Arhiva za ‘Аутори’ kategoriju.

Божидар Веселиновић (1921. – 1999.)

BozaVeselinovic Божидар Веселиновић, један од истакнутих илустратора реалистичког усмерења који су деловали у другој половини прошлог века, рођен је 17. априла 1921. године у Петровцу на Млави, алије цео свој животни и радни век провео у Београду. Ту је завршио средњу техничку грађевинску школу и уписао Архитектонски факултет. Радио је у Заводу за геолошка истраживања, а пензију је дочекао у саобраћајном одељењу градске Скупштине. Умро је у Београду 15. јануара 1999. године.

Прве илустрације објавио је почетком педесетих година. Некако у то време постао је стални сарадник »Политикиног забавника« за који ће током четири деценије, колико је потрајала та сарадња, нацртао мноштво илустрација. Повремено је, међутим, сарађивао и у појединим издањима »Дуге« и »Борбе«.

Божидар Веселиновић је виртуозан цртач самосвојног и препознатљивог стила. Као илустратор он није имао узоре, али ни следбенике. Премда се у свом дугом уметничком веку опробао у разним цртачким техникама, утисак је да је најуспешнији био када је радио црно-беле илустрације тушем користећи при том перо или четкицу.

Поред новинске, Веселиновић се бавио и књижном илустрацијом. Још 1960. године веома успешно је илустровао бајку Краљ Златне Реке британског списатеља Џон Раслдна, коју је објавило издавачко предузеће »Спортска књига«. Ипак, најплоднију сарадњу на том пољу остварио је са »Просветом«, илуструјући током седамдесетих и осамдесетих година више десетина књига библиотеке »Плава птица« (Пчелица Маја, Брег светлости, Риђи лисац, Амфибија, Џиновски лав, Иван Грозни…). За највећи број је урадио заштитни омот, креирајући тако визуелни идентитет поменуте библиотеке, док је за поједине књиге осим омота нацртао и илустрације. У истом раздобљу својим цртежима опремио је неколико књига библиотеке »Кадок« (Велиша и Пајац, Ловци на китове, Залутали караван) и »Златна грлица« (Велико путовање, Бескућине куће, Пилот потпоручник Кнап брани Београд).

Као и неки други илустратори реалистичког израза (А. Хецл, З. Сулић, Ј. Милановић, Б. Јовановић, И. Кољанин, Р. Руварац) и Веселиновић је одиграо запажену улогу у обнављању и афирмацији домаћег стрипа. Иза њега је остало је преко двадесет занимљивих и оригиналних сторија. Углавном је сам писао сценарија, а инспирацију је проналазио у далекој прошлости или у још даљој будућности. Највећи успех код читалаца постигао је његов јунак Дабиша. Овај дугокоси дечак, био је централни лик истоименог серијала чија се радња одвијала у средњовековној Босни крајем четрнаестог века. Од 1965—1971. године објављено је десетак његових авантура у разним издањима »Дечјих новина«. Пре пет година Веселиновић је представио Дабишу и данашњим читаоцима нацртавши поново за »Политикин забавник« три епизоде под заједничким насловом Повратак Плавог ловца. Шездесетих година лепо је био прихваћен још један његов јунак, свемирски патролџија капетан Мат, чије су се авантуре одвијале далеке 2978. године. Према познатим сф-романима Х. Џ. Велса Рат светова и Времеплов објавио је 1962, односно 1964. године, истоимене стрипове у »Политикином забавнику«. Ипак, код многих Љубитеља стрипа Божидар Веселиновић ће остати упамћен по историјском стрипу Црни јахач можда још више по једном од ретких домаћих дневних стрипова Тоби објављиваном половином педесетих година на страницама »Вечерњих новости«, као и минуциозно и лепо цртаној историјској мелодрами Зулумћар, објављеној 1965. године у едицији »Никад робом«.

Здравко Зупан

boza

Озрен Бачић

Иако постоји неколико непотврђених верзија и података, биографски подаци Озрена Бачића не могу се са сигурношћу реконструисати. Овај аутор, који се стрипом бавио тек неколико година и чији је рад у потпуности везан за издања новосадског Дневника, оставио је иза себе веома вредан и занимљив опус. Озрен Бачић се први пут се појављује у августу 1952. у дечјем додатку Дневника, са кратким стрипом у четири слике. Била је то адаптација познате басне о рибици и роди, а Бачић ће и наредних неколико недеља наставити да објављује шаљиве стрипове у четири слике, међу којима ваља истаћи неколико сторија о мишићу Мицку и мачку Шицку. Међутим, ускоро са страница Дечјег дневника нестају и овакви стриповани прилози, и рад Озрена Бачића своди се на повремене политичке карикатуре или илустрације уз текстове у листу Дневник. Своје радове готово редовно потписује презименом, или, ређе, великим ћириличним словом Б.

Каријера овог аутора на пољу стрипа у пуном смислу почиње 4. октобра 1953. у десетом броју илустрованог забавног листа Панорама из Новог Сада. Ту почиње прва прича о доживљајима малог Жарка и његовог мачка Марка, ликова који ће пратити свог аутора током читаве каријере. У свом дебију Озрен Бачић наступа као комплетан и потпуно формиран аутор. Његов цртачки израз и стилизација не показују никакве назнаке почетништва, а шаљива прича о измишљеним авантурама малог лажљивца, са познатим мотивима из авантуристичке литературе, поред привлачног цртежа у дизнијевском маниру плени и шармантним хумором текста у стиху. Прича о мачку Марку и лажљивом Жарку наставиће да излази на једној табли на страницама Панораме, и завршиће се у 21. броју. Тиме је окончан и Бачићев рад у овом листу.

Непуних годину дана касније, од првог октобра 1954. Бачић у Дечјем дневнику почиње да објављује кратке гег полу-табле шаљивих доживљаја симпатичног двојца, уз најаву да ускоро почиње „стрип у наставцима са „тарзанским“ доживљајима малог Жарка и мачка Марка“. До тога је дошло 29. октобра исте године у 127. броју Дечјег дневника. Епизода под називом Тарзан Жарко излазиће наредних дванаест недеља, а у њој мали Жарко под утицајем филмског хита долази на идеју да постане Тарзан у животињском царству свог дворишта. По завршетку ове сторије, дечји додатак Дневника репризира неколико старих стрипова о мишићу Мицку и мачки Шицку, а Озрен Бачић завршава свој рад у овом дневном листу.

Но, наредне 1955. године излази и последње остварење овог талентованог и занимљивог аутора, и то у виду посебне свеске у издању Дневника, под називом Летећа виљушка. У овој свесци објављен је истоимени стрип, Бачићево најдуже остварење, и три појединачне табле раније штампане у Дневнику. У Летећој виљушци аутор свог омиљеног мачка шаље у свемир, на планету Венеру. Мачак Марко ту доживљава авантуру која подсећа на Твеновог Јенкија, али у једном животињском царству у средњевековном миљеу. Није познато шта се касније догодило са Озреном Бачићем, али, по свој прилици, његово ангажовање на пољу стрипа овим је и окончано. Ипак, његово дело, иако релативно малог обима остало је као један свеж и посебан тренутак српског стрипа који је готово заборављен.

Вук Марковић

bacic

Константин Кузњецов (1895. -1980.)

Цртач, илустратор и сценариста руског порекла Константин Константинович Кузњецов стварао је у Београду између два светска рата. Био је један од утемељивача модерног стрипа у Србији и Југославији, а истовремено и један од оних аутора који су у то давно доба допринели његовој афирмацији и ван граница Краљевине Југославије.

Рођен је 3. маја 1895. године у Петрограду (Лењинград, данас Санкт–Петерсбург) у царској Русији. Потиче из веома образоване породице. Године 1920, након што су му оца, директора мушке гимназије, убили бољшевици, Кузњецов бежи на југ Русије и ступа у руску армију генерала П. Н. Врангела. Са њеним остацима евакуисао се са Крима почетком 20-их година у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неко време је боравио у Панчеву — у коме је у то време постојала руска уметничка школа — а потом је прешао у Београд.

Поред свог сталног запослења цртача реклама у Робној кући „Митић“, бавио се карикатуром, илустровањем књига и цртањем стрипова. Његов први стрип, „романсиран историјски догађај из наше прошлости“, објављен је под називом „Мајка“ 1937. године у листу Мика Миш. Од тада па до почетка Другог светског рата Кузњецов је за легендарно издање Александра Ивковића нацртао двадесет пет комплетних стрипова и краћи стрип, наградног карактера, „Прича о мачки са четири ноге“. Реч је углавном о реалистичким остварењима. Кузњецов их је креирао према класичном реалистичком обрасцу 30–их година у широком жанровском распону од историјских, криминалистичких до оних инспирисаних причама из „1001 ноћи“. Изузетак представљају, уз већ поменути наградни стрип, три епизоде серијала „Боеми“. Овај серијал, у коме се као главни протагонисти појављују два симпатична мајмуна, Тони и Сони, реализован је у карикатуралном маниру Волта Дизнија. За Политикин забавник је, поред историјског стрипа „Петар Велики“, успешно адаптирао Пушкинове бајке „Скаска о златном петлићу“ и „Бајка о цару Салтану“, под јаким утицајем знаменитог руског илустратора Ивана Билибина. У истом стилу започео је са обрадом бајке „Коњиц вилењак“ Петра Јершова (превод П. Пољакова) на страницама Малог забавника издаваног за време немачке окупације.

Општи је утисак да је Константин Кузњецов највише пружио у реалистичким сторијама као што су „Грофица Марго“, „Барон вампир“, „Три живота“ и „Жиг смрти“ које је, како се претпоставља, урадио према сопственим сценаријима. Мистериозне криминалистичке приче „Грофица Марго“ и „Барон вампир“ многи сматрају његовим најбољим делима. Особена техника приповедања, маштовито обликовани карактери, промишљени црно–бели графички односи и пажљиво реконструисани декори, чине да ова остварења иду у сам врх југословенског и европског стрипа 30–их година.

Занимљиво је да је „Грофица Марго“ пре II светског рата са пуно успеха објављивана у иностранству. Излазила је на последњој страни француског стрип–листа Гаврош (Gavroche). „Читаоци Гавроша се и данас вероватно сећају пространих ледина, дубоких шума које су окруживале дворац пун тајних пролаза, дугачких ходника прекривених плочама које су под одсјајем месеца стварале забрињавајуће сенке“ – овако је о стрипу „Грофица Марго“ писао 1981. године француски критичар и историчар стрипа Клод Жијо (Claude Guillot), да би се у једном тренутку одушевљено запитао: „Шта би без Кузњецовљевог стрипа био овај лист?“.

У Француској су иначе публиковани и неки други Кузњецовљеви стрипови: „Синдбад морепловац“ (Jumbo), „Бродоломници“ и „Џингис Канов потомак“ (Aventures), „Зелени змај“ (Le journal de Toto), „Оријент Експрес“ и „Али Баба и четрдесет хајдука“ (Les grandes aventures).

Кузњецов се у неколико наврата послужио псеудонимом. Серијал „Боеми“ потписао је као Steav Doop, а прву епизоду стрипа о Бену Керигану, „Џингис Канов потомак“, као К. Кулиџ.

Сарађивао је са сценаристима Бранком Видићем и Светиславом Б. Лазићем. Користио је такође и књижевне предлошке. Међутим, повремено се и сам огледао као сценариста. У том послу је, према недавном сведочењу Кузњецовљевог пријатеља Михаила Скворцова, уметнику помагала и супруга Зинаида Сергејевна.

За време немачке окупације цртао је карикатуре у пронедићевском Бодљикавом прасету, радио плакате (неки су реализовани у форми стрипа: „Прича без речи“, „Лаж истока“ и „Опомена“) и пропагандне књижице за Пропагандно одељење „С“ тадашњег немачког војног заповедника Србије.

Током 1943. и 1944. Кузњецов се вратио стрипу. На страницама Малог забавника објавио је неколико стрипова од којих је, ван сваке сумње, најзанимљивији „Прича о несрећном краљу“. Иако је радња овог алегоријског стрипа, који је истовремено био и пропагандног карактера, смештена неколико векова уназад, у њему се као главни актери јављају: Краљ Александра Карађорђевић (Стари краљ), Краљ Петар II (Млади краљ), Винстон Черчил (Племић злобног владара), Јосип Броз Тито (Разбојник) и Јосиф Висарионович Стаљин (Северни крволочни владар)…

Животни пут овог уметника након одласка из Србије, крајем 1944. године, коначно је реконструисан захваљујући истраживањима Алексеја Арсењева. Напустивши Београд Кузњецов је најпре доспео у аустријски логор. Године 1946. бива премештен у логор који се налазио у предграђу Минхена у тзв. „SS касарне“, где ради илустрације у часопису Огни и карикатуре у хумористичком часопису Петрушка (под псеудонимима: Кисточкин, Кузя, К3). Крајем 40–их или почетком 50–их имигрира у САД и наставља уметничку делатност илустратора, сликара и иконописца. Нарочиту популарност постигли су његови акварели, публиковани у виду дописних карата („Тройка“, „Заутреня“, „Гулянье“, „Сочельник“ и др.) и календар („Санкт–Петербург“) њујоршког издавача Мартјанова. Сликовница Крещение Руси издата је 1988. у Москви, а представља репринт канадског издања из 1970. године.

Константин Кузњецов умро је 9. марта 1980. у Лос Анђелесу.

Здравко Зупан

kihot

Ђука Јанковић (1908. – 1974.)


DjukaJankovicЂука Јанковић, правим именом Ђорђе, рођен је 25. априла 1908. године у селу Јазак, али после само пар година са породицом се сели у Сремску Митровицу, где проводи детињство и школује се. Ту га затиче и Први светски рат, његов отац одлази у војску, а крајем рата породица Јанковић сели се у Раковицу, затим у Београд. Ђука Јанковић се веома рано осамостаљује, напушта породицу и затим уписује Академију уметности у Београду. У исто време, веома рано почиње и да зарађује за живот као илустратор и добија стални посао у дневном листу Време. На том послу илустратора затиче га и изненадни бум новог медија – стрипа, који се у Србији догодио 1934. године, када је Политика лансирала Рејмондовог и Хеметовог Детектива X-9. После овог историјског догађаја стрип је у Србији доживео велику популарност што је резултирало покретањем двадесетак специјализованих стрип публикација у само неколико година, и наступањем прве генерације српских стрип аутора. Ђука Јанковић и сам је убрзо привучен могућностима новог медија, те своје прво стрип остварење објављује почетком 1937. на страницама београдског Мика Миша. У периоду до 1941. када је бомбардовање и почетак рата нагло и у корену сасекло стрип у нашој земњи, Јанковић је за неколико стрип листова објавио двадесетак дужих стрип остварења. У том периоду, што је реткост за то време, Ђука Јанковић најчешће се представљао као комплетан аутор, пишући и сценарио и цртајући своје стрипове. Најпознатија остварења која су му и донела статус једног од најквалитетнијих и самосвојнијих аутора тадашњег Београдског курга, јесу серијали о Максиму и Џунгла Веду, као и адаптације класика српске књижевности попут дела Поп Ћира и поп Спира и Пут око света.

Током рата Јанковић се није бавио стрипом, иако је и продукција у тим годинама била неупоредиво сиромашнија од предратног периода, већ илустрацијом. Ипак, крај рата је дочекао са несумњивим стваралачким жаром, и већ 1945. за новопокренути лист Врабац Јанковић црта чак 5 стрипова. Нажалост, после само три броја Врабац и сва остала стрип издања у Србији бивају забрањени. Тим чином се окончава и стрип каријера Ђуке Јанковића, који, разочаран приликама у земљи, са породицом емигрира у Италију. Ту проводи неколико година, променивши име у Џорџ Џејкоби, а затим се сели у Јужноафричку републику, где и остаје до краја свог живота бавећи се искључиво сликарством. Иако је каријера Ђуке Јанковића као стрип аутора релативно кратко трајала, он је за то време својом продуктивношћу и визуелним и наративним квалитетима сврстао међу најзначајније српске ауторе на пољу стрипа. Такође, чини се да је дело овог аутора можда и мање познато у односу на радове других класика домаћег стрипа, јер после рата је мало његових радова репринтовано. Можда је томе узрок и чиљеница да је и сам животни пут овог врсног ствараоца дуго година био нерасветљен, и тек је 1997. на изложби која му је посвећена у оквиру Златног пера у Београду историчар и критичар стрипа Слободан Ивков дошао до поузданих података и реконструисао биографију Ђуке Јанковића.

Вук Марковић