Крајем педесетих година прошлог века прелази у Новинско издавачко предузеће “Борба” на место главног и одговорног уредника “Кекеца”, “забавника за младе од 7-77 година”. “Кекец” је штампан у новосадском “Форуму” на четворобојној офсет ротацији и када се 26. децембра 1957. појавио на киосцима широм Југославије одмах је бацио у засенак сва слична издања. “Борбин” забавник је за веома кратко време премашио тираж од стотину хиљада примерака. И по садржају и по графичкој опреми био је и остао један од најквалитетнијих дечјих листова. Заслугом, пре свега, Новице Ђукића на његовим страницама нашим читаоцима су први пут представљени неки познати мајстори француско-белгијског стрипа: Машеро, Жиже, Морис, Монзон, Пејо, Функен, Коељо, Франкен, и њихови легендарни јунаци: Крцко, Шапа и Гру-Гру, Пуковник Клифтон, Аца и Маца, Штрумфови, Талични Том, Џери Спринг, Бели коњаник, и други.

Новица Ђукић био је главни и одговорни уредник “Кекеца” у два наврата; од 1957. до 1964. и од 1976. до марта 1978. године, када је отишао у пензију. Године 2010. на VIII Међународном салону стрипа у Београду добија награду за животно дело и изузетан допринос српском стрипу.

Здравко Зупан

Вељко Коцкар

У Београд је дошао на школовање 1935, а у стрипу дебитује 1938. у листу Паја Патак. За време Другог светског рата и немачке окупације Србије, цртао је дечје стрипове и умерено еротске карикатуре. Стрељали су га партизани након ослобођања Београда под оптужбом да је био сарадник Гестапоа, мада та оптужба никада није доказана, нити је познато да се Вељко Коцкар икада бавио политиком.

Историчар Здравко Зупан је 2009. објавио монографију свих Коцкаревих познатих радова под насловом Вељко Коцкар: Стрип, живот, смрт. То је прво објављивање овог аутора након 65 година заборава.

Преузето са Википедије.

Живорад Жика Митровић

Стрипско дело

Митровић је каријеру почео као стрипски цртач и сценариста у периоду 1935. – 1941, „Златном добу српског стрипа“, када је био још средњошколац и омладинац. Објављивао је стрипове различитих жанрова у комерцијалним београдским листовима: Мика Миш, Забавник, Паја Патак и Дечје време.

Најпознатији стрипови тог доба су му „Јунаци Павлове улице” „Хајдук Вељко“, „Дух прерије“, „Оркан са истока“ „Кријумчари људи“ и „Моћ факира“. (У филму „Савамала“ из 1982. Митровић је евоцирао стрипско раздобље свог живота.)

После рата, Митровић се бавио првенствено филмом, али је и даље остала веза са стрипом. Стрипски серијал Капетан Леши је адаптација истоименог филма, по сценарију самог Митровића са сарадницима, и цртежом Јулија Радиловића Јулеса. Изашле су четири епизоде у загребачком  Плавом вјеснику (1960-1964).

Македонски стрипар Зоран Танев је 2000. објавио стрипску адаптацију Митровићевог филма Мис Стон. Ово издање је први македонски стрипски албум.

Филмско дело

Митровић је припадао нараштају редитеља који су, непосредно после Другог светског рата, поставили темеље професионално организоване филмске продукције у Србији и Југославији.

Снимао је филмове различитог жанра, а највише је остао упамћен по историјским: „Невесињска пушка“, „Марш на Дрину“, „Сигнали над градом“, „Солунски атентатори“, „Ужичка република“ и „Тимочка буна“.  

Добитник је више домаћих и међународних признања, међу којима је неколико златних и сребрних арена, Седмојулска и Октобарска награда.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Преузето са Википедије