Одабрани радови пристигли током 2009. на годишњи конкурс под називом НОВИ СРПСКИ СТРИП биће представљени у галерији Изба. Изложбу ће отворити Владимир Весовић. Истом приликом биће представљена и истоимена монографска публикација на 112 страница са радовима 17 аутора. Књига ће се продавати по промотивном цени, а уз присуство бројних стрип аутора свих генерација биће уприличен и коктел.
Добродошли!

Изашао је и други стрип албум у едицији Модерни српски стрип. Ради се о збирци Зорана Туцића, Љуана Коке, Радета Товладијца под називом Нити снова о моћи и друге приче
Формат А4, 56 страна, црно бело, тврди повез.
“Обичан читалац из објективних разлога још не може увидети сложеност и обим Туцићевог опуса, било као самосталног аутора, било са бројним сарадницима, без обзира на поштовање које аутор од почетка добија од јавности. Наиме, делови опуса су му стварани ван стрипа или у неспецијализованим издањима, док неки још нису објављени или чак ни довршени до краја.
Збирка „Нити снова о моћи и друге приче“ управо тиме испуњава и своју другу улогу, осим оне која служи да нам на једном месту да радост поновног прелиставања ових стрипова. Та додатна улога ће бити да се убрза поновно или премијерно објављивање једног од узбудљивијих домаћих стрипских светова, стално променљивог, трагалачког. Али нека разноликост не завара: у бљеску ћемо препознавати и мотиве космичког јајета, луталице-астероида, сусрете виших бића са нижим, контакт створених и нестворених…
И видећемо да је у питању иста стваралачка васељена, чије фракталне одбљеске са чуђењем гледамо, баш на начин како их је и њихов уметник први пут и међу првима приметио.” - из поговора Зорана Стефановића

     Поред најновијег издања ове едиције, у којем је објављен репринт првог броја стрипа о Зигомару, којег су 1939. године креирали сценариста Бранко Видић и цртач Никола Навојев, стварајући тако најпознатијег домаћег “маскираног јунака”, биће говора и о претходним бројевима овог часописа посвећеног историји нашег стрипа.

      Вук Марковић - уредник и издавач, као и историчар стрипа Здравко Зупан, ће говорити о неким од заборављених драгуља овдашњег стрипа, који су по први пут након више деценија објављени у виду свезака едиције Златно доба.

     Истовремено, изложбом радова ће бити представљен Будимир М. Пејаковић, самоуки цртач и сликар, који је у претходном периоду радио на месту “надзорног техничара” у панчевачкој Рафинерији. Рођен је 1949. године у Пачарађима, у општини Цетиње. Према властитом тврђењу, у детињству и младости је креирао карикатуре, од којих се једна још увек налази у фризерској радњи “Срба” у центру Панчева.

Промоција новог, 6. броја Златног доба који доноси прву епизоду легендарног ЗИГОМАРА Бранка Видића и Николе Навојева из 1939. године, одржаће се у Панчеву 24. 04. 2010. у оквиру ГРРР! програма.

Учествују: Здравко Зупан, Александар Зограф и Вук Марковић.

Из уводника:

“Зигомара су створили 1939. године за новопокренути лист Микијево царство Милутина Игњачевића. Под снажним утицајем мега популарног Фантома (The Phantom), који је излазио у супарничком Мики Мишу, аутори су креирали свог маскираног праведника који је убрзо у Србији готово превазишао славу и популарност чувеног узора. Но, и поред визуелне сличности од чега аутори нису намеравали да беже, креација Видића и Навојева од самог почетка некако је ближа читаоцу. За разлику од идеализованог Фантома чији су мотиви у сваком тренутку савршено чисти и јасни, а одлучност чврста попут стене у којој је исклесан његов лик, Зигомар буди одређену дозу неповерљивости и нелагоде и показује више рањивости и слабости. Иза његове маске виде се очи, што читаоцу пружа прилику да завири у саму душу свог јунака.

Најављен као „врхунац узбудљивости, врхунац сензација, врхунац свега што је до сада створено!“, Зигомар је брзо освојио наклоност читалаца листа. Занимљиво је да је друга епизода серијала, под насловом Зигомар против Фантома,  донела сучељавање два праведника у истом стрипу, што је један од првих случајева тзв. team up-а у светском стрипу, касније веома честе појаве превасходно код америчких аутора. У наредних годину и по дана, до трагичне смрти Навојева, аутори су објавили још четири епизоде Зигомара. После смрти Навојева, према Видићевом сценарију Душан Богдановић је нацртао последњу епизоду под називом Летећи Зигомар, да би избијање Другог светског рата коначно прекинуло даљи живот овог класика српског стрипа који до данашњих дана код нас привлачи пажњу читалаца и младих аутора, од којих је неколицина урадила сопствена виђења и омаже легендарног борца за правду.”

Захваљујући напретку и доступности  технологије, током последњих стотинак година просвећеност више није нешто што без остатка контролишу надлични ауторитети, попут Државе или Цркве. Након појаве радија, музику симфонијског оркестра сте могли да слушате у кућним папучама, а не искључиво одевени у фрак (данас, у ери интернета, већина људи је заборавила каква је то револуционална промена била). У моменту када су широки слојеви популације почели да конзумирају, а „људи из народа“ да стварају некакву своју културу, свет је кренуо да се убрзано мења. У полетном жару, масе су уздигле и своје хероје, ударнике популарне културе – током прве половине двадесетог века, један од најуспешнијих стваралаца у тој области звао се Волт Дизни. 

Од момента када се фигура фамозног миша појавила у првом звучном цртаном филму „Стеамбоат Wиллие“ из 1928. године, Мики Маус је постао планетарни феномен, а следила га је читава менажерија ликова које је креирао исти студио. Брзо су до све четири стране света доспели анимирани филмови, стрипови, и силесија пратеће индустрије коју је пројектовао Дизни са сарадницима. Материјал је био довољно универзалан да би омогућио превазилажење чак и неких идеолошких препрека – данас је скоро заборављено да је Дизнијева продукција била поштована и хваљена и у Совјетском Савезу тридесетих година, за владавине самог Јосифа Висарионовича Стаљина.  С друге стране, вештом применом Дизнијеве анимацијске технике и подражавањем његовог  стила у нацистичкој Немачкој је стварала група аниматора, који су понекад та знања користили за виц, а понекад за пропаганду. И то је, разуме се, некако заборавлејно.

У сваком случају, продукција овог студија била је на врхунцу током времена које је претходило хладном рату, али чак и упркос (креативном, не финансијском) опадању које је уследило, Дизни није престајао да буде инспирација генерацијама људи, без обзира да ли су га волели или су  се спрдали са том количином пренаглашене умиљатости  (као што је био случај у време андерграунд стрип покрета, рецимо). Дизнијеве креације су се чак преплитале са локалном уметничком и индустријском продукцијом широм света – Србија је била тек једна од земаља где се то десило.  Треба рећи да су још у листу Весели четвртак, 1932. године, домаћи аутори, пре свих Иван Шеншин,  кренули да цртају своју верзију Микија Мауса (названог Мика Миш), у облику прото-стрипова (што значи да је текст исписиван испод слике, а не у облачићима као што је случај код модерног стрипа). Креатори су прилагодили овај лик домаћем читаоцу, представивши  Мику Миша како лута по егзотичним крајевима света, у друштву јунака који уопште не постоје у оригиналној верзији ( ној, пеликан, јапански војник и др), забављајући се тако што учи становнике Африке да играју коло, и томе слично. У другој половини тридесетих година, уследио је читав низ стрипова објављених у неколико београдских листова, у којима су цртачи представили своје, локалним колоритом обојено виђење Дизнијевих ликова.

О угледу којег је Волт Дизни у предратно време уживао у нашој средини говори и репортажа америчког дописника Момчила Јојића, објављена на читавој страни листа Политика 1939. године, под називом “У кући Микија Мауса ради хиљаду и сто Волт Дизниа, а прави Волт Дизни само је мозак који управља том војском уметника”. Јојић је успео да дође до Дизнијевог студија у Холивуду и направи ексклузиван разговор са тамошњим упошљеницима и са самим Дизнијем.  У то време медији који су себе сматрали за озбиљне ретко су посвећивали простор популарној култури.

Међутим, о утицају којег су Дизнијеве креације вршиле на обичан свет у Србији размишљао сам сакупљајући предмете на бувљим пијацама у Панчеву, Београду и Зрењанину. У питању су случајно прикупљени узорци цртежа, играчака, фотографија и сувенира, инспирисаних Дизнијевим ликовима, насталих у различитим временима, од тридесетих година до данас. Нешто од тога су креирали непознати школарци, нешто је преузето из ко зна чијих блокова за цртање, нешто су цртежи намењени да буду урамљени и продати, нешто су дописнице и фотографије из личних колекција…

При томе сам себи наметнуо улогу непристрасног сакупљача, отворивши очи за невеште покушаје почетника једнако као и за сочињенија увежбаних цртача и занатлија. Ако је нешто од тога кич, тим боље и шареније! Ово зато што су ти “узорци” говорили да су Дизнијеви ликови у нашој средини били инспирација људима различитих занимања, аматерима и професионалцима, различитог узраста и социјалног статуса, који су једноставно желели да изразе себе путем медија који су им били на располагању.

Међу најзанимљивијим материјалима на које сам наишао су “куварице”, од којих су неке настале још тридесетих година. У првој половини двадесетог века, куварице су биле врло распрострањен облик савременог  фолклорног стваралаштва у Централној и Источној Европи. Креиране најчешће од стране сасвим обичних жена, биле су облик крајње демократичног стваралаштва, већ и зато што је било могуће вршити интервенције и мењати претходно задате мотиве. Занимљиво је и да су неки од ових везова одражавали промене у друштву – у почетку су се куварице бавиле углавном кућевним и руралним мотивима, али су током времена постале сасвим уобичајене и теме из области популарне културе. На једној од сачуваних старинских куварица, Мики и Мини Маус су приказани у свом дому – док Мики штедро љушти кромпире, Мини кува ручак на нечем што наликује шпорету  “смедеревцу”. Овај рад као да сједињује два приступа – “традиционални”(домаћински), и “савремени” ( са приказима јунака из стрипа), можда као знак времена која су се мењала.

Такође су занимљиви оригинални примерци шаблона за куварице, које је у Зрењанину пронашла и уступила ми Бригита Међо. У предратно време, наиме, били су дистрибуирани папирни шаблони са различитим мотивима, који су служили да цртеж пресликају на текстилну подлогу и тако је припреме за израду веза.

На неким од шаблона били су приказани Мики и Мини Маус, а према печату је могуће идентификовати и «трговину шаблона» из Сенте, чији је власник био Јован Тот Абоњи ( тј. Toth Abonyi Janos, према мађарској транскрипцији). Захваљујући савременој реконструкцији (а користећи оригиналну технику), било је могуће поново креирати вез који оживљава мотиве изгубљене у времену.

На крају,  у чему је тајна привлачности овако прикупљеног материјала? Амерички стрип цртач Ајван Брунети, у  интервјуу којег је дао часопису Комикс Џурнал, је овако објаснио своју опсесију уврнутим цртежима популарних јунака – „Када баците поглед на несавршено изведене карикатуре, па чак и на прекомерно „слаткасте“ цртеже, ви осетите неку врсту задовољства. Не желим да много теоретишем, али бих рекао да је то нешто што ме чини срећним. Када сам био дете, био сам опседнут бескрајним исцртавањем лика Микија Мауса. А у ствари, ја некако мрзим Микија. Он има тај одвратан,  пиштави глас, и једино што пожелите је да га згазите као сваког другог глодара, а опет… Када видим  цртеже ране верзије Микија Мауса из тридесетих година, у том лику проналазим некакав враголаст израз који још и данас може да ме освоји. Дакле све то упркос чињеници да се, као лик, он током каснијих година развијао у лошем  смеру. Међутим, понекад осетим неку врсту перверзног задовољства у том цртежу састављеном од кругова и неколико тачкица, и уначини на који све то кроз цртеж оживљава. Такође веома волим лоше нацртане копије ликова као Мики Маус и Бети Буп. Мислим да то има везе са оним о чему сам претходно говорио - да ствари могу бити посматране на различитим нивоима, као што је случај са платонским идеалом о Микију Маусу.  Лоше нацртана или благо ишчашена варијанта лика на продуктима из Европе и Јапана тридесетих година, које чувам у својој колекцији, заправо могу да улове нешто друго што постоји у том лику, претпостављам да су то цртежи који се приближавају враголастој, злочестој, болесној страни карактера. То није баш Дизнијевски цртеж, него можда нешто боље. Ви можете да приметите цртачев лични рукопис, и његове грешке, али у томе има неког друкчијег квалитета, који је скоро супериоран у односу на машински перфекционизам оригинала. Врло је тешко у интелектуалном смислу одбранити ову тезу. Ви чак можете да осетите радост коју је зрачио занатлија док је то цртао.  Он само копира туђу идеју, и то је вероватно најобичније тезгарење с намером да се намакне новац, али ви приметите да је неко у томе заиста уживао, и у све то унео своју личност“.

Саша Ракезић (преузето са www.aleksandrarzograf.com)

Сценариста Бранко Видић је за потребе Микијевог царства креирао још једног стрип јунака са маском – био је то Црна Маска или Лорд Ворвик, чије је сторије цртао Сергеј Соловјев ( Црна Маска је био и јунак рото романа, који су истовремено били објављивани, у намери да се искористи интересовање публике за ту врсту штива).Радња стрипа смештена је у Чикаго „град највећих чуда“, 1938. године,и почиње као крими прича – Црна Маска је некада био префект Полиције, а данас је робинхудовска фигура која узима од богатих да би делио новац чикашкој сиротињи. У даљем наставку, прича почиње да поприма обрисе научне фантастике – Лорд Ворвик среће још једну маскирану прилику, заносну плавушу чије је име Бели Паук („неограничена господарица чикашког подземља“). Испоставља се да Бели Паук има деду који је луди научник, и који на свет пушта „челичног робота“ који терорише град. И тако даље.Иначе, Црна Маска је представљен као џентлмен са цилиндром на глави и маском преко очију (по чему поново наликује на једног француског јунака палп литературе и раног филма, познатог као Фантомас), а његов нераздвојни пратиоц је лик са полуцилиндром, Виски Џо.Нису детаљније описане особине Белог Паука (сем уколико њено име не асоцира на заводничку мрежу коју плете око одабраних), тако да би она тешко могла да представља српску претечу Спајдермена, који се појавио тек 1962. године.

Саша Ракезић (из Маскирани праведници у Србији тридесетих, преузето са www.aleksandarzograf.com)

Микијево царство је на својим страницама удомило и трећег маскираног хероја домаћег стрипа, Господара Смрти, који је кренуо са објављивањем новембра 1939. Аутор овог остварења је један од најзначајнијих аутора београдског предратног стрипа, Ђорђе Лобачев. Прича почиње у Шкотској 1217., након што је девојка која је завршила на ломачи проклела племића Сер Вилфреда, као и његово потомство до двадесетог колена. Двадесет генерација касније, 1939. године, племићев потомак Сер Реџиналд се спрема на венчање, када – пролазећи поред места на којем је некада била постављена ломача, гром покоси његову вереницу. Сер Реџиналд напушта своје богатство,спаљује замак у којем је живео, и зариче се да ће остатак свог живота провести радећи за добробит човечанства, у „помагању слабих и нејаких и уништавању зла у свету“… Од тог момента он ставља на себе маску смрти, одлазећи да помаже повређенима на фронту ( Други светски рат се већ ширио Европом). Господар Смрти је један од психолошки најизнијансиранијих ликова српског стрипа о маскираним јунацим. Са  сваким својим добрим делом, он се удаљава од породичног проклетства, а радња стрипа јевероватно деловала уверљиво тадашњем читаоцу, зато што је херој био посвећен видању рана оних који су страдали у катастрофи која се заиста у то време надвијала над светом.

Посматрајући све то са ове временске дистанце,можемо да закључимо да је стрип о маскираним херојима, у оквиру једне тако самосвојне и (од великих центара оног времена) ипак удаљене средине, доказ о виталности београдске школе стрипа,која је била изненеђујуће савремена за то време, а то што смо ми све то углавном заборавили је друга прича.

Саша Ракезић (из Маскирани праведници у Србији тридесетих, преузето са www.aleksandarzograf.com)

Момир Ђурђић био је душа „Гласа“ иако је предузеће имало свог директора. Не сећам се доба дана или ноћи да он није био ту са нама — из ручне слагачнице силазио је у ротацију па се пео до линотипа, слао млађе до стереотипије у Шафариковој улици, помагао нама у редакцијским просторијама да решимо неке мање или више важне ствари у прелому листова.

Зачудио сам се када ми је једног дана рекао:

– Знаш, мој мали… учи други разред гимназије, али одлично црта. Мислим да би могао да нацрта и неки стрип за ваш лист.

Знао сам да Момир неће ни радо ни често да меша посао са нечим што је приватно. Да признам, помало сам се и уплашио. Знам како смо сви, као родитељи, болећиви према деци. Ипак, рекао сам му да донесе следеће суботе да погледам.

У суботу Момир ми је у коверту предао неке цртеже, а ја сам их, да му, можда, не бих показао своје незадовољство, одмах ставио у торбу.

– Погледаћу их на миру у редакцији! — рекао сам. Јавићу вам када се следећи пут будемо видели.

…

Обично смо се враћали у Милановац возом, популарним „ћиром“ и то ноћу пошто бисмо испратили на железничку станицу пакете са листом. А пошто смо Аца Лазаревић и ја у тим дугим ноћним путовањима испричали један другом све што смо имали, отворио сам торбу и почео да прегледам материјале.

Воз је полако одмицао кроз ноћ, снег је засипао прозоре, промицала су ретка светла. Дошао сам и до розе коверте у коме су били пресавијени цртежи — свега два или три каиша.

Подигао сам цртеже према слабом светлу са таванице вагона.

– Ацо, погледај! — рекао сам. Невероватно!

Аца је узео у руку. Устао и он. Било је очигледно да је изненађен квалитетом рада. Међутим, као и увек, био је помало скептичан:

– Било би добро ако је он цртао, али… да му неко није помагао при овом!

Мало сам се поколебао, а онда сам брзо пронашао решење:

– Лако ћемо то да проверимо. Ја ћу му за идући пут дати кратак текст и нека друга ограничења тако да ћемо искључити сваку могућност некаквог плагијата.

Аца се замислио:

– Можда неправедно сумњамо. Момир је толико поштен човек да не би себи дозволио да превари никога.

Сада сам и ја био мирнији.

…

Прве пробе прошле су одлично. Упознао сам се са Мишом Ђурђићем јер сам желео да га видим, да сазнам шта га интересује, шта воли, како црта, ко су му узори, какви су му планови ако има.

Просто сам морао да му извлачим речи из уста. Осећао се нелагодно — није био навикао на такве сусрете. Мислим да сам га том приликом охрабрио и да сам му одмах дао текстове по којима је почео да црта — најпре кратке гегове у једном каишу, а затим и целе епизоде стрипова.

Тако је почела наша сарадња и наши, како би се сада казало, пословни састанци. То је изгледало овако:

– Добар дан, уредниче: Донео сам цртеже!

– Да погледам! – рекао бих, и узео цртеже и летимично погледао.

Све је било у реду — нисам имао примедаба.

– Добро, ту је нови текст и кратка упутства како треба радити. Значи, видећемо се опет у суботу!

– Хвала, свакако!

Одлазио би тихо, можда смо некоме личили на два завереника који се нешто дошаптавају.

Чини ми се да није било никаквих дужих разговора. Понекад би га питао о школи, о оценама, о друговима, а он је одговарао кратко, убедљиво и тако сигурно да није било места неким новим питањима. Зато сам се зачудио када ми је Момир једнога дана, када је Миша завршавао гимназију, рекао:

– Миша има једну молбу!

Било је то чудно. Миша никада није питао ни за новац ни за било какве услуге. Пошто сам потврдно климнуо главом, Момир је наставио:

– Знаш да Миша завршава гимназију. Његова школа ће овде у „Гласу“ организовати заједно, са радницима, то матурско вече. Он би много волео да дођете и вас двојица.

Опет Миша. Није смогао храбрости да нас позове, опхрван својом скромношћу.

Пристали смо па смо присуствовали тој чудној вечери у којој се веселила младост Београда и у којој је скромни домаћин — Миша Ђурђић у сваком трену доносио радост и весеље свима нама. То није била наша прослава, али је као свечаност остала заувек запамћена — од момента када нас је на улазу сачекао па све док нас није испратио на улици јер смо журили на поноћни воз.

– Баш сте ме обрадовали! — рекао је.

…

О нашој сарадњи најбоље говоре стрипови и илустрације, које је оставио за собом и ствар је истраживача стрипа да све то региструју, да оставе у документацији, да обраде, да сачине његову стрипографију. Можда ће се урадити и нешто више, можда ће његови познаници и поштоваоци успети да објаве некакво ретроспективно издање — стрип, монографију или сликовницу. Треба да верујемо у добре намере и остварене циљеве исто онако како је он свима нама веровао.

Рекао бих нешто о његовим цртежима и о тој реткој инвенцији, која га је издвајала међу стотинама цртача стрипова, које сам сретао.

Први сусрет са његовим радовима у ноћном возу био је и изненађујући и одушевљавајући. Било је чудно да тако нешто може да створи шеснаестогодишњи дечак. Цртеж није личио на класичне каишеве и табле тадашњих илустратора — он је у себи садржао нешто више. Можда онај флуид, који путује кроз време и што уметност чини правом.

Некима се у прво време чинило необичним како је он приказивао замишљене догађаје и амбијенте. Ја сам схватио да његова имагинација иде даље и види више и да ће такав манир постати ствар будућности.

Баш као и сви остали прави уметници и Миша Ђурђић је у дубини своје стваралачке душе крио лепоту будућности — оно што ће се у стриповима појавити, чак и у свету, читаву деценију касније, био је визионар, чаробњак, који нам је откривао некакав нови свет.

Сарађивали смо дуго времена, али тек сада ми је жао што то није било интензивније и шире — свакако нашом кривицом. Миша је био толико ненаметљив и скроман да никада није нудио своје услуге, устручавао се да предлаже, исувише уважавао друге па је мало места остављао за своје идеје и пројекте. Обузети свакодневним пословима, препуштали смо га да понекад остане на маргинама издавачке делатности и нисмо му давали праве послове, које би само он могао да уради.

Нисмо покушавали да изменимо његов однос према животу и послу, који је био увек на сопствену штету. Често су опште прилике биле такве па смо морали да и сами одступамо од својих принципа и да занемарујемо започете пројекте.

Миша нам је оставио богатство свог раскошног талента, али и тугу што са њим нисмо били дуже и што нисмо учинили  више…

Срећко Јовановић (преузето са www.rastko.com)

У Београду је 20. фебруара ове године (1998, прим. ур.) у 57. години живота преминуо Миодраг Миша Ђурђић, члан УЛУПУДС-а и један од најистакнутијих припадника оне генерације наших аутора стрипа који су својом активношћу допринели даљем развоју и афирмацији ове уметности у Србији током шездесетих година.

Ђурђић се широј јавности представио у другој половини 1959. године када је у размаку од само недељу дана почео да објављује стрипове „Гледај сада изненада“ и „Узбуна о породица Страдић“ на страницама Дечјих новина и Насмејаних новина.

За издавачку кућу „Дечје новине“ током осам година, колико ће трајати његово бављење стрипом, нацртао је још неколико жанровски веома различитих сторија у, претежно, реалистичком маниру: прве две епизоде историјског стрипа „Под сумњом“, чија се радња одвија у средњовековној Србији у доба деспота Ђурђа Бранковића, стрипове савремене тематике „Миша хвалиша“ и „На далеком путу“, као и научнофантастични стрип „Мали Ники“. Кратковиди дечак Риста био је главни лик Ђурђићевог успешног излета у карикатуралну стилизацију. У почетку је излазио у форми гег–табли и полутабли, а доцније у наставцима под насловом „Риста аутомобилиста“.

Ипак, своја занатски најзрелија остварења Ђурђић ће објавити у едицији Никад робом. За разлику од, на пример, Радивоја Богичевића, Петра Радичевића и Божидара Веселиновића, он није имао свог сталног јунака по коме би остао упамћен. Није био ни нарочито продуктиван. У периоду од краја 1965. до краја 1967. урадиће само четири свеске. Али, и то је било довољно да се представи као један од најталентованијих цртача у овој својевремено веома популарној едицији. У том погледу можда најиндикативнији пример представља стрип „Пожар на памучном пољу“. Ова дирљива прича о сиромашном македонском дечаку Волчету и његовој другарици и симпатији Васки, ћерки суровог земљопоседника Сотира, пронашла је у њему надахнутог илустратора. Објављена је септембра 1966. године.

После готово тридесетогодишње паузе, испуњене сликарством, овај виртуоз четкице и мајстор црно–белих односа 1995/96. поново се вратио својој првој љубави — стрипу. За месечник Наше горе лист нацртао је неколико каишева стрипа „Стева Чокањ & Family“. Почетком прошле године на конкурсу за позоришни стрип у конкуренцији око 300 аутора добија трећу награду у категорији каиша за стрип без наслова. И у тренутку када је изгледало да ће Миодраг Ђурђић свој раскошни таленат опет поклонити стрипу стигла је тужна вест о његовој прераној смрти.

Здравко Зупан