Рођен је 1904. године у Дервенти. У току првог светског рата долази са родитељима у Београд. Мада из сиромашне породице, Видић успева да се упише у гимназију и већ током школовања почиње да се бави списатељским радом. Прве чланке објавио је у листовима познатог београдског издавача Ивана Зрнића.

Познанство са Милутином Игњачевићем имаће одлучујући утицај на даљи животни пут Бранка Видића. Ангажујући га за сарадника у Ивковићевом листу Робинзон, Игњачевић му омогућава да реализује свој први сценаристички покушај, који ће цртачки уобличити Никола Навојев. Била је то обрада Гогољеве приче Тарас Буљба, чији крај читаоци неће дочекати због обустављања даљег излажења листа. Наредне Видићеве текстове поново ће реализовати Никола Навојев, али овога пута за Мику Миша. Убрзо је уследио и стрип Крвна освета, једини Видићев заједнички рад са просечним цртачем Ђорђем Малим. Током објављивања ове сторије, на страницама листа први пут је најављен излазак Дубровачког гусара.

Појава прве свеске романа Дубровачки гусар, објављене као бесплатан прилог 73. броја Мике Миша (19. фебруар 1937), означила је почетак плодног Видићевог стваралаштва у области романсираног авантуристичко историјског жанра. Наредне свеске Дубровачког гусара излазиле су у едицији Криминални забавник, достижући тираже каквим се у то време могао похвалити ретко који писац забавне литературе. Велику популарност доживели су и његови остали романи (написао их је око тридесет): Тамница, Господар ноћи, Горски војвода, Хајдук Мијат, Сибир или атаман Годунов и други. Видић се по правилу потписивао неким од својих бројних псеудонима, од којих је најпознатији био Брандон Вид.

Писање Дубровачког гусара ипак га није одвојило од рада на стрипу. До почетка 1939. године, Видић ће за Навојева припремити још три сценарија, исто толико за Константина Кузњецова, чак пет за Сергеја Соловјева и један за Ђуку Јанковића. Са појединим остварењима постићи ће изванредан успех и, упркос чињеници да се заслуге за то приписују цртачком мајсторству водећих аутора Београдског круга Соловјеву, Навојеву и Кузњецову, не може се порећи ни Видићев допринос великој популарности Црног атамана, Малог морепловца или Бена Керигана.

Нови преломни тренутак у Видићевом животу догодио се почетком 1939. године и поново је био везан уз име уредника Ивковићевих издања. Одлучивши да напусти редакцију Мике Миша, Милутин Игњачевић заједно са Бранком Видићем покреће нови лист Микијево царство. Не само због улагања дела сопствених средстава, већ пре свега због могућности да у далеко већој мери утиче на судбину листа, за Видића је ово био одлучујући импулс да се са још више жара посвети даљем писању. Резултат његовог ангажмана готово је невероватан; за нешто више од две године излажења Микијевог царства, Видић је написао сценарија за преко 40 стрипова, остварујући пре свега у тандему са Навојевим неколико вредних серијала и читав низ изузетно занимљивих сторија. Поред сарадње са Навојевим, за кога је написао две трећине од укупног броја текстуалних предложака, Видић је креирао приче и за Сергеја Соловјева и младог Драгана Савића.

За време рата Видић је у Београду држао антикварницу, да би се после ослобођења бавио разним пословима. Правог контакта са стрипом више није имао, са изузетком 1951. године када је био технички уредник Малог забавника. Педесетих година објавио је под разним псеудонимима више романа у наставцима.

Преминуо је у Београду 1967. године.

(С. Драгинчић, З. Зупан: Историја југословенског стрипа)

Конкурс под називом за 2009. годину сада је окончан и резултати су изнад свих очекивања. На нашу адресу стигло је око 40 радова, кратких стрипова до 16 табли, који доносе богатство различитости садржаја, третмана кратке форме и графичког израза, махом млађих домаћих аутора са чијим радом ни најбољи познаваоци српске сцене нису увек били упознати. У наредних две недеље обавиће се коначно жирирање и одабир радова за истоимену изложбу и антологијску публикацију. Изложба ће бити отворена средином марта 2010. године у кафе галерији Изба у Новом саду, ком приликом ће бити и промоција књиге са одабраним радовима. Књига ће имати 96 страна великог формата, и биће штампана у колору. О детаљима изложбе и промоције биће више речи касније. Овом приликом захваљујемо се још једном свим ауторима који су узели учешћа на конкурсу са великом жељом за њихов даљи напредак и успешну каријеру, и за наставак сарадње и наредних година. Као и прошле године, у марту ће бити расписан конкурс за 2010.
На крају, ево малог узорка неких од пристиглих радова, а за сва евентуална питања можете нам се обратити на адресу komiko.strip@gmail.com

БОЈАНА ДИМИТРОВСКИ (1974) - Београд

МАРКО СТОЈАНОВИЋ (1978) - Лесковац / БОРИС БАКЛИЖА (1985) - Крагујевац

ВЛАДИМИР ТАДИЋ (1978) - Београд / ВЛАДИМИР КУЗМАНОВ (1977) - Зрењанин

АНА ШИМОН (1986) - Нови Сад

ПАВЛЕ ЗЕЛИЋ (1979) - Београд / ДРАГАН ПАУНОВИЋ (1981) - Београд

НИНА БУЊЕВАЦ (1973) - Торонто

ДУШАН БОЖИЋ (1967) - Београд

ВЛАДАН НИКОЛИЋ (1968) - Зрењанин

ДАРКО НИКОЛИЋ (1984) - Зајечар

МАЈА ВЕСЕЛИНОВИЋ (1974) - Београд

ДРАГАНА СТОЈИЉКОВИЋ (1980) - Београд / САША АРСЕНИЋ (1978) - Београд

УРОШ БЕГОВИЋ (1984) - Београд

Поштовани читаоци, изашао је нови, пети, број ревије Златно доба у ком објављујемо прва два стрипа Радомира Перице, једног од најталентованијих српских стрип аутора, који су изашли у Микијевом царству када му је било само шеснаест година. Прва табла Перициног Новог Тарцана изашла је 8. јануара 1941. у 191. броју овог листа. У ритму од две табле недељно пародија младог аутора на Тарзана, тада можда и најпознатијег јунака популарне културе, успешно је надоместила недостатак Дизнијевих и уопште иностраних хумористичких стрипова у Микијевом царству. Стилизација главних ликова у стрипу, поред Дизнијевог, показује и утицај тада популарне јунакиње стрипа и анимираног филма Бети Буп (Betty Boop). Неколико недеља касније овај стрип је у целости репризиран у 172. броју Плавог забавника.

По окончању Новог Тарцана, Перица у 203. броју Микијевог царства од 19. фебруара започиње нови шаљиви стрип под називом Пут на Месец. Цртан у истом маниру, Пут на Месец има истог главног протагонисту сада под именом Мики Мортон, док се псић Цуле из Новог Тарцана сада зове Рики. Сама радња овог стрипа је пародија на Флаша Гордона (Flash Gordon) Алекса Рејмонда (Alex Raymond). Такође, занимљиво је да се у овом стрипу појављују бројни други популарни стрип јунаци чије је доживљаје млади аутор грозничаво пратио 1930-их година. Перицин Пут на Месец до сада је репринтован само једном, у првом броју београдског Малог забавника из 1951. године.

Такође, на овом месту у прилици смо да Вам саопштимо да се раширила продајна мрежа наше ревије и Златно доба сада се може набавити у стрипарницама Алан Форд и Дарквуд и књижарама Беополис, Б92 шоп и Стубови Културе у Београду, у Клубу обожавалаца стрипа и књижарама Соларис и Љубитељи књиге у Новом Саду, књижарама Ин бук у Шапцу, Театар у Зрењанину и Византија на Палама. 

Радомир Перица рођен је 20. септембра 1924. године у Београду. Његов отац Драгомир, пореклом из Кистања у Лици, сликао је из хобија и Перица је од најраније младости почео да црта и слика уз оца. Као син јединац, у детињству је био несташно дете, јурио је са другарима од догодовштине до догодовштине, играо карте, коцкао се и пушио, и био одличан играч билијара. У исто време, био је јако добар ученик у школи. За нови медиј, стрип, заинтересовао се са појавом наших првих стрип листова и до почетка рата сакупио је велику збирку Мике Миша, Микијевог царства, Плавог забавника и других предратних листова. Та збирка је касније уништена у бомбардовању Београда, а Перица ће до краја живота жалити за тим губитком. У исто време пасионирано иде у биоскоп, једно време ради и као продавац карата, и филм му постаје друга велика љубав која ће га пратити до смрти.

Као аутор стрипа Радомир Перица се појавио 8. јануара 1941. године када је у 191. броју Микијевог царства почео да излази његов стрип Нови Тарцан. Та пародија тада изузетно популарног јунака књижевности, филма и стрипа открива велики утицај Дизнија и браће Флајшер (Fleischer) на младог аутора, и поред детињег шарма доноси и назнаку ванредног талента. Са 16 година Радмир Перица остаје један од најмлађих српских аутора који је икада објавио свој рад у популарној и реномираној ревији попут Микијевог царства. Исте године, Нови Тарцан је репризиран на страницама Плавог забавника. По завршетку тог стрипа, у 203. броју Микијевог царства Перица стартује са новом сторијом под називом Пут на Месец. Цртан у истом стилу као и Нови Тарцан, овај стрип је својеврсна пародија на Рејмондовог Флаша Гордона. Главни протагониста је исти дечак који је био мали Тарцан, овде по имену Мики Мортон. Уз њега, ту су и девојка Пел Гарден, научник Фраков, зли император Пинг-Вин Грозни и његова кћер Зора, али и читава плејада тада најпопуларнијих ликова српског и иностраног стрипа, предстваљена у пародији. То су Мизогар (Зигомар), Принц Савијант (Валијант), Марцан (Тарзан), Тандрак и Скотар (Мандрак и Лотар), и још многи. Непосредно по окончању Пута на Месец, 6. априла 1941. нацистичка Немачка напада Краљевину Југославију што доводи до краха комплетне стрип продукције у Србији и прекида каријере младог аутора. Но, бомбардовање Београда донело је страшну трагедију Радомиру Перици, јер једна од првих бомби тог дана пада на његову кућу и кров се обрушава на оца Драгомира који је заштитио жену и сина тако што је стао у довратак и обгрлио их. Од задобијених повреда Драгомир Перица преминуо је два дана касније. У бомбардовању је уништена и кућа и богата збирка стрипова младог аутора који са мајком одлази у село Баничину. Убрзо се седамнаестогодишњи Радомир Перица са неколико другова придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића са којим је преко мајке био и у сродству. Током ратних  година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце. У исто време накратко се враћа и стрипу на страницама листа Дом и свет са таблом стрипа Тил Ојленшпигел. Лета 1942. у листу Стрип књига објављује хумористичке стрипове Тил Ојленшпигел, Доживљаји Ђуре Пацова, Ивица и Марица, као и реалистичне сторије Последњи дани Помпеје и Принц и аждаја. Као дете одрасло на америчким филмовима и стриповима Перица остварује контакт са спасеним америчким пилотима и када је требало да са њима одлети за Америку, издао га је један друг и заробљавају га Партизани. Суђено му је у процесу са Дражом Михаиловићем после чега одлази на робију у затвор у Сремској Митровици, заједно са бројним политичким затвореницима попут албанског краља Зоглуа (Перица је неко време у затвору провео у ћелији до његове), бивших министара, индустријалаца, уметника…

У затвору је провео 6 тешких година. У прво време био је у самици, чекајући на стрељање и спавајући са ципелом под главом и куком да би му било мање хладно. Морзеовом азбуком је играо шах са партнером из суседне ћелије. Како је касније причао, сви политички затвореници извлачили су шибице и гатали да виде ко ће следећи бити изведен пред стрељачки вод. Једном приликом и он је извукао краћу шибицу, али није позван. Остао је жив зато што је у затвору као уметник радио портрете стражара и њихових породица. Током тамновања у Митровици често је био пребијан, а најсуровије од стране Пенезића Крцуна после чега му је изваљен бубрег, сломљен нос и пукле обе бубне опне. До краја живота Перица је носио вату у ушима, био осетљив на ветар и било му је забрањено да плива.         

Шест година после суђења, како се променила политика Титове Југославије, Радомир Перица је пуштен из затвора, али без личне карте и са укинутим грађанским правима. Ускоро је, под надзором, почео да ради у цртачници Авала филма. У Авала филму је упознао и будућу супругу Веру Момировић са којом се жени 1953. Убрзо окончава и студије сликарства на Академији уметности у Београду. Током студија и касније дружи се са Александром Јеремићем-Цибетом, Бобом Јовановићем, Мариом Маскарелијем, Батом Михајловићем и многим уметницима.       
Током 50-их година прошлог века објављује више илустрованих књига и сликовница као што су Буба Мара и паук Гара и Мишко Међедовић, а 1956. и  две свеске Езопових басни у стрипу за новосадског издавача Братство-јединство. Тих година доста се бави илустровањем књига и реклама.

По рођењу друге кћери, Симониде, његова супруга престаје да ради а Радомир прелази у фирму Југославија паблик на место уметничког директора. Ту се претежно бави дизајном и то са великим успехом. Дизајнирао је велике изложбе југословенских производа по читавом свету и више пута примио награду Ризоли из Милана за најбољу графику Европе. После смрти мајке, Радомир Перица, већ у зрелим годинама и са успешном каријером иза себе, саопштава породици да сада може да оствари дугогодишњи сан и са супругом и две ћерке сели се у Сједињене америчке државе.

По доласку у нову средину цела породица почиње од нуле да гради каријеру, али их убрзо погађа тешка трагедија. Радомирова супруга Вера обољева од рака и умире. После неколико година Радомир Перица почиње да ради као дизајнер и постиже запажене успехе. У једном периоду прави серију политичких стрипова који нису наишли на разумевање америчких новина. Касније се поново жени и са супругом преводи Буба Мару и паука Гару, али и ова идеја оставила је хладним уреднике у Америци. Упоредо је активан и на пољу филма. Током читавог живота био је велики заљубљеник у филмску уметност, познавао је лично велики број српских и иностраних режисера и глумаца, а у филму Бал на води Јована Аћина (иначе блиског Перициног пријатеља) један од главних ликова носи скривену тетоважу Микија Мауса и њега је режисер замислио према анегдоти са суђења Радомиру Перици. Тада је, на питање истражитеља у шта верује, Радoмир Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса.“ Један од последњих професионалних ангажмана Радомира Перице био је у филму Тесла: господар муње (Tesla Master of Lightning) из 2000. године у којем је глумио Николу Теслу. Последњих година, дубоко потресен ратом у отаџбини, Перица се све више повлачи у себе, а здравствене последице затвора и пребијања које је преживео све га више погађају. Ипак, према сведочењу блиског пријатеља, увек је „јео само месо и супу, пушио као оџак и био мршав као сарага“. Преминуо је y Вашингтону 23. децембра 2006. године од срчаног оштећења.

Вук Марковић

Поштовани читаоци, обавештавамо Вас да је из штампе изашао први албум наше новопокренуте едиције која ће објављивати најбоље домаће стрипове савремених аутора. Едиција почиње са Бреком Дарка Перовића, свакако једним од наших најбољих остварења у медију стрипа. Албум је штампан у 500 примерака, тврдог је повеза и има 48 страница. Брек ће се у продаји наћи од 10. јула, о чему ћемо Вас још обавестити. Поговор је написао Зоран Ђукановић, и у наставку преносимо делове тог текста:

“Са Бреком Перовић је снажно вратио приоритет приповедачком чину у домаћем стрипу с краја осамдесетих. Наравно, после искустава радикалних светских струјања у стрипу седамдесетих и почетком осамдесетих, за Перовића више није било могуће да се врати сасвим класичној, конвенционалној причи. Акционост Перовићеве приче богато је прожета неком врстом приповедачке меланхолије. Ту је могуће и потребно дешифровати неке ванстриповне утицаје. То су свакако утицаји шпијунске прозе Ле Кареових романа, кинематографски утицаји Блејд Ранера Ридлија Скота, а у траговима и Сталкера, па и Солариса и Огледала Андреја Тарковског.”

“Дарко Перовић је са Бреком направио корак од седам миља. Овај искорак је био толико велики да је одредио цртачку судбину једног тихог момка који би пригушеним гласом понекад нешто ненаметљиво искоментарисао међу претенциозним главама којих се могло срести на састанцима Београдског круга 2 у Мажестику. Неки су више причали, тек понешто урадили док су развијали идеологије стрипа, шта се мора обожавати, а шта заслужује доктринарни презир са „Олимпа”. Дарко је, међутим, углавном ћутао. Бавио се пасивним авантуризмом цртачког стола. Знао је да се тамо налази срце тајне.”

Објављена је књига (Б5, 200 страна) одабраних стрипова Александра Зографа „Половни свет“ у издању ЈП Службени гласник. Александар Ракезић - Зограф, добитник је награде „Десимир Тошић“ за ту књигу, која му је додељена 19. фебруара, на дан Тошићевог рођења. Зограф, иначе, тренутно редовно објављује своје стрипове у недељнику Време.

- Реч је о репрезентативној књизи радова Александра Зографа, који је један од најпознатијих стрип аутора овде и у свету. Зограф није представник индустријског, већ ауторског стрипа и као такав је препознат у иностранству, пре свега у Америци, Француској и Италији. У тим земљама стрип није сведен на једноставну димензију и третира се као уметност. Дакле, тамо су померене границе стрипа, који представља дубоко промишљање и сведочење о времену у коме живимо. Стрипови Александра Зографа садрже приче о путовањима, приче из давнина, занимљиве разговоре са људима… Иначе, догађаји из његовог живота веома су необични, односно хиперреални, тако су врло интересантни за стрип-обраду - објаснио је Небојша Грујичић, уредник културне рубрике Времена.

- Посебан угао из кога посматрам свет очигледан је у књизи „Половни свет“. Ипак, теме у свим мојим стриповима односе се на реалан, стваран живот. Приче увек проналазим, никад не измишљам. Проналазим и људе који могу да кажу узбудљиве приче, као и старе, заборављене, а веома занимљиве књиге. Такође, често путујем, упознајем занимљиве људе и правим приче о посећеним местима. Међутим, не проналазим све приче на позитивним местима. Људи су највише понижени у породилиштима, школама и на гробљима, али и та места могу да буду јунаци стрипова, јер се ту добро види однос државног система према људима који живе у конкретној земљи. Хоћу да кажем да приче проналазим свуда, односно да свуда око нас има много невероватних ствари, али се осећај за необично налази у сопственом размишљању - објаснио је Зограф.

На традиционалном фестивалу стрипа у Бриселу данас је представљена изложба радова српских аутора и цртача стрипова који махом сарађују с издавачима у Француској и Белгији. 
На фестивалу су изложени цртежи Дражена Ковачевића, Зорана Јањетова, Милана Јовановића, Александра Гајића, Леа Пилиповића и Тибериу Беке. Љубитеље и ауторе стрипова је поздравио амбасадор Србије у Белгији Радомир Диклић који је указао на дугу традицију и популарност стрипа у Србији. Диклић је посебно поменуо велико име светског стрипа Енкија Билала који је из Београда дошао и направио велики успех у Паризу, једној од престоница ове уметности. У приказу изложбе су белгијски организатори истакли да је у Србији и бившој Југославији стрип био у правом процвату 1970-их и 1980-их година. Навели су и да је у доба социјалистичке власти постојала прлична слобода за домаће ауторе и издавање стрипова страних сценариста и цртача, осим у случају страних стрипова који су отворено криковали комунистичке режиме. У Србији је, како је подвучено, после 2000. године дошло до замаха у издавању стрипова и посебно у повезивању српских цртача с француско-белгијским тржиштем, а најпопуларнији су јунаци фантастике

У издању београдског ИПС-а појавиле су се прве две књиге интегралног издања легендарног Тинтина, белгијског аутора Ержеа. Прва књига доноси прве две епизоде серијала, које су већег обима, а у осталим ће ићи по три албума. Цена је 900 динара, издање је тврдих корица и у колору.

Двадесет шестог маја у 18.00 часова, у сарадњи са амбасадом Белгије издавач ће одржати промоцију овог издања и сусрет са читаоцима у просторијама Француског културног центрау у Београду, у Кнез Михаиловој 31. Учествују уредник Данко Јешић, преводилац Бранислав Глумац и амбасадори Белгије и Француске.

Угледни аутор српске стрип-сцене, Живорад Жика Атанацковић, умро је у својој 65. години у немачком граду Абстајнаху, 19. октобра 1998.

Остаће запамћен као припадник изузетно значајне генерације којој су припадали и Здравко Сулић, Никола Митровић Кокан, Десимир Жижовић Буин, Миодраг Ђурђић, Радивој Богићевић, Божидар Веселиновић, Петар Радичевић и други, који су обновили српски стрип током шездесетих година у оквиру продукције НИП “Дечије новине” и стратегије уредника Срећка Јовановића.

Живорад Жика Атанацковић рођен је 1933. године у Кладову. Завршио је Школу за примењену уметност у Нишу. После три године које проводи као наставник ликовног васпитања на Убу, 1958. долази у Београд и ради као илустратор у многим редакцијама.

Године 1964. успоставља сарадњу са НИП “Дечје новине” из Горњег Милановца. Као ликовни уредник свих издања ове реномиране издавачке куће и главни уредник листа за најмлађе Зека, урадио је стотине илустрација и креирао више ликова од којих су посебно били познати Тик-Так, Зека, Цеца и Пеца и др.

Током шездесетих година Атанацковић је нацртао по својим или туђим сценаријима неколико десетина стрипова, углавном из националне историје, за бројна издања “Дечјих новина”: Зенит, Дечје новине, Екстра стрип, Никад робом и друге.

Поред серијала о Хајдук Вељку у едицији “Никад робом”, у Атанацковицева запаженија остварења спадају и стрипови “Хвалисав из Гацка”, “Победоносни сукоб”, “Ђавоља команда” и “Заседа”.

По сопственим сценаријима урадио је у едицији “Никад робом” приче: “Хероји са Чегра”, “Издајник са Клопотника”, “Варваринска битка”, “Под ватром ‘Дебелих Берти’”, “Окршај крај Дунава”, “Ђавоља команда”, “Бунтовников син”…

По сценаријима М. Јанковића нацртао је приче: “Слепи цар Дељан”, “Златни град”, “Ханума из Удбине”, “Витезови из Стубице”, “Јунаци са Куманова”, “Црни Коњаник”, “Витез плавих висина”, “Битка на Велбужду”, “Бесмртна одбрана Београда”, а по сценарију М. Перића “У пламену буне” и “Окршај крај Дунава”.

Од 1984. живео је у Немачкој где је радио као професионални илустратор, нарочито за производе за децу.

Здравко Зупан