Archive for ‘Authors’ category.

Никола Тишченко (1906. – 1991.?)

Николај Иванович Тишченко рођен је 25. фебруара 1906. у Русији, у Новогеоргијевску у Херсонској губернији (данас је та област потпољена – вештачко Каховско језеро).  Потиче из официрске породице. Новембра 1920, у саставу Кримског кадетског корпуса евакуисан је са Јалте (на Криму) у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Матурирао је 1925.  у Руској средњој школи у Белој Цркви. Израдио је неколико икона за иконостас те школе. Од средине 1920-их настанио се у Београду. Школовао се у Државној уметничкој школи и на Филозофском факултету Београдског универзитета (ниједне од студија није завршио).

Радио је као карикатуриста у руском (емигрантском) сатиричном листу “Бух!!!” (излазио од 1930. до 1936. у Београду) и у српском сатиричном листу “Ошишани јеж” (1935. – 1941). Аутор је многобројних политичких карикатура, укључујући и оне са антиратном тематиком. У првом српском и југословенском стрипском часопису под називом “Стрип” објављени су му стрипови: “Шаљиви доживљаји детектива X-9” (пародија на познати криминалистички стрип Алекса Рејмонда) и стрип-шала “Како је Ера надмудрио Турчина” (оба 1935. године). У стрип часопису “Мика Миш” Александра Ивковића објавио је стрип о познатом јунаку српског епа “Бановић Страхиња” (1936). Потписивао се псеудонимом “Тен”.

Крајем 1930-их година илустровао је књиге за децу и омладину у оквиру библиотеке “Плава птица”, као и руске књиге “Кнез Сребрени” А. К. Толстоја (1939), “Вечери на салашу код Дикањке” и “Миргород” Н. В. Гогоља (1939), “Необичне згоде Карика и Ваље” Ј. Л. Ларија (1940).

Током Другог светског рата напустио је Београд и живо је у Берлину. Почетком 1950-их година преселио се у Бразил, где се бавио карикатуром и објављивао у значајним тамошњим листовима. Преминуо је у Салвадор Баји у Бразилу после 1990. године.

Алексеј Арсењев, Здравко Зупан

Жика Стрип

Жика Стрип, правим именом Живојин Тодоровић, београдски боем и коцкар, једна је од живописнијих појава у српском стрипу у епохи после Другог светског рата. Биографски подаци о овом занимљивом уметнику нису прецизни. Жика Стрип појавио се крајем 1940-их, у време када је стрип у Србији био анатемисан као „западњачка шунд литература“ и протеран са киоска и из дневних новина. У тим годинама Жика Стрип наступа као илустратор дечјих и забавних публикација, од којих издвајамо књиге „Шлагери“, „Пионирка Данка“. Године 1951. у „железничком илустрованом листу Локомотива“ објављује кратак шаљиви стрип „Мита“ према сценарију Владе Лазаревића, а исти лист тада штампа и бајку у стрипу „Пеца са Месеца“ коју Тодоровић илуструје према сценарију Тихона Хаџића. Ова књига објављена је у у 10.000 примерака, у малом формату на 96 страна, и са исто толико Тодоровићевих цртежа испод којих је текст написан у стиху.

У исто време, за „Вечерње новости“ Жика Стрип у наставцима ради научно-фантастични реалистични стрип „Лет на Венеру“. Године 1959. заједно са Маром Ратић, Тодоровић објављује посебну свеску положеног формата под називом „Диригована планета“, са поднасловом „фантастичан стрип о вештачком сателиту“, као једно од првих приватних стрип издања у то време. Крајем следеће године, Жика Стрип и Мара Ратић покрећу и приватни стрип забавник под именом „Ракета“. Као издавач потписан је „Зенит“ из Суботице, изузев четвртог броја овог ретког издања у ком су као издавачи назначени сам Тодоровић и Мара Ратић. „Ракета“ је на својих 12 страна у наставцима доносила стрипове Жике Стрипа уз понеки кратак текстулни прилог који је он илустровао. Уз репризу „Дириговане планете“, овде премонтиране на Б5 формат, објављени су наставци сторија „Телефон смрти“, „Робот ФОС“, „Лет на Јупитер“, „Електронско чудовиште“ и други. Тодоровић је стрипове потписивао псеудонимима „Žyke Stryp“, „Ž. Strip“, „Žajk Strajp“, „Žike Stryp“ i „Žika Strip“.  Ниједан од ових стрипова није завршен у пет бројева „Ракете“ после којих се ревија угасила. Гашење „Ракете“ означило је и крај каријере Живојина Тодоровића у стрипу. Како наводи стрип аутор Петар Радичевић, главне јунаке својих стрипова Жика Стрип је најчешће креирао према сопственом лику.

У наредним годинама Тодоровић је наставио свој боемски живот током ког је променио више занимања – био је коцкар, сликар, боксер, илустратор, писац криминалистичких романа, бавио се рекламом и пропагандом, издаваштвом… Под псеудонимом Жак Себастијан 1967. и 1968.  сам је објавио три мемоарска прозна дела – „Спавачи“, „Покераши“ и „Ноћне птице“. О њему су испевали стихове песници Брана Петровић, Јаков Гробаров, а Божидар Шуица посветио му је песму „Безистан“. Једно поглавље култног дела „Београд за почетнике“ Богдана Тирнанића посвећено је Жики Стрипу. У свом роману „Фолиранти“ Момо Капор Жику Стрипа назива „највећим хроничарем београдског ноћног живота“ и наводи да је овај „поткрај шездесетих умро напуштен у свом поткровљу изнад биоскопа Звезда“.

Иако скромног обима и ограничених ликовних и ауторских вредности, дело Живојина Павловића занимљиво је сведочанство једног прошлог времена и илустрација једне тегобне епохе српског стрипа. У исто време, живописна биографија и тешка судбина овог човека у данашње доба конзумеризма делује неизбежно инспиративно. Самог аутора можда најсликовитије приказују стихови:

Са боксерима из Шапца,

Са адвокатима из Уба,

Жика Стрип, последњи витез,

Са четири кеца налеti

на мали флеш до пуба.

Вук Марковић

Новица Ђукић

Новица Ђукић (1925, Београд) одмах после ослобођења 1945. запослио се као илустратор у предузећу “Дечја штампа” у коме је провео наредних десетак година. Илустрације је објављивао у разним издањима ове издавачке  куће. Истовремено сарађује у књижевном часопису за децу “Змај”, ради насловне стране за “Економску политику”, илуструје књиге, а неко време је својим цртежима украшавао и дечји додатак “Борбе”. У том раздобљу нацртао је неколико занимљивих стрипова: “Изгубљени град”, једну савремену причу из дечјег живота, затим “Ђого и Карабатлак”, према српској народној приповеци, “35. мај” по роману Ериха Кестнера, и “Град под морем” по сценарију Јована Алексића. Сви су објављени у листу “Пионири”.

Крајем педесетих година прошлог века прелази у Новинско издавачко предузеће “Борба” на место главног и одговорног уредника “Кекеца”, “забавника за младе од 7-77 година”. “Кекец” је штампан у новосадском “Форуму” на четворобојној офсет ротацији и када се 26. децембра 1957. појавио на киосцима широм Југославије одмах је бацио у засенак сва слична издања. “Борбин” забавник је за веома кратко време премашио тираж од стотину хиљада примерака. И по садржају и по графичкој опреми био је и остао један од најквалитетнијих дечјих листова. Заслугом, пре свега, Новице Ђукића на његовим страницама нашим читаоцима су први пут представљени неки познати мајстори француско-белгијског стрипа: Машеро, Жиже, Морис, Монзон, Пејо, Функен, Коељо, Франкен, и њихови легендарни јунаци: Крцко, Шапа и Гру-Гру, Пуковник Клифтон, Аца и Маца, Штрумфови, Талични Том, Џери Спринг, Бели коњаник, и други.

Новица Ђукић био је главни и одговорни уредник “Кекеца” у два наврата; од 1957. до 1964. и од 1976. до марта 1978. године, када је отишао у пензију. Године 2010. на VIII Међународном салону стрипа у Београду добија награду за животно дело и изузетан допринос српском стрипу.

Здравко Зупан

Вељко Коцкар

Вељко Коцкар ( 1920, Осијек – 1944, Београд) је био српски аутор стрипова, карикатуриста и илустратор из тзв. „Златног доба“ српског стрипа. Најпознатији стрипови су му „Освета краљице Тао-Мај“ и „Кактус Бата“.

У Београд је дошао на школовање 1935, а у стрипу дебитује 1938. у листу Паја Патак. За време Другог светског рата и немачке окупације Србије, цртао је дечје стрипове и умерено еротске карикатуре. Стрељали су га партизани након ослобођања Београда под оптужбом да је био сарадник Гестапоа, мада та оптужба никада није доказана, нити је познато да се Вељко Коцкар икада бавио политиком.

Историчар Здравко Зупан је 2009. објавио монографију свих Коцкаревих познатих радова под насловом Вељко Коцкар: Стрип, живот, смрт. То је прво објављивање овог аутора након 65 година заборава.

Преузето са Википедије.


Живорад Жика Митровић (1921. – 2005.)

Живорад Жика Митровић (3. септембар 1921, Београд – 29. јануар 2005, Београд) је био српски и југословенски филмски редитељ, аутор стрипова и сценариста.

Стрипско дело

Митровић је каријеру почео као стрипски цртач и сценариста у периоду 1935. – 1941, „Златном добу српског стрипа“, када је био још средњошколац и омладинац. Објављивао је стрипове различитих жанрова у комерцијалним београдским листовима: Мика Миш, Забавник, Паја Патак и Дечје време.

Најпознатији стрипови тог доба су му „Јунаци Павлове улице” „Хајдук Вељко“, „Дух прерије“, „Оркан са истока“ „Кријумчари људи“ и „Моћ факира“. (У филму „Савамала“ из 1982. Митровић је евоцирао стрипско раздобље свог живота.)

После рата, Митровић се бавио првенствено филмом, али је и даље остала веза са стрипом. Стрипски серијал Капетан Леши је адаптација истоименог филма, по сценарију самог Митровића са сарадницима, и цртежом Јулија Радиловића Јулеса. Изашле су четири епизоде у загребачком  Плавом вјеснику (1960-1964).

Македонски стрипар Зоран Танев је 2000. објавио стрипску адаптацију Митровићевог филма Мис Стон. Ово издање је први македонски стрипски албум.

Филмско дело

Митровић је припадао нараштају редитеља који су, непосредно после Другог светског рата, поставили темеље професионално организоване филмске продукције у Србији и Југославији.

Снимао је филмове различитог жанра, а највише је остао упамћен по историјским: „Невесињска пушка“, „Марш на Дрину“, „Сигнали над градом“, „Солунски атентатори“, „Ужичка република“ и „Тимочка буна“.  

Добитник је више домаћих и међународних признања, међу којима је неколико златних и сребрних арена, Седмојулска и Октобарска награда.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Преузето са Википедије

Miodrag Miša Đurđić (1941. – 1998.)

Ludvig Fišer (1925. -1994.)

Nikola Navojev (1913. – 1940.)

Branko Vidić (1904. – 1967.)

Radomir Perica (1924. – 2006.)