Arhiva za ‘Стрип’ kategoriju.

ЦРНА МАСКА

cmaskaСценариста Бранко Видић је за потребе Микијевог царства креирао још једног стрип јунака са маском – био је то Црна Маска или Лорд Ворвик, чије је сторије цртао Сергеј Соловјев ( Црна Маска је био и јунак рото романа, који су истовремено били објављивани, у намери да се искористи интересовање публике за ту врсту штива).Радња стрипа смештена је у Чикаго „град највећих чуда“, 1938. године,и почиње као крими прича – Црна Маска је некада био префект Полиције, а данас је робинхудовска фигура која узима од богатих да би делио новац чикашкој сиротињи. У даљем наставку, прича почиње да поприма обрисе научне фантастике – Лорд Ворвик среће још једну маскирану прилику, заносну плавушу чије је име Бели Паук („неограничена господарица чикашког подземља“). Испоставља се да Бели Паук има деду који је луди научник, и који на свет пушта „челичног робота“ који терорише град. И тако даље.Иначе, Црна Маска је представљен као џентлмен са цилиндром на глави и маском преко очију (по чему поново наликује на једног француског јунака палп литературе и раног филма, познатог као Фантомас), а његов нераздвојни пратиоц је лик са полуцилиндром, Виски Џо.Нису детаљније описане особине Белог Паука (сем уколико њено име не асоцира на заводничку мрежу коју плете око одабраних), тако да би она тешко могла да представља српску претечу Спајдермена, који се појавио тек 1962. године.

 

Саша Ракезић (из Маскирани праведници у Србији тридесетих, преузето са www.aleksandarzograf.com)

ГОСПОДАР СМРТИ

gospМикијево царство је на својим страницама удомило и трећег маскираног хероја домаћег стрипа, Господара Смрти, који је кренуо са објављивањем новембра 1939. Аутор овог остварења је један од најзначајнијих аутора београдског предратног стрипа, Ђорђе Лобачев. Прича почиње у Шкотској 1217., након што је девојка која је завршила на ломачи проклела племића Сер Вилфреда, као и његово потомство до двадесетог колена. Двадесет генерација касније, 1939. године, племићев потомак Сер Реџиналд се спрема на венчање, када – пролазећи поред места на којем је некада била постављена ломача, гром покоси његову вереницу. Сер Реџиналд напушта своје богатство,спаљује замак у којем је живео, и зариче се да ће остатак свог живота провести радећи за добробит човечанства, у „помагању слабих и нејаких и уништавању зла у свету“… Од тог момента он ставља на себе маску смрти, одлазећи да помаже повређенима на фронту ( Други светски рат се већ ширио Европом). Господар Смрти је један од психолошки најизнијансиранијих ликова српског стрипа о маскираним јунацим. Са  сваким својим добрим делом, он се удаљава од породичног проклетства, а радња стрипа јевероватно деловала уверљиво тадашњем читаоцу, зато што је херој био посвећен видању рана оних који су страдали у катастрофи која се заиста у то време надвијала над светом.

Посматрајући све то са ове временске дистанце,можемо да закључимо да је стрип о маскираним херојима, у оквиру једне тако самосвојне и (од великих центара оног времена) ипак удаљене средине, доказ о виталности београдске школе стрипа,која је била изненеђујуће савремена за то време, а то што смо ми све то углавном заборавили је друга прича.

 

Саша Ракезић (из Маскирани праведници у Србији тридесетих, преузето са www.aleksandarzograf.com)

ЗИГОМАР

zasajt11Занимљиво је (можда чак и у великој мери заборављено) да је већ током тридесетих настало неколико стрипова о маскираним херојима, дела домаћих аутора. Пре свих  Зигомар, којег су креирали сценариста Бранко Видић и цртач Никола Навојев, на страницама часописа Микијево царство. Човек атлетске конструкције, са маском на лицу, великим плаштом на леђима, обучен у припијени костим и са два пиштоља за појасом којим доминира круг у који је угравирано слово „З“ – то је Зигомар. Његов пратилац и саборац у вечној борби против светског зла је кинески дечак, Чи-Јанг.

Прича о Зигомару је занимљива. У другој половини тридесетих година, београдска стрип сцена је никла такорећи ниоткуда, са завидним бројем издања и читавим низом стрип цртача који су објављивали у дневним и недељним листовима, као и у специјализованим стрип издањима. Један од битних момената наступио је 1939., када је уредник тада најпопуларнијег домаћег стрип часописа, Мике Миша, одлучио да напусти матичну редакцију и оснује властитити лист. Био је то  Милутин С. Игњачевић, а лист којег је покренуо звао се Микијево царство. Игњачевић је и сам био стваралац, завршио је филмску школу у Прагу и Минхену, раних двадесетих је снимио серију кратких филмова, а са Р. Јовановићем је 1930. и 1932. креирао игране филмове „Кроз буру и огањ“ и „На капији Оријента“. Игњачевић је стрип цртачима који су сарађивали у његовом листу препоручивао да раде на стрип серијалима, и да покушају да креирају сталне јунаке, који ће да се појављују из броја у број. Пре тога, преовлађивали су стрипови који су настали према предлошцима из књижевности, обрадама иностраних узора и слично. Међу Игњачевићевим пуленима био је и Никола Навојев, који је остварио читав низ запажених стрипова (од којих је Зигомар можда најзначајнији), пре него што је 1940. преминуо од последица туберколозе, у својој 27. години. Навојев је лик Зигомара креирао у великој мери се угледајући на тада популаран стрип о Фантому – усудувши се чак да у једној од сторија супротстви ова два јунака. У питању је „историјски“ сусрет , неколико година пре него што је сусретање суперјунака из различитих серијала постало уобичајено у америчком стрипу.  Овај, дакле, занимљиви спој се десио након што су Зигомар и Чи-Јанг приказани како у једној од својих путешествија доспевају до Хималаја. Тамо у беспућу примећују фигуру која им се приближава, Фантом главом. Одмах долази до препирке двојице костимираних јунака – „Та живописна одећа не пристаје ти у овој пустињи“ – каже Фантом. „Изазиваш ме да ти кажем да личиш на циркуског артисту“.  Након тога настаје туча, у којој двојица јунака, као прави џентлмени, упућују један другом комплименте ( „ Ја вам честитам, добро сте поднели ударац, а још поштеније ме ударили“ – Зигомар), док њихови верни пратиоци, Чи-Јанг и Фантомов припитомљени вук Девил, пријатељски другују. Након „ватреног крштења“, два херојска тима постају пријатељи, и настављају да сарађују све до момента када зли факир, под хипнозом, окреће Зигомара и Фантома једног против другог. У хипнотичком трансу, Зигомар, гледајући у Фантома,  изјављује: „Хуљо, крви ћу ти се напити“, а Фантом одговара „Ослободите ме да га задавим“. И тако, прича се наставља новим и новим сукобима,све док Зигомар  самилосно не ослобађа Фантома из заробљрништва, само зато да би се растали уз речи „ви сте џентлмен али вас мрзим… Сада ћемо се растати а када се први пут сретнемо убићу вас“. Сусрет Зигомара и Фантома, међутим, можда је проистекао из прозаичних  редакцијских зађевица – био је то начин да Микијево царство у свом издању макар за тренутак задржи присуство тада популарног лика као што је Фантом, с обзиром да је конкурентски лист Мика Миш био у поседу права на објављивање оригиналних сторија…

 

 

Недавно је, захваљујући репринт издању издавачке куће Стела, које је приредио историчар стрипа  Здравко Зупан, исправљена и једна прастара неправда – након смрти Навојева, наиме, стрип о Зигомару је наставио да црта млади Душан Богдановић ( 1921-1974), чија је сторија „Летећи Зигомар“ кренула да излази у наставцима на страницама Микијевог царства у фебруру 1941.Објављивање је трајало до 9. априла 1941., непосредно након бомбардовања Београда, када је изашао последњи број Микијевог царства, а сторија „Летећи Зигомар“ прекинута четири табле пре краја. Здравко Зупан је скоро детективским радом у редакцијској заоставштини пронашао дотичне четири табле, и први пут, након 67 година, објавио овај стрип у целини. 

Међутим, ко је Зигомар? Интересантно је да је његово име заправо преузето из француске палп литературе – оригинални Зигомар је био јунак крими прича које је још 1909. објављивао лист Ле Матин. Током десетих и двадесетих година појавило се и палп издање насловљено према  екранизацијама.Француски Зигомар скоро да није имао никаквих сличности са српским – осим што је носио маску, али разлог је био управо да би се сакрио од закона, будући да је био вођа ромске банде крадљиваца (чак и његово име долази од унатрашке прочитане речи „Рамогиз“, што је један од назива којим Роми називају себе).

 

Саша Ракезић (из Маскирани праведници у Србији тридесетих, преузето са www.aleksandarzograf.com)

ТАРЦАНЕТА

Српска пин-уп дивљакуша
Репринт „Тарцанете“ представља изванредну лекцију ако желите да сазнате понешто о коренима поп-културе у нашој средини
 
tarcaneta2Када сам једном америчком стрип цртачу и теоретичару споменуо Тарцанету, стрип јунакињу насталу тридесетих година на београдској сцени, он је рекао – „хоћеш да кажеш да је у Србији постојао стрип о Тарзану са X хромозомима?“, што је било нешто као констатација да је у тој земљи заиста све могуће. Можда још и чудније од тога да је неком пало на памет да смисли женску варијанту Тарзана јесте сама чињеница да је у претежно руралној, сиромашној Србији тридесетих година био толики број стрип аутора и стрип издања. Потпуно је други проблем што просечан конзумент популарне културе данас и овде једва да поседује некакву свест о свему томе.

За разлику од многих земаља које већ имају музеје посвећене историји стрипа у својој средини, у нас је догађај ако се уопште (икада) појави репринт-албум неког стрип остварења из прошлости. Недавно је издавачка кућа Стелла из Београда покренула едицију Репринт, и као прво издање у серији појавила се „Тарцанета“ Николе Навојева из 1936. – подухват занимљив већ и по томе што је реч о једном од раних, потпуно оригиналних остварења домаћег стрип аутора. Аутор стрипа, Никола Навојев још један је од руских емиграната који су чинили већину међу ауторима „београдског круга“ – као и код многих од протагониста те сцене, и његова животна прича је бурна и трагична. Стрипом је почео да се бави у двадесет другој години живота, а већ 1940. године, у 27, умире од последица туберкулозе… У том кратком периоду, борећи се са болешћу, креирао је чак педесетак стрип сторија.

Тарцанета је стрип који је креирао на самом почетку каријере, али је занимљиво да је лик „оживљен“ и у стрипу Драгана Савића из 1940. године, у листу „Микијево царство“.

Као што није тешко закључити (чак иако, као мој амерички пријатељ, уопште нисте ни видели стрип), Тарцанета је прича о „девојци из џунгле“, женски еквивалент Тарзану. Рекло би се да је Навојев, пре свега у овом лику видео занимљив пин-уп модел – једино што покрива Тарцанетино попрсје су две огрлице, и скоро је сигурно да би на Западу такав цртеж био цензурисан, нарочито с обзиром на то да су стрипови у то време првенствено имали статус литературе намењене деци…

Лик Тарцанете је такође био заснован на популарној литератури и стриповима, али је то тек служило да распали машту читатељства – занимљиво је да је у Америци постојао читав „талас“ стрипова о згодним дивљакушама које признају једино закон џунгле, али је тренд започео неку годину након што је објављен Навојевљев рад. Све је кулминирало педесетих година, и добро је познато да је андерграунд маестро Роберт Црумб у својим раним годинама био велики обожавалац стрипа и ТВ-серије „Схеена, Qуеен оф тхе Јунгле“, што је послужило као инспирација за његова маштања о снажним и горопадним лепотицама. Није потребно да баш будете Сигмунд Фројд да бисте схватили да полуодевени и неприпитомљени примерци женског рода, скривени у џунгли, представљају сексуалну фантазију која изражава жељу да се одбаце рестрикције које намеће „цивилизација“.

У том смислу, репринт „Тарцанете“ представља изванредну лекцију ако желите да сазнате понешто о коренима поп културе у нашој средини, чак иако је очигледно да је то рад још недовољно формираног аутора, из времена када је – као и остали цртачи његове генерације, и сами читаоци разуме се – тек упознавао стрип и његов језик. С обзиром на то да је табле цртао од броја до броја, можда и без припремљеног сценарија, понекад је тешко пратити ток радње (током каснијих година, у време своје зреле фазе, Навојев је остварио успешну сарадњу са сценаристом Бранком Видићем), а уочљиво је да чак и главна јунакиња некада буде прозвана Тарцанета, а некада Тарцана!

Па ипак, захваљујући историографској белешци којом је књига опремљена, и заиста солидној колор репродукцији, објављивање овог албума је права посластица. Остаје нада да је то само почетак још једне наше приче о поновном преиспитивању властитих културних вредности (макар их звали и супкултурним, или тим пре!) које смо заборавили или тужно затурили.

Саша Ракезић
Време
(28.12.2006.)

МАКСИМ

maks1Максим у Београду прва је епизода из серијала о Максиму, вероватно најпознатијег и највреднијег остварења Ђуке Јанковића. Аутор је Максима почео да објављује од 1939. године у листу Мика Миш, када је, иако тек пар година активан на пољу стрипа, у потпуности овладао техником новог медија и развио својствени стил, на трагу радова класика тог времена. Ипак, баш је у Максиму Јанковић отишао корак даље у стилизацији цртежа која апсолутно одговара тону самог стрипа и делује свеже и духовито и модерном читаоцу. Шаљиви доживљаји Максима, симпатичног неспретњаковића и срећног баксуза, одликују се лежерним хумором који одолева тесту времена и несумњиво одражава и карактер самог аутора.

Такође, оно што је посебно примамљиво са становишта данашњег читаоца, а управо то је био рецепт за успех и 1939. године, јесте локализација радње. Максимов успех код читалаца, поред несумњивих визуелних и наративних квалитета, тада је условила и чињеница да се сви ти занимљиви и неочекивани обрти догађају у Београду, да кадрови приказују познате локалитете, ликове које је читалац препознавао у својим суседима и познаницима, са којима сe он лако могао поистоветити и са њиховом судбином саживети. Данас, пажљивије читање Максима омогућава препознавање и откривање детаља из живота Београда тог времена, које не мора нужно бити ништа мање веродостојно од строго документарног материјала.

Успех прве епизоде Максим у Београду резултирао је настанком серијала, те је Јанковић до 1941. године нацртао још три епизоде о догодовштинама свог најпопуларнијег лика. Недуго по објављивању у наставцима у матичном листу, серијал о Максиму је у целим епизодама објављен и у листу Забавник. Нажалост, Ђука Јанковић je после рата напустио каријеру стрип аутора, а његова остварења ретко су публикована у послератном периоду. Прве две епизоде серијала о Максиму објављене су у првој половини 1950-их у листу Весели забавник, и, нажалост, никада више. Сада, после више од пола века прва сторија Максим у Београду поново се налази пред читаоцима, иако је сигурно да све четири епизоде заслужују да се нађу у једној луксузној књизи која би на прави начин одражавала значај и вредност овог бисера српског стрипа.

Вук Марковић