Arhiva za ‘Аутори’ kategoriju.

Живорад Жика Атанацковић (1933. – 1998.)

Угледни аутор српске стрип-сцене, Живорад Жика Атанацковић, умро је у својој 65. години у немачком граду Абстајнаху, 19. октобра 1998.

Остаће запамћен као припадник изузетно значајне генерације којој су припадали и Здравко Сулић, Никола Митровић Кокан, Десимир Жижовић Буин, Миодраг Ђурђић, Радивој Богићевић, Божидар Веселиновић, Петар Радичевић и други, који су обновили српски стрип током шездесетих година у оквиру продукције НИП “Дечије новине” и стратегије уредника Срећка Јовановића.

Живорад Жика Атанацковић рођен је 1933. године у Кладову. Завршио је Школу за примењену уметност у Нишу. После три године које проводи као наставник ликовног васпитања на Убу, 1958. долази у Београд и ради као илустратор у многим редакцијама.

Године 1964. успоставља сарадњу са НИП “Дечје новине” из Горњег Милановца. Као ликовни уредник свих издања ове реномиране издавачке куће и главни уредник листа за најмлађе Зека, урадио је стотине илустрација и креирао више ликова од којих су посебно били познати Тик-Так, Зека, Цеца и Пеца и др.

Током шездесетих година Атанацковић је нацртао по својим или туђим сценаријима неколико десетина стрипова, углавном из националне историје, за бројна издања “Дечјих новина”: Зенит, Дечје новине, Екстра стрип, Никад робом и друге.

Поред серијала о Хајдук Вељку у едицији “Никад робом”, у Атанацковицева запаженија остварења спадају и стрипови “Хвалисав из Гацка”, “Победоносни сукоб”, “Ђавоља команда” и “Заседа”.

По сопственим сценаријима урадио је у едицији “Никад робом” приче: “Хероји са Чегра”, “Издајник са Клопотника”, “Варваринска битка”, “Под ватром ‘Дебелих Берти’”, “Окршај крај Дунава”, “Ђавоља команда”, “Бунтовников син”…

По сценаријима М. Јанковића нацртао је приче: “Слепи цар Дељан”, “Златни град”, “Ханума из Удбине”, “Витезови из Стубице”, “Јунаци са Куманова”, “Црни Коњаник”, “Витез плавих висина”, “Битка на Велбужду”, “Бесмртна одбрана Београда”, а по сценарију М. Перића “У пламену буне” и “Окршај крај Дунава”.

Од 1984. живео је у Немачкој где је радио као професионални илустратор, нарочито за производе за децу.

Здравко Зупан

 

 

Бранислав Брана Јовановић (1933. – 2002.)

Рођен је 5. септембра 1933. у Београду, где је и одрастао. Због ванредне ратне ситуације и честих бомбардовања похађао је чак шест – седам београдских основних школа. После Другог светског рата, средњу школу (у то време Прва мушка гимназија, а данас Прва београдска гимназија у Душановој улици) уписао 1949, матурирао 1952. На Архитектонском факултету у Београду почео да студира 1952, а дипломирао 1960. Свега неколико месеци радио као архитекта у једном студију, да би се потом сасвим посветио илустрацији. Војни рок је служио у Вучитрну од 1960. до 1961. Живи у Београду.

Прве илустрације је 1953. објавио у листу „Средњошколац“, у којем је сарађивао до 1954. Од 1954. креира илустрације за 5 сликовница загребачког издавачког предузећа „РВИ“ („Ратни војни инвалиди“), касније реконституисаног и преименованог у куће „Наша дјеца“ и „Колор“. Од тих сликовница, најпознатија је „Зека Пега“ писца Владе Филиповића, а занимљиво је да се међу њима налазе и 3 дечје сликовнице чији је аутор био Драгиша Кашиковиц, касније познати политицки емигрант који је после пар година трагично завршио свој живот у иностранству. Средином педесетих је илустрације објављивао у магазину „Youth Life„, једном од листова Народне омладине Југославије.

Јовановић је потом сарађивао на књигама издавачких предузећа „Младо покољење“ (броширана школска лектира: Ненадовићева „Писма из Италије“, „Невоље једног Чарлија“ Александра Поповића…), „Нолит“, „БИГЗ“, „Просвета“, „Експортпрес“ и „Вук Караџић“ из Београда, те „Дечје новине“ из Горњег Милановца. За потребе Института за стране језике у Господар Јовановој улици у Београду од 1985. до 1988. илустровао је неколико уџбеника (између осталих, један за курс француског језика, два за енглеске течајеве – још увек је у употреби „Средњи течај енглеског језика 1“). Из скорашњег опуса се издвајају илустрације креиране за две дечије књиге Градимира Ђуровића: „Џеп пун кликера“ (1994) и „Пустоловине једне цигле“ (1996) у издању београдског „Колумбуса“.

Од 1960. године сарађује са недељником „Илустрована Политика“. Углавном илуструје новинске приче. Сарадња траје и данас. Од 1965. је почео да црта за магазин „Политикин Базар“, а од 1970. год. је његов графички дизајнер и арт директор. Формално је септембра 1998. пензионисан на овом радном месту, али, са колегом Мишком Радојловићем, као део тима без кога је досадасњи визуелни идентитет „Базара“ незамислив, он на захтев редакције и даље хонорарно обавља свој посао. Илустровао је дневни лист „Политика“, магазине „Политикин Забавник“ (од 1960. до данас), „РТВ ревију“(од шездесетих до 1993), повремено „НИН“… Слободно се може рећи да су његове илустрације током последње три деценије обележиле магазине највећег српског новинског издавача „Политика“.

 

Код издаваца „Дечје новине“ током 1966. и 1967. године, у библиотеци „Никад робом“ објавио је 2 свеске стрипа. Једна од њих је и „Кад митраљез умукне“ објављена 22. априла 1966. по стрипском сценарију Добрице Ерица. Касније, осамдесетих, креирао је више насловних страница за стрипске едиције овог издавача: магазине „Екс алманах“ и „Супер“ (уз стрипове „Фантом“, „Усамљени јахац“…), библиотеку „Носталгија“ и часопис „Ју стрип“ (на пример, уз стрип Сергеја Соловјева „Ајванхо“ као најобимнијег у једном од бројева…).

Дизајнирао је и илустровао више десетина пропратних филмских плаката за дистрибутера „Зета филм“, и то уз филмове: „Млади лавови“, „Жижи“, „Вичита“, „Дан четрнаести“, „Капо“, „Балада о војнику“, „Бештије“…

Са студијем за анимирани филм при „Авала филму“, углавном као сценограф, сарађује од његовог оснивања. Познате су његове сценографије за филмове: „Ајкула нежног срца“,“Итд“ и још неке, нарочито оне које су красиле већину филмова Стеве Живковића. И за „Последњи ТВ дневник“ аутора Николе Мајдака осмислио је позадине. Позван је да изради сценографије за велики пројекат „Капетан Џон Пиплфокс“ недавно преминулог великана српског анимираног филма Вељка Бикица, али се за сада стало само на 7 позадина за пробна снимања. Даља судбина пројекта је неизвесна.

Бавио се и режијом, као и анимацијом. Нарочито му је успешан био анимирани филм „Итд“ који је по сценарију Драгутина Ганета Милановића режирао заједно са сценаристом. Креирао је и мноштво анимираних филмова или анимираних делова у просветно-педагошким филмовима „Застава филма“ који су се бавили војним позивом или војничким животом. Када се читав студио прикључио ТВ Београду (сада РТС), прешао је у нове просторије и најчешће на пропагандним филмовима сарађивао са Николом Мајдаком.

Цлан је УЛУПУДС-а од краја шездесетих до краја седамдесетих и Удружења новинара Србије од 1970. године до данас. Једну од споредних награда (награда „Борбе“) за новинску илустрацију на „Златном перу“ је примио још почетком седамдесетих, а награду „Драгослав Стојановић – СИП“ на „Златном перу“ 1991. Награда за сценографију у филму Мирослава Јелића „Мува“ припала му је на Фестивалу краткометражног и анимираног филма у Београду 1997.

У припреми је ретроспективна монографија.

Недавно му је, са 66 година живота и после 46 година рада, отворена ПРВА самостална излозба. Предлагац тог пројекта Уметничком савету манифестације „Златно перо“ и аутор концепта је Слободан Ивков. И ток саме изложбе сасвим одражава начин живота и дух стваралаштва овог великана српске примењене графике. Првобитно је предвиђено да поставка у галерији Куће Ђуре Јакшића у Скадарлији буде отворена 24. марта увече и да траје до 15. априла 1999. Као и у Јовановићевом детињству, баш на дан отварања започело је бомбардовање Београда од стране НАТО-а. Организатор изложбе је предложио да се „мало причека“ док не прођу најжешћи удари, но развој догађаја је по Србију ишао све горе и горе. Као што видимо, ни данас се не зна када ће ствар стати и на шта ће изићи. Онда су се и аутор концепта и уметник заинатили, па су уз помоћ особља галерије у току два дана поставили дуго припреман избор од неколико стотина Јовановићевих радова. Отварање су заказали 2. априла тачно у подне. И поред ваздушне узбуне која је била на снази, галерија је била препуна уметникових пријатеља, сарадника и поштовалаца његовог опуса.

С обзиром на неизвесну ситуацију око агресије НАТО-а и померања излагачких термина наредних излагаца, за сада је трајање поставке продузено бар до 28. априла.

 

Слободан Ивков

Владимир Жедрински (1899. – 1974.)

zedrinskiВладимир Жедрински рођен је 30. маја 1899. године у Москви, у породици високих државних чиновника. Родитељи, отац Иван и мајка Нина Јегоровна, рођена Старицки, запазивши његову склоност ка цртању, рано у детињству су му ангажовали професора цртања. Владимира нису занимале мртве природе већ лица. Радије је, по каснијим изјавама, илустровао него сликао. Лицеј у Москви завршио је 1917. Посветио се архитектури и уписао Школу лепих уметности у Петрограду. Револуција је приморала његову породицу да избегне у Кијев. Ту се уписао на Академију лепих уметности и на Архитектонски факултет Политехничке школе. Већ у току прве две године студија одлучио је да напусти архитектуру и сасвим се посвети сликању. Похађао је предавања професора Жука на којима се сликало према живим моделима и предавања графике ректора Академије Јегора Нарбута. Упоредо је радио у комисији за заштиту уметничких предмета и историјских споменика која је деловала под протекторатом архитекте и историчара уметности Жоржа Лукомског. Био је члан удружења сликара Кијева. Офанзива и затим повлачење Беле армије довели су до сељења породице у Југославију. Већ 1920. обрео се у Сомбору. Ту је по кафанама цртао карикатуре и израђивао играчке. У Сомбору је организовао малу позоришну групу која је у једном локалном биоскопу играла представе. Те године је сликар Јован Бијелић у овом граду приредио своју изложбу. Упознали су се, па је на његову препоруку као декоратер још 1920. ушао у београдско Народно позориште у коме је Бијелић био шеф сликара и декоратера. Сарађивао је 1921. на Гогољевом „Ревизору“. Прва самостална сценографија била је једна балетска представа (Делибова „Копелија“, 1924.). Опремио је у Београду укупно 175 премијера, од којих само за седамнаест година (период од 1924. до 1941.) њих 150. Многи сматрају да је између 1924. и 1941. био најзначајнији сценограф и костимограф Драме, Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Већином се старао о представама редитеља Ериха Хецела. У част овог рада Музеј позоришне уметности СР Србије издао је априла 1987. монографију Владимир Жедрински – сценограф и костимограф аутора Олге Милановић. Донацију супруге Маријане Жедрински 1986. Музеју, пратила је изложба у Музеју примењене уметности у Београду.

Карикатуре по којима је био познат својим савременицима углавном су биле везане за позориште. Објављивао их је у издањима „Comoedia“, „Политика“ (1927. био је у овом дневном листу запослен као илустратор), „Позориште“, „Реч и слика“, „Позоришни лист“, „Звук“, „Ошишани јеж“… Колико се зна, под својим именом је публиковао само два стрипа у наставцима (оба у додатку „Политика за децу“ дневника „Политика“), али има наговештаја да их, потписаних псеудонимима, постоји више. „Руслан и Људмила“ настао је по поеми А. С. Пушкина 1938. године, а „Породица Забавчић“ 1939. по сценарију Р. Томића. Значај и утицај ових дела, без обзира на њихову малобројност, на остале ауторе, нарочито из круга руских емиграната, који су поштовали Жедринског као угледног, етаблираног уметника, био је такав да се мора забележити. Током 1941. илуструје рубрику „За нашу децу“ листа „Ново време“. Крајем те или почетком 1942. пресељава се у Загреб. Једно време радио је у Ријеци и Љубљани. После 1948., када је донета Резолуција Информбироа, као и многи становници руског порекла, долази под удар југословенских власти. Већ 1950. прелази у Казабланку (Мароко) где борави све до 1952. Ваља знати да су многи Руси, који нису успели да избегну на Запад, бивали, попут Лобачева, протерани назад у СССР. Жедрински је 1952. постао грађанин Париза.

Овај изванредни уметник, стрипар, сценограф, костимограф, сликар, карикатуриста и илустратор, умро је у Француској, највероватније у њеној престоници, 1974. године.

Непосредно пред смрт, поводом седамдесетпетогодишњице живота и педесетогодишњице његове прве изложбе карикатура одржане 1924. у Београду, марта 1974. године у београдском Музеју позоришне уметности, организована је самостална поставка позоришних карикатура Жедринског. Аутор изложбе и каталога са мноштвом репродукција опет је била Олга Милановић.

 Слободан Ивков

ruslan

Сергеј Соловјев (1901. – 1975.)

solo123Сергеј Соловјев, један од највећих аутора Београдског круга и златног доба српског стрипа, рођен је 1901. године у Курску у Русији. После Октобарске револуције Соловјев се досељава у Србију, и променивши више занимања у младости уписује Академију ликовних уметности у Београду. Није познато чиме се овај аутор бавио до покретања стрип продукције у Србији средином 1930-их година, али у новом и популарном медију стартује 21. маја 1937. године у 99. броју најзначајнијег тадашњег стрип часописа Мика Миш. Стрип са којим је дебитовао овај талентовани аутор звао се Легија проклетих. Већ од самог почетка Соловјев наступа као формиран аутор препознатљивог израза који не следи доминантну струју аутора под утицајем Алекса Рејмонда. Соловјева већ тада одликују својствена елеганција линије и призора, експресивни издужени ликови протагониста и лакоћа и сигурност потеза. Од тог тенутка па све до укидања Мика Миша у априлу 1941. Соловјев ће непрестано објављивати стрипове различитог жанра. Међу највреднијим остварењима Сергеја Соловјева објављеним у овом листу јесу серијали Буфало Бил и Црни Атаман које је цртао према сценарију Бранка Видића. Треба такође поменути и адаптације књижевних дела Робин Худ, Ајванхо, Ромео и Јулија, као и три епизоде стрипа Козаци.

Од 1940. Соловјев објављује и у Микијевом царству, листу у који је раније прешао Бранко Видић. Готови сви стрипови које је до 1941. ту објавио рађени су према Видићевом сценарију. Поред наставка Црног атамана, посебно вредна је епопеја Наполеон објавњена у три епизоде, као и адаптација романа Франца Фижгара Под Слободним сунцем и Исток непобедиви. Веома је успела и кратка сторија Млада сибирка. Осим у ова два листа, Соловјев је 1941. у Политикином забавнику почео да ради Острво с благом према Стивенсоновом класику, али тај стрип у целини је објављен тек 1951. на страницама Омладине.

Са избијањем рата и окупацијом Србије престаје и стрип каријера овог класика код нас. Није познато чиме се Соловјев бавио током ратних година, али после рата одлази у Италију. До своје смрти 1975. Соловјев је наставио да се бави стрипом и у Италији, али није пуно објављивао. Стрип Песма јужног ветра који је нацртао 1945. објављен је премијерно у трећем броју листа Пегаз Жике Богдановића исте године када је аутор преминуо. И поред обимног дела које чини сам темељ стрипа у Србији, нема сумње да су околности спречиле овог ванредног аутора да у потпуности освоји медијум за који је био предодређен.

 

Вук Марковић

 

 solovjevj1

Властимир Белкић (1896. – 1946?)

Заборављени пионир

belkicГодине 1935, 24. маја, у београдској ревији „Цртани филм“ појавила су се два каиша стрипа „Микијева женидба“ чији је аутор претеча модерног српског стрипа – Власта Белкића

Године 1995. навршило се 60 година од како се појавио први наш авантуристички стрип „Авантуре детектива Хари Вилса“. Стрип је креирао београдски цртач Властимир Белкић по узору на „Детектива X-9“ Александра Рејмонда и Дешајела Хемета. Рејмондов и Хеметов „Детектив X-9“ био је први авантуристички стрип објављен у нашој средини. Излазио је на страницама „Политике“ од 21. октобра 1934. до 26. јануара 1935. године. Његово објављивање је представљало праву сензацију. Најављен као „најновије чудо нашег времена“, „роман који се чита по два минута дневно“ и својеврсни „кућни биоскоп“, стрип је преко ноћи освојио симпатије читалаца. Убрзо су се појавили и први домаћи авантуристички стрипови. Најагилнији је био Властимир Белкић, који се огласио са већ поменутим криминалистичким стрипом „Авантуре детектива Хари Вилса“. Стрип о детективу Хари Вилсу објављиван је од 24. фебруара до 7. априла 1935. године у „Илустрованом листу Недеља“.

 

Године које су протекле прекриле су велом заборава овог пионира српског и југословенског стрипа и његово дело.

 

Рођен у Београду 7. марта 1896. године, Белкић није поседовао формално ликовно образовање. По професији је био електромеханичар. Пре него што је закорачио у свет новинарства и стрипа, боравио је неко време у Марсеју. Код предратних читалаца остао је упамћен по занимљивим насловним странама које је радио за редакцију „Мика Миш“, чији је био секретар. Поред тога нацртао је неколико стрипова са Дизнијевим јунацима и другим популарним ликовима стрипа, цртаног и играног филма.

 

Први такав рад отпочео је 24. маја 1935. у петом броју „Цртаног филма“. На осмој страни овог недељника појавила су се два каиша стрипа „Микијева женидба“. Стрип је најављен као „роман о момачким данима славног Микија и његових колега са филма“. Главни протагонисти били су Мики Маус и Бети Буп. Међутим, после само четири наставка Белкић се повукао из овог посла и за неко време нестао из света стрипа.

 

Са новим остварењима огласио се годину дана касније. У првом броју „Мике Миша“, поред насловне стране, урадио је гег–таблу „Мики чува децу малу са рђавом збија шалу“. У другом броју отпочео је стрип „Мика у Београду“, који је после извесног времена наставио да излази под различитим насловима, да би на крају био завршен под насловом „На Јадрану“. Радња стрипа је смештена у нашој средини: у Београду Мики и Паја Патак шетају Теразијама и Скадарлијом, лутају Калемегданом, купају се у купатилу „Ница“, потом одлазе у Нишку Бању, где после једне бесано проведене кафанске ноћи завршавају у затвору. Пропратни текст, као и дијалози, у стрипу „Мика у Београду“ писан је у стиху. Цртежи су поједностављени и груби, али гледано из данашње перспективе цео стрип одише неким наивним шармом.

 

Током 1936. и 1937. Белкић је за исти лист нацртао стрипове „Мики и Паја путују“ и „Микина војска“, у коме поред славног Дизнијевог миша дефилују Бастер Китон, Чарли Чаплин, Грета Гарбо, Станлио и Олио, Попај, Бети Буп, Паја Патак и други јунаци.

 

У исто време су се на насловним странама „Мике Миша“ усталиле његове илустрације са ликовима Волта Дизнија. Касније их смењују цртежи са реалистичким мотивима које је, углавном, креирао према популарним серијалима из иностранства.

 

У „Малом забавнику“, пратећем издању „Мике Миша“, реализовао је свеску „Микина врбица“ чија се радња дешава у Холивуду. Издата је 1937. под редним бројем 21. За исту едицију припремио је још једну свеску са Чарли Чаплином. Одштампана је 1938. године у 82. броју, под насловом „Шарло на плажи“.

 

Стрип о популарним комичарима Стену Лаурелу и Оливеру Хардију, „Станио и Олио“, публикован му је у „Веселом забавнику“.

 

Властимир Белкић се у „Мика Мишу“ потписивао ћириличним словом Б. Користио је, такође, ћириличне иницијале В. Б. и латинични потпис W. Белт.

 

За време окупације радио је у листу „Ново Време“ цртеже и стрип–каиш „Довитљивост малог Миће“.

 

Умро је усамљен, негде после ослобођења.

 

Данас помало заборављено, дело Властимира Белкића, истина скромно по својим уметничким дометима, занимљиво је сведочанство о једном давно прошлом времену када је у нашој средини утиран пут деветој уметности.

 

Здравко Зупан

belkic2

Драган Савић (1923. – 2009.)

dsavicДраган Савић рођен је 6. маја 1923. године у Петровцу на Млави, али детињство и младост проводи у Београду. Веома рано се интересује за стрип, младу уметничку форму која тих година у Србији бележи велику експанзију. Талентовани Савић убрзо добија прилику да објављује стрипове на страницама Дечјег времена, Времена, Младих крила. Ипак, у овом периоду за њега је најзначајнија сарадња са легендарним листом Микијево царство. У периоду од 1939. до 1941. Савић ће на страницама Микијевог царства објасвити неколико целокупних сторија, већином у сарадњи са највећим нашим стрип сценаристом те епохе – Бранком Видићем. Савиће се у Микијевом царству први пут јавља у 25. броју са Видићевом адаптацијом класика дечје књижевности –  Краљевића и просјака. Убрзо исти тандем започиње и нову епизоду већ популарног серијала Џунгла Вед, који је у супарничком Мика Мишу креирао Ђука Јанковић. Све до бомбардовања Београда и гашења Микијевог царства Видић и Савић објавиће још и стрипове Бен Хур, Пламени пилот Џером Хучисон и научно-фантастични Космогенит, који Савић потписује псеудонимом Роус Хоган. Крајем 1940. већ искуснији Драган Савић самостално почиње свој последнји стрип у Микијевом царству, нову епизоду још још једне популарне фигуре српског стрипа – Тарцанете.

 

Са нацистичким бомбардовањем Београда и окупацијом стрип као медијум готово у потпуности нестаје у Србији. Једна од ретких иницијатива на овом пољу била је и ревија Стрип књига покренута у лето 1942. На страницама овог листа Савић објављује реалистичке сторије Прави пут, Два брата и Ватра, али лист се убрзо гаси и ниједан од ових стрипова није завршен. Више од годину дана касније на страницама Малог забавника Драган Савић ће у наставцима објавити целокупоан стрип Др. Пјер.

Даљи ангажман Драгана Савића биће готово у потпуности везан за карикатуру и илустрацију. Ова каријера почеће за време рата на страницама листа 21. српске дивизије Борац. Крајем 1945. и почетком 1946. Савић се поново на кратко враћа стрипу у листу Комета са Кашчејем Бесмртним, инспирисаним истоименим собјетским филмом који је тада био актуелан. Неуспех овог листа означио је практично крај Савићеве каријере на пољу стрипа. Убрзо се запошљава као карикатуриста у Јежу, а од 1953. прелази у Борбу где ће остати до пензионисања. Током рада за овај лист примећене су његове репортаже и путописи из иностраних земаља, као и карикатуре које је објављивао и у иностраним листовима попут Њујорк Тајмса, Крокодила, Чикаго-сан Тајмса, Асахи шинбуна и др. Готово четири деценије Савићевог рада у Борби представњене су монографији под називом Реч и слика. Добитник је и награде Пјер за карикатуру, и Прве награде на београдском конкурсу Олимпијски хумор, затим Прве награде на светском конкурсу Карикатура у борби за мир у Њујорку, Златне медаље на бијеналу хумора у Толентину, Сребрне медаље са палмом на фестивалу у Бордигери. Излагао је, између осталог, у Венецији, Берлину, Штутгарту, Хановеру, Бреши, Тревизу, Гетингену, Хановеру, Хилдесхајму. Био је дoписни члан Академије наука и уметности Сан Марко у Венецији. Драган Савић је преминуо 12. јануара 2009. године у Београду.

 ds21

Всеволд Гуљевич (1903. – 1945?)

vsevoldguljevicЗа разлику од оних руских уметника емиграната који су у другој половини тридесетих година ударили темеље стрипа у Србији и Југославији, а чији је рад вреднован протеклих година, име сликара Всеволда Гуљевича неоправдано је остало у сенци све до данашњих дана. Можда је један од разлога и то што се он у овој области огласио нешто касније и што је његово бављење стрипом трајало само десет месеци.

 

Више светла на дело овог свестраног уметника бацила је 1996. године изложба Љубице Дабић „Руски уметници емигранти у Војном музеју“, која је наредне, 1997, гостовала и у галерији САНУ. Том приликом представљен је Гуљевичев сликарски рад, настао концем тридесетих година. Поред четири сачувана портрета Вожда Карађорђа, Милоша Обреновића, Краља Петра И и Краља Александра И, изложена је и колекција од шездесет акварела, на којима је приказан историјат униформи од доласка Југословена на Балкан до данашњих дана. На основу историјске грађе, литературе и фресака светих ратника, Всеволд Гуљевич је реконструисао изглед, опрему и наоружање ратника одређених епоха. Са великим смислом за детаље приказао је официре и војнике XИX века, представивши се као велики познавалац униформи и оружја.

 

Всеволд Гуљевич припада оној генерацији руских емиграната који су стицали образовање у новој средини. Аутори изложбе су утврдили да је завршио Кримски кадетски корпус у Стрнишчу код Птуја, 1929. године, а потом се уписао у Николајевску војну академију у банатској Белој Цркви. Међутим, место, датум рођења и остали биографски подаци, као што је нпр. информација о томе где је учио сликарство, остали су непознати.

 

Накнадним истраживањем, открили смо да је Всеволд Гуљевич рођен 23. децембра 1903. године у Варшави. Био је ожењен Наталијом (презиме непознато) са којом је имао сина Владимира.

 

За време окупације, неко време се бавио илустрацијом и стрипом. У пронедићевском Малом забавнику Драгољуба Прљинчевића, који је излазио од 1. децембра 1944, Гуљевич је уз Кузњецова био најзаступљенији аутор. Креирао је четири стрипа: Мач судбине, Нибелунзи, Грозни Џек и Брегови у пламену. Сви су рађени у реалистичком маниру и сви плене како изванредним цртачким решењима тако и аутентичношћу костима, оружја и униформе. То се посебно огледа у његовом најамбициознијем пројекту Мач судбине чија је радња смештена у немањићку Србију крајем друге деценије четрнаестог века. У двадесет седам наставака овог, нажалост недовршеног стрипа, Гуљевич мајсторском руком црта причу о младом Милошу Бранковићу, који након очеве смрти напушта родитељски замак и одлази у свет у потрагу за срећом. Са истом озбиљношћу обрадио је класичну германску легенду о Зигфриду и Кримхилди под насловом Нибелунзи, као и стрипове Брегови у пламену и Грозни Џек, од којих ће само овај последњи успети да приведе крају. Поред поменутих стрипова, Гуљевич се у Малом забавнику јавља и као илустратор појединих текстова.

 

Последњи, 27. број Малог забавника изашао је 24. септембра 1944. године. Донео је наставке чак три његова стрипа. Месец дана касније окупатор је протеран, а ослободиоци су ушли у Београд.

 

Всеволду Гуљевичу се од тада губи сваки траг.

 

Здравко Зупан

 gul21

Момчило Мома Марковић (1902. – 1977.)

Уредници предратних часописа који су публиковали превођене стрипове, углавном америчке и само повремено италијанске и француске, ову графичку дисциплину примењене уметности поштовали су двојако. Са једне стране, као сензационална иновација у новинама и часописима, доносила је велике паре од радознале публике, а са друге, представљала је својеврсну мистерију, бар што се процеса њеног настанка тиче. У „широким народним слојевима“ и данас још влада мишљење како стрипови настају као продукти неких необичних америчких штампарских машина.

Стога, објављивање радова домаћих српских аутора, бар у часописима који су држали ниво релативно високих уређивачких стандарда, штампајући и пробране авантуристичке и хумористичке стрипове из иностранства, било је својеврсна привилегија. Један од ретких стрипара који је уз Ђорђа Лобачева нашао место у међуратном Политичком Забавнику био је и Момчило Мома Марковић. Аутор једног од најпопуларнијих српских стрипова између два светска рата „Риста Спортиста“ рођен је 1902. године у Београду. У Паризу је студирао на Ecole Nationale des Arts Decoratifs. Дипломирао је око 1933. и вратио се у Београд. Заједно са, такође француским студентом, Драги Стојановићем и још неким савременим цртачима (Ђука Јанковић, Ђорђе Лобачев…) модернизовао је српски стрип и илустрацију ускладивши их са тада актуелним европским и светским токовима. Поред креирања стрипова, илустровања књига, бавио се и сликањем. Био је од 1932. до 1935. уредник и илустратор београдског часописа Југословенче. У раздобљу од 1935. до 1941. стрипове је објављивао у Политикином Забавнику и до тада најбољем српском сатиричном листу Ошишани јеж (после рата обновљен је као Јеж). У првом је био омиљен његов рад „Риста Спортиста“, а у другом „Стојадин“. Сценарија оба серијска остварења у наставцима осмислили су Мића Димитријевић и позната београдска глумица Љубинка Бобић. Модел приче „Риста Спортиста“ по којем су београдски дечаци у трци за фудбалском лоптом упали у неприлике и тиме активирали авантуристички сиже, после Другог светског рата у југословенском стрипу биће често коришћен, само са различитим актерима и местима радње.

„Стојадин“ је духовити стрип о просечном Србину који живи у Београду. Цртач га је овако дефинисао: „Стојадина срећемо свуда: у животу, на улици, у политици, у продавници, у кафани… свуда. Он је наш типични „мали човек“ који је домишљати весељак, увек оптимиста и — опортуниста“. У оба најпопуларнија Марковићева стрипа, у опозицији са духовитим и сатиричним, често благо ласцивним сценаријима, налази се школован, реалистички цртеж врсног илустратора. Поред аутентичног израза и препознатљивог цртачког стила, очигледни су и неки утицаји од 1934. до 1941. у Србији објављиваних стрипова и њихових цртача. Иако су у издањима компаније Политика редовно били објављивани сви Дизнијеви стрипови гротескне стилизације, ипак су међу српским ауторима, па и код Моме Марковића, били најомиљенији цртачи реалистичке стилизације: Alex Raymond, Clarence Gray, Hal Foster, Lyman Yang, Ray Moore, Allen Dan, Charles Flanders, Jim Gary, Walter Molino…

Марковић преферира ликове и текст, док је сценографија поједностављена и коришћена само онолико колико је неопходно да би оснажила оквир у којем се одиграва радња. И поред своје дискретности, ентеријери и екстеријери су занатски коректни. Он, као превасходно реалистички цртач, гротескност ликова и радње код „Стојадина“ не постиже деформисањем пропорција ликова (на пример, односа величине главе и тела) већ, као и Ђука Јанковић, пренаглашавањем покрета и израза лица актера.

За свој рад у 1939. примио велику српску награду коју је додељивала Академија седам уметности.

Током Другог светског рата немачки фашисти су га, пошто су окупирали Београд, послали на рад у аустријски затворски камп. Сматран је потенцијално опасним пошто је пре рата био у служби југословенске владе (дизајнирао је марке, хартије од вредности и признања, државне дипломе, у Државној маркарници). После неколико неуспелих покушаја бекства из логора, ипак је успео да побегне и пребаци се у Италију, на ослобођену савезничку територију. Извесно време је био у служби Royal Air Forces као уредник магазина RAF–а. Пред крај рата пребачен је у Штаб британске армије која је издавала војнички лист The Union Jack. После рата није желео да се врати у комунистичку Југославију. Чак је у Падови 1950. године имао самосталну изложбу.

У Канаду је емигрирао 1951. Тада му се догодила породична трагедија. У покушају да му се придружи и илегално пређе преко границе, убијен му је син Зоран који је за време рата остао у Београду. Супруга је доживела нервни слом и смештена је у болницу. Ово је умногоме одредило Марковићево даље стваралаштво. Упркос свему, у Канади је у почетку покушао да настави своју уметничку каријеру започету у Србији. Четири године се са пољуљаним ентузијазмом и у тешком психичком стању, трудио да ствара као слободан уметник. Коначно је, резигниран, изгубивши вољу да се бави уметношћу, 1955. прихватио понуду Државног одељења за путеве и железнице покрајине Онтарио. Запослио се прво као цртач у Министарству за путеве (Ministry for Roads), а затим као млађи цртач (assistant illustrator) у Министарству шумарства (Ministry of Forestry). Слике које је израдио за потребе министарства (70 слика у уљу, на тему развоја путева и железнице: Сеча дрвећа; Рибарење…) биле су изложене на изложби у Монтреалу поводом VI Светске конференције железница. Награђен је медаљом за професионални допринос развоју железница. Из ове државне службе отишао је у пензију.

Скромни подаци о Моми Марковићу налазе се и у књизи Serbs in Ontario, Toronto, Canada 1987.

Мома Марковић се никада није потпуно интегрисао у канадско друштво. Између осталог, није објавио више ниједан стрип, није излагао на колективним изложбама канадских уметника, нема га у каталогу National Gallery in Otawa… Умро је 1977. године. Три године после његове смрти, 1980. само су његове слике, не и стрипови, били изложени у оквиру обележавања јубилеја развоја железнице у Онтарију. По затварању изложбе, слике су враћене у просторије Министарства.

Извесно је да нам до данас ни ови основни подаци не би били доступни да до већине њих великим залагањем није дошла Весна Лакићевић-Павићевић, годинама припремајући велику ретроспективну изложбу Моме Марковића као илустратора. Уз кратку белешку о стрипу „Стојадин“ који је Здравко Зупан осамдесетих објавио у магазину Yu стрип, овај текст Павићевићке у каталогу „38. златног пера“ једино је сведочанство о делу и животу овог великана.

Слободан Ивков

Александар Хецл (1926. – 1991.)

АЛЕКСАНДАР ХЕЦЛ, ЛУЧА ЧИСТЕ УМЕТНОСТИ

Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-hecl1121960. год.)  Приредио и предговор написао Асканио Поповић. „Мапа С“, Београд 1996 , 170 страна.

 У смени нараштаја и цивилизацијским ломовима, увек постоји и један неправедни аспект, нечасна линија мањег отпора колективног бића које привремено гура у заборав, па и мрзи велике појаве.

Тако „заборављени“ великани — или просто важне духовне појаве попут појединачних уметничких дела или мисаоних токова— у ствари постају прескочена чињеница. Она која чека да се клатно ломова умири и да се у новој равнотежи скрајнута појава наново „открије“, опет постане колективна баштина, заједничка снага и узор.

Ове године обележавамо неколико годишњица везаних за једну велику личност — сликара, илустратора и стрипара Александра Хецла (1926-1991): осам деценија од рођења, пола века од појаве његовог првог стрипа у листу „Пионири“ и петнаест година од како је преминуо.

Мишљење и осећање које истински познаваоци српског и југословенског стрипа и илустрације имају о овом уметнику, објаснио је надахнуто и спонтано други наш стваралац — онај који каже да је утицаје црпео „од Алтамире, преко немачких бакрореза, до Александра Хецла“ — сликар и стрипар Драган Боснић:

О Хецлу не могу говорити као о утицају. Познанство са њим је био преокрет у мом животу, као кад неко, ко гледа у земљу, одједном погледа у небо. Имао сам срећу да сам га познавао. Застаје дах од помисли да се такав човек појави једном у историји и да је био међу нама. Ми се сви бавимо уметношћу, а он то јесте. Ми премештамо линије и мрље по подлози, а он ствара. Бескрајно сам захвалан Асканију Поповићу што ме је упознао с њим.

Александар Хецл и његов опус су једна од присилно „заборављених“, „прескочених“ и „непрепознатих“ тековина наше културе, и главни циљ овог текста — поред еснафске наклоности и поштовања — јесте и племенита провокација, почетак другачије рецепције, масовније и темељније, које смо једној судбини и делу дужни.

У том смислу, бићемо слободни у некој будућности и наставити овај чланак, са освртом и на стрипски опус.

Тихи човек

 Александар Хецл, Шаца за пријатеље, рођен је у Земуну 29. марта 1926. Отац му је био Филип Хецл, земунски Немац, молер и заљубљеник у спорт, а мајка Јелена, Српкиња, девојачко Југовић. Поред Александра, Хецлови су имали и ћерке: Веру, Наду и Љубицу. Породица је живела скромно, више у немаштини, него у стабилности. На жалост, деца остају рано без родитеља, а та несрећа, као и борба за одржање утицаће сигурно на душевни профил нашег тихог уметника у деценијама које долазе.

Његова потреба за ликовним изражавањем, у добу ретких играчака и друге скупе забаве, била је енормна и остваривала се по школи, шупама, таванима… Изванредна сећања на те дане изнео је сам уметник у разговору са Зораном Ђукановићем, одакле дајемо делић:
…цртао сам заиста много. Тада сам правио и понеки стрип оловком. Другови су знали да вире из клупе иза мене да виде докле сам стигао, да виде „шта је било даље“. Некад ме је то и коштало главе – наставници би ми одузели свеску. Али то је био и крај стрипова из доба основне школе. Цртао сам буквално све. Највише сам волео животиње да цртам. Често сам цртао коња или јахача на коњу, неког лава. Тада за мене нису постојали појмови нацртати цртеж који се стави на зид или направити слику. Цртао сам по маргинама. Где стигнем. Ни хартије није било у изобиљу, а камоли осталог прибора.

Тринаестогодишњег аутора помиње и предратно Време у свом дечијем додатку, у тексту „Шаца-бата — мајстор од заната“, именујући га: „мали земунски вундеркинд“. Сâм каже да није волео школу, а даровитост и потреба за сталним отелотворавањем унутрашњег света маште нарасла је брзо до пуне личне и занатске артикулације.
Око четрнаесте године од рођака сам сазнао да се стрип ради тушем и пером, а не оловком. Тада сам први пут покушао да га радим у тој техници. У шеснаестој години почињем да сликам уљаним бојама. Међутим, ствари што сам тада радио нису биле слике. То су били детаљи: фигуре и животиње. Онда је дошла окупација. Изгубили смо контакт са Београдом. Нисам могао да пређем Саву, да одем у музеј да гледам шта има и како се ради. Тако сам био препуштен сам себи. Радио сам често у једној гами, тонски сам решавао, онако како се у ствари почиње на академији.

Рат се завршио, а 21-годишњи младић уписује Ликовну академију у Београду 1947, где је, упркос ждановизма новог доба, могао да сретне и многе од старе предратне („реакционарне“) гарде професорâ као што је Коста Хакман, али и да буде део младог ликовног нараштаја који је 1950-их сазрео и дебитовао у српској и југословенској култури — Милић од Мачве и други из групе „Медијала“: Леонид Шејка, Урош Тошковић, Владимир Величковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Оља Ивањицки, Љуба Поповић, Синиша Вуковић, Светозар Света Самуровић, Коста Брадић и Милован Видак, а ван групâ Момо Капор, Марклен Мосјенко, Мајда Курник и други. Заиста фасцинантан нараштај, мерено највишим мерилима.
 

Студије на Академији Хецл је окончао 1951. године, не дипломиравши, а у то време је већ годину дана био и професионални илустратор. То је био почетак заиста плодне каријере дуге четири деценије, обележене великом продукцијом и високим квалитетима, крећући се стално између сликарства, илустрације за неких 300 издања или своју душу, као и стрипова дужих форми. Преминуо је 15. маја 1991, а постхумно је добио Награду за животно дело Удружења ликовних и примењених уметника Србије (уз отпор неких кругова како смо начули). Од породице је имао супругу Хелену и сина Бранислава, такође уметника, који је оставио трага и у стрипу.

Александар Хецл је стрипове радио не само као цртач (повремени псеудоним: Ђ Црнчић), већ понекад и као сопствени сценариста. Од 1956. сарађује са листом Пионири , што је трајало до 1964. године. Тада је по сценарију Драгољуба Јовановића урадио четири епизоде научнофантастичног серијала („Земљо, до виђења“, „Летимо на Месец“, „Отмица у васиони“ и „Шпијун на Раднагу“). Након тога следи серија стрипова, од којих овде наводимо неке, пошто ћемо се стрипским делом опуса бавити у наредним наставцима.

Поред Пионира, с трипове и илустрације објављивао је и у Младости , Змају , Кекецу и Yу стрипу (Jу стрип магазин ). Душан Данибор Лончаревић био је сценариста „Емила и детектива“ (по Е. Кестнеру ) и „Петловог пера“ (о Сељачка буни). По роману Зејна Греја „Баф вођа каравана“, сценарио за Хецла је урадио Радмило Анђелковић, данас значајно име домаће прозне фантастике. С. Б. Радовановић написао је „Ускочке осветнике“, М. Илијин за „Стевана Немању“, Радовановић и Лончаревић за стрип „Лука гнева“ (лист Рад , 1959). По свом сценарију урадио је адаптацију Жила Верна „Пут у средиште Земље“. Поред раног „Винетуа“ по романима Карла Маја (сценарио започео Лончаревић, а завршио Анђелковић), у свом стрипском повратку 1981. Хецл је урадио још један вестерн: „Дугом стазом“ по сопственом сценарију.

Активну каријеру стрипара окончао је 1984. драгуљем домаће фантастике, стрипом „Фает“ у Jу стрип магазину.

Рецепција рада

Колико је нама познато, вредновање Хецловог опуса је увек било веће и благонаклоније у стрипским круговима, него у тзв. академским, мада је по свом класичном уметничком и занатском знању Хецл надилазио и надилази већину чланова УЛУПУДС-а.

Као противтежу и мада је имао прекиде у раду на стрипу, овај стваралац је увек био и јесте високо држан од стране стрипских зналаца. Историчари Здравко Зупан и Слободан Ивков га стављају међу кључна имена обновитеља домаћег стрипа после ИИ светског рата. Те, помало магичне 1950-е и 1960-е, поред Хецла, донеле су нам и друга важна имена у нашу популарну ликовну културу: Милорад Добрић, Иво Кушанић, Живорад Атанацковић — Жика, Здравко Сулић, Радивој Богичевић, Никола Митровић — Кокан, Божидар Веселиновић… — да поменемо само неке који су блиски и млађим генерацијама.

Здравко Зупан је и аутор првог краћег интервјуа са аутором за стрипску публику, поводом репринта „Винетуа“ (Yу стрип , бр. 139) у моменту када је крајем 1970-их Хецл као стрипар већ био помало заборављен, а Драган Стошић је објавио текст у „Омладинским новинама“ почетком 1980-их (није нам било доступно у време писања овог текста).

Љубомир Кљакић, „сива еминенција“ домаће стрипске мисли, и поред Хецлове разлике у годинама у односу на тзв. „трећу генерацију“ одредио је ствараоца по поетичким особинама стрипа „Фает“ у најмодерније токове стрипа 1980-их, практично авангарду, што је вероватно највећи комплимент који су тада нови токови могли да дају било којем старом мајстору.

Зоран Ђукановић, критичар и теоретичар имао је високо поштовање и честе референце на Хецлов рад, а заслужан је и за већ поменути, једини темељни интервју са ствараоцем за који ми знамо.

Један од уметника који су учили од Хецла, Асканио Поповић, као Хецлов пријатељ и поштовалац, заслужан је и за одређени Хецлов лични утицај на ауторе „Београдског круга 2“, а захваљујући труду око монографије — и за нашу данашњу рецепцију уметника.

Једина инострана референца на Хецлово стварање која је нама тренутно позната јесте у тексту о Жил Верну у српској култури на израелском серверу (хттпс://јв.гилеад.орг.ил) где се истиче да је он „један од најславнијих српских илустратора“, а стрип „Путовање у средиште Земље“ један од „његових најбољих“.

Као и ми, Хецла свет тек треба да упозна онаквог какав је био, у свој својој сложености, и великој разбокореној духовној слици.

Уметност илустровања

Илустровање, односно наменско цртање, било је један три стуба Хецловог стваралаштва, чинећи од њега једну од средишњих илустраторских фигура свих времена на домаћем пољу. Светла тачка еснафског поштовања овог опуса десила се пре десет година.

Обележавајући седму деценију рођења овог ствараоца, у Београду је 1996. објављена репрезентативна монографија књишких цртежа овог уметника Уметност илустровања: 250 цртежа Александра Хецла (избор илустрација из периода 1950-1960. год).

Монографију је са љубављу и зналачки приредио уметник Асканио Поповић, и она је до сада једино достојно монографско издање посвећено Хецловом опусу. Поповић каже да је то његово прегнуће…
…Посвећено сени маестра Александра Хецла — великог скромног човека, племените душе и чистога срца, у знак захвалности за све оне часове дружења у којима сам спознавао и научавао узвишену лепоту истинске уметности.

Његов поштовалац и пријатељ

Ова једина монографија јесте књига Б-4 формата, идеалног за оваква издања, на високограмском кунстдрук папиру, са врло добрим отиском, чак и у случајевима када поједине илустрације нису репродуковане са оригинала. Лепи пример књига које се „мезете“ у тишини, на сточићу за кафенисање.

После надахнутог, информативног и тананог увода Асканија Поповића, следи 250 цртежа који илуструју главне ауторове радове и паралелне естетике у раном десетогодишњем периоду.

 

Прва група илустрација је рађена за Књигу о џунгли Радјарда Киплинга (1950), што је друго издање које је до тада 24-годишњи аутор илустровао (прво је било Бела фока, такође Киплингово). Та рана фаза представља, како је Ђукановић приметио, неку врсту студиозног споја цртежа ренесансе и каснијег романтизма, а цртежи делују као пребачени из неког од мајсторских примера књижевне илустрације 19. века. Осећа се и једна специфична гипкост, љупкост и топлина у третману људи и животиња.

У палеолитским романима Ронија Старијег (Рат за ватру и Џиновски лав, 1951), стил је већ робуснији, благо мрачнији у психологији и графизму.

За илустрације у књизи Анатола Франса (Књига мога пријатеља , 1952), видимо први искок у дијапазону, елиминисање црног, прозрачност и лакоћу пера, као да то није исти цртач. Чини се као да је Хецл хтео да дâ посвету стилу неког свог омиљеног колеге из Париза 19. века, мада је коначни ефекат нешто мањи него за Ронија и Киплинга.

Међутим, за Едгара Рајса Бароуза (Тарзан, 1952), Хецл се враћа приступу као за Киплинга, само сведенијим и динамичнијим елементима. Овде опет видимо један од важних аспеката Хецловог опуса и ликовне филозофије: његов однос према живом свету, нарочито животињама, што просто избија из сваког таквог мотива. Сам аутор је рекао да је то…
…из раног детињства. То је нешто што није доживљено и иживљено у пракси. Уместо правих излета и путовања у далеке крајеве, остало је нешто на дну маште. Једно од чуда мог детињства је било оснивање зоолошког врта у Београду. Тиме је био употпуњен свет маште. Први пут сам на окупу видео сво то животињско царство. Често сам одлазио тамо. Правио сам скице или само посматрао животиње. Годинама сам их посматрао. То је било једно посебно школовање за цртача.

Поповић у предговору даје оцену да би се Хецл могао сврстати у ред врхунских светских цртача анималиста , као и да многе од њих надмашује.

Однос према егзотичном и авантури, укључујући и духовну, чак и по самом ауторовом признању, доста је одредио његово стварање. Зрелог илустратора у пуној беспрекорној снази видимо у егзотичној књизи Н. Н. Миклухо Маклаја (Путовања по Северној Гвинеју 1953), где је амбијент Нове Гвинеје и њених урођеника дат са просто изванредном упечатљивошћу.

За Жила Верна (Петнаестогодишњи капетан и Хектор Сервадак 1955), Хецл је имао два благо различита приступа, мада су илустрације рађене исте године. Први сет цртежа је рађен на трагу приступа за Маклаја, док је други сет рађен мање експресивно, дисциплинованије, под утицајем тврдог филмског осветљења и стрипске стилизације.

Исти тренд благог „стрипизовања“ стила видимо и у цртежима за Гвапоа Славомира Настасијевића (1957), мада на моменте бљесне, као на страни 122. монографије, моћна синтеза и претходне и будуће личне експресије, хецловске самосвојности.

Илустрације за књигу Воје Терића (Абар 1957) такође имају одређени спој класичне илустрације са дискретним бљесковима сведених утицаја америчког стрипског реализма, типичног за Рејмондов и Фостеров нараштај, нарочито у туширању.

Исте 1957. године излази књига Николе Трајковића, бајковита Тројица траже срећу, али са стилом који најављује будућег Хецла, оног који се стално игра — спаја крајњу дисциплину у темељној поставци цртежа, са слободом финализације и бритким, наизглед спонтаним, ефектима. Просто изванредно.

Занимљиво би било избројати број илустрација и стрипова које је аутор у том периоду урадио, јер је продуктивност изгледа била надљудска, као и код многих аутора исте генерације. Млађи колега, Боснић о овоме примећује:

Брзина у раду је само врх леденог брега. Док ово говорим, све време мислим на мајстора Александра Хецла. Када сам њега упознао, схватио сам на шта се односи деветнаестовековни појам генија. Овај век је створио „генијалце“ и генијалним називао којешта.

Дакле, Боснић овде сматра да је велика продуктивност само крајњи исход дубинске аутентичности једног уметника, личне унутрашње снаге, док су искуство и занат апсолутно нужна надградња, али не и сâм узрок ефикасности
 

Последњи велики сет цртежа у монографији је омиљен овоме потписнику. Цртежи за класика наше књижевности, књигу Славомира Настасијевића Ханибал анте портас (1958), представљају један од врхунаца наше илустрације, практично мала графичка ремек-дела. Ниједан од претходних квалитета није нестао, али се наш, тада 32-годишњи, стваралац до те мере ослободио да јаке црне површине, белине која дефинишу планове и материјализују свет, као и зналачки а опет некако дивљачки тек набачене шрафуре, чине од овог комплета илустрација читав један посматрачки доживљај, сваки пут кад им се вратите. Можда је занимљиво приметити да је у овом сету Хецл применио много онога у техници и графизму по чему је касније Брећа Старији постао познат и цењен: зналачки набациване црне површине са „брзом“ јуродивом шрафуром.

На крају монографије је и избор илустрација из читанки и уџбеника за основне школе. Оне су различите по теми, стилу, техникама, општем приступу, већином прозрачније и класичније, а крећу се од добрих до изванредних. Добра је одлука приређивача да на крају једне моћне књиге представи и овај дијапазон рада за децу, чиме је дао много радости и љупкости целом издању, што је увек за похвалу.

Књига се завршава изузетно корисном библиографијом Хецлових насловних и унутрашњих илустрација за књиге 1950-1960.

Након оваквог увида, склони смо да подржимо процену Поповића да је по техничком знању и занатском дијапазону једини овдашњи Хецлов „такмац“ био старији колега, генијални Мауровић.

Наравно, Хецл овог раног периода, практично савршени реалиста, није онај којег млађе генерације памте из уџбеника или каснијих стрипова. Каснији периоди су стилизованији, са мање играња црном, већом употребом пера и нешто етеричнијим цртачким приступом, нарочито у приказивањима људи. Хецл је био човек многих изражајних гласова, како по стилу, тако и по занату, техници, па и напоредним поетикама, а данашње генерације су дословно тек са овом књигом тога постале свесне. Он сâм је показивао самосвест различитих медијума:

Новинска илустрација се брже ради, брже гледа и схвата. Једноставнија је. Књига стоји у библиотеци, не заборавља се. На књигу се враћамо. Књижевна илустрација је нешто студиознија, мало дубља. Али у пракси може да се деси и обрнуто. Илустровање новина може да надмаши прилику, сам медијум да надрасте.

Поред Асканија Поповића — приређивача, писца поговора и техничког уредника укусно опремљеног издања — треба са захвалношћу поменути и издавача, „Мапу С“ и његова одговорна лица: Миодрага Станковића и Ивана Краља, а предузеће „Фото Футура“ такође је дало допринос. Књига је објављена у 500 примерака и представља раритет после ових десет година.

Дуга стаза препознавања

Уздамо се да је ово тек прва од можда десетак Хецлових илустраторских и стрипских монографија које ће нам бити на будућу радост. Тиме ће се укинути и поменуто данашње стање да се квалитети Хецловог опуса правилно вреднују скоро искључиво у стрипској заједници и вероватно међу генерацијама ђака, који и данас имају прилике да виде крпице опуса по уџбеницима.

То што је „несумњиво, најбољи и најплоднији послератни илустратор реалистичког израза“ како каже Поповић, још помало скрајнут у нашој колективној свести показује дубоке поремећај вредности, и у уметности и у целој култури. А један је од светих задатака сваке духовности да такве поремећаје не признаје.

Који год да су помодни трендови и ко год да је у чаршији на духовној власти.

Зоран Стефановић

 

Ђорђе Лобачев (1909. – 2002.)

lobacevdЈуриј Павлович Лобачев, код нас познатији као Ђорђе Лобачев, (Скадар, 1909. – Санкт Петербург, 2002.) један је од пионира и један од најзначајнијих аутора српског и југословенског стрипа. У Краљевину СХС стигао је са породицом 1919. године. Након смрти родитеља, завршава Прву руско српску гимназију, а потом Историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Године 1936. постаје стални сарадник „Политике“. Упркос свом редовном послу у „Политици“, Лобачев је успео да се посвети и другим активностима: цртао је карикатуре, радио илустрације за разне издаваче, али изнад свега креирао стрипове за „Мику Миша“ и „Микијево царство“. Био је толико запослен да је неке стрипове за „Мику Миша“, према сопственом казивању, скицирао само овлаш и одмах извлачио у тушу. Изванредан цртач и изузетан приповедач, испољио је посебну умешност при одабирању тема за своје стрипове.

Његов богати опус се може поделити на три дела: пустоловно-онирички, обрада књижевних дела и национално-фолклорни. У „Мики Мишу“ је објављивао углавном авантуристичко-ониричне стрипове, као што су: „Плава пустоловка“, „Бели дух“ и „Принцеза Ру“. За овај последњи француски историчар стрипа Пјер Стринати (Piere Strinati) рекао је да је то „најнадреалистичкији од свих стрипова икад створених“. За „Политику“ и „Политикин забавник“ нацртао је „Хајдук Станка“ по роману Јанка Веселиновића, „Барона Минхаузена“ по Ериху Распеу (Erich Raspe), док је рат прекинуо излажење „Чаробњака из Оза“ кога је завршио три деценије касније за часопис „Пегаз“; више стрипова нацртао је према српским народним песмама и приповеткама: „Женидба цара Душана“, „Пропаст града Пирлитора“, „Баш Челик“ и Чардак ни на небу ни на земљи“. За време окупације објавио је скраћену стрип верзију народне приповетке „Биберче“, која је у интегралној верзији издата и као засебна свеска.

У време хладног рата, 1949. године, протеран је са породицом у Румунију. Ту остаје све до 1955, а онда прелази у Совјетски Савез и настањује се у Лењинграду. Од половине шездесетих поново је присутан на српској и југословенској стрип сцени. У периоду од 1965. 1967. године у „Политикином забавнику“ објављује стрипове: „Тајанствена пећина“, „Хајдук Вељко“, „Сатурн долази у помоћ„, „Доживљаји у брдима“ и „Чувај се сењске руке“. Стрип „Сатурн долази у помоћ“ штампан је 1966. године у скраћеној верзији у совјетском листу „Костер“.

Године 1974. у часопису „Пегаз“ Жике Богдановића валоризован је целокупан опус Ђорђа Лобачева. Од тада су репринтовани неки његови познати стрипови у тврдо укориченим књигама и албумима, али су објављени и неки нови наслови: „Бајке“ од А. С. Пушкина и нове колорне верзије стрипова „Барон Минхаузен прича“ и „Трагом народне маште“ у издању „Дечјих новина“ из Горњег Милановца. Током 2000. и 2001. године издавачка кућа „Бонарт“, поред више сликовница, представила је овдашњој јавности и његова најновија остварења – стриповане бајке „Пепељуга“, „Камени цвет“ и „Храбри кројач„, као и стрип „Чворко“.

Ђорђе Лобачев је добитник две високе награде на пољу стрипа. На другом Салону југословенског стрипа, Винковци 1985., посвећеном обележавању педесетогодишњице југословенског стрипа, додељен му је Гранд при за животно дело, а на првом Салону српског стрипа одржаном у Зајечару 1996. године припала му је награда „Максим“, такође за животно дело.

Здравко Зупан

lb1