доживљава авантуру која подсећа на Твеновог Јенкија, али у једном животињском царству у средњевековном миљеу. Није познато шта се касније догодило са Озреном Бачићем, али, по свој прилици, његово ангажовање на пољу стрипа овим је и окончано. Ипак, његово дело, иако релативно малог обима остало је као један свеж и посебан тренутак српског стрипа који је готово заборављен.

Вук Марковић

Ђука Јанковић, правим именом Ђорђе, рођен је 25. априла 1908. године у селу Јазак, али после само пар година са породицом се сели у Сремску Митровицу, где проводи детињство и школује се. Ту га затиче и Први светски рат, његов отац одлази у војску, а крајем рата породица Јанковић сели се у Раковицу, затим у Београд. Ђука Јанковић се веома рано осамостаљује, напушта породицу и затим уписује Академију уметности у Београду. У исто време, веома рано почиње и да зарађује за живот као илустратор и добија стални посао у дневном листу Време. На том послу илустратора затиче га и изненадни бум новог медија – стрипа, који се у Србији догодио 1934. године, када је Политика лансирала Рејмондовог и Хеметовог Детектива X-9. После овог историјског догађаја стрип је у Србији доживео велику популарност што је резултирало покретањем двадесетак специјализованих стрип публикација у само неколико година, и наступањем прве генерације српских стрип аутора. Ђука Јанковић и сам је убрзо привучен могућностима новог медија, те своје прво стрип остварење објављује почетком 1937. на страницама београдског Мика Миша. У периоду до 1941. када је бомбардовање и почетак рата нагло и у корену сасекло стрип у нашој земњи, Јанковић је за неколико стрип листова објавио двадесетак дужих стрип остварења. У том периоду, што је реткост за то време, Ђука Јанковић најчешће се представљао као комплетан аутор, пишући и сценарио и цртајући своје стрипове. Најпознатија остварења која су му и донела статус једног од најквалитетнијих и самосвојнијих аутора тадашњег Београдског курга, јесу серијали о Максиму и Џунгла Веду, као и адаптације класика српске књижевности попут дела Поп Ћира и поп Спира и Пут око света.

Током рата Јанковић се није бавио стрипом, иако је и продукција у тим годинама била неупоредиво сиромашнија од предратног периода, већ илустрацијом. Ипак, крај рата је дочекао са несумњивим стваралачким жаром, и већ 1945. за новопокренути лист Врабац Јанковић црта чак 5 стрипова. Нажалост, после само три броја Врабац и сва остала стрип издања у Србији бивају забрањени. Тим чином се окончава и стрип каријера Ђуке Јанковића, који, разочаран приликама у земљи, са породицом емигрира у Италију. Ту проводи неколико година, променивши име у Џорџ Џејкоби, а затим се сели у Јужноафричку републику, где и остаје до краја свог живота бавећи се искључиво сликарством. Иако је каријера Ђуке Јанковића као стрип аутора релативно кратко трајала, он је за то време својом продуктивношћу и визуелним и наративним квалитетима сврстао међу најзначајније српске ауторе на пољу стрипа. Такође, чини се да је дело овог аутора можда и мање познато у односу на радове других класика домаћег стрипа, јер после рата је мало његових радова репринтовано. Можда је томе узрок и чиљеница да је и сам животни пут овог врсног ствараоца дуго година био нерасветљен, и тек је 1997. на изложби која му је посвећена у оквиру Златног пера у Београду историчар и критичар стрипа Слободан Ивков дошао до поузданих података и реконструисао биографију Ђуке Јанковића.

Вук Марковић