Лудвиг Фишер рођен је 21. 10. 1925. у Србији и већ је у школи показиво интересовање за стрип. На почетку Другог светског рата одлази у војску. После доспева у заробљеништво где сарађује на зидним новинама у логору за ратне заробљенике. После заробљеништва до 1950. је био у у заједничком центру, где је радио пропагандне цртеже.

Тада се Фишер  запошљава рекламној делатности у Београду. У то време, стрипови поново почињу да се штампају у Србији после година строге цензуре. Средином 1950-их Фишер у Веселом забавнику Александра Ивковића објављује реалистични стрип Дечак из мирне улице према роману Живорада Михаиловића. Године 1960. у Мајином стрипу Фишер црта нови стрип из НОБ-а под називом Последњи непријатељ. Ипак, највише сарађује са Политикиним забавником, од 1952. до 1961, са реалистичним стрипом Велики Алек, и научно фантастичним остварењима Пегаз тражи хидру и Тајни проналазак.

Године 1961. одлази у посету рођацима у Минхен, и тамо налази посао у копанији Ролфа Кауке, као цртач. У Каукином студију остао је до 1976. и био главни цртач. Највише је радио на серијалима Лупо и Фикси и Фокси. Потом се запошљава у рекламној компанији КГ Ауфраге. Цртао је и стрипове за издавача Бастаи.

Преминуо је у Минхену 1994. године.

Вук Марковић

Занимљиво је (можда чак и у великој мери заборављено) да је већ током тридесетих настало неколико стрипова о маскираним херојима, дела домаћих аутора. Пре свих  Зигомар, којег су креирали сценариста Бранко Видић и цртач Никола Навојев, на страницама часописа Микијево царство. Човек атлетске конструкције, са маском на лицу, великим плаштом на леђима, обучен у припијени костим и са два пиштоља за појасом којим доминира круг у који је угравирано слово „З“ – то је Зигомар. Његов пратилац и саборац у вечној борби против светског зла је кинески дечак, Чи-Јанг.

Прича о Зигомару је занимљива. У другој половини тридесетих година, београдска стрип сцена је никла такорећи ниоткуда, са завидним бројем издања и читавим низом стрип цртача који су објављивали у дневним и недељним листовима, као и у специјализованим стрип издањима. Један од битних момената наступио је 1939., када је уредник тада најпопуларнијег домаћег стрип часописа, Мике Миша, одлучио да напусти матичну редакцију и оснује властитити лист. Био је то  Милутин С. Игњачевић, а лист којег је покренуо звао се Микијево царство. Игњачевић је и сам био стваралац, завршио је филмску школу у Прагу и Минхену, раних двадесетих је снимио серију кратких филмова, а са Р. Јовановићем је 1930. и 1932. креирао игране филмове „Кроз буру и огањ“ и „На капији Оријента“. Игњачевић је стрип цртачима који су сарађивали у његовом листу препоручивао да раде на стрип серијалима, и да покушају да креирају сталне јунаке, који ће да се појављују из броја у број. Пре тога, преовлађивали су стрипови који су настали према предлошцима из књижевности, обрадама иностраних узора и слично. Међу Игњачевићевим пуленима био је и Никола Навојев, који је остварио читав низ запажених стрипова (од којих је Зигомар можда најзначајнији), пре него што је 1940. преминуо од последица туберколозе, у својој 27. години. Навојев је лик Зигомара креирао у великој мери се угледајући на тада популаран стрип о Фантому – усудувши се чак да у једној од сторија супротстви ова два јунака. У питању је „историјски“ сусрет , неколико година пре него што је сусретање суперјунака из различитих серијала постало уобичајено у америчком стрипу.  Овај, дакле, занимљиви спој се десио након што су Зигомар и Чи-Јанг приказани како у једној од својих путешествија доспевају до Хималаја. Тамо у беспућу примећују фигуру која им се приближава, Фантом главом. Одмах долази до препирке двојице костимираних јунака – „Та живописна одећа не пристаје ти у овој пустињи“ – каже Фантом. „Изазиваш ме да ти кажем да личиш на циркуског артисту“.  Након тога настаје туча, у којој двојица јунака, као прави џентлмени, упућују један другом комплименте ( „ Ја вам честитам, добро сте поднели ударац, а још поштеније ме ударили“ – Зигомар), док њихови верни пратиоци, Чи-Јанг и Фантомов припитомљени вук Девил, пријатељски другују. Након „ватреног крштења“, два херојска тима постају пријатељи, и настављају да сарађују све до момента када зли факир, под хипнозом, окреће Зигомара и Фантома једног против другог. У хипнотичком трансу, Зигомар, гледајући у Фантома,  изјављује: „Хуљо, крви ћу ти се напити“, а Фантом одговара „Ослободите ме да га задавим“. И тако, прича се наставља новим и новим сукобима,све док Зигомар  самилосно не ослобађа Фантома из заробљрништва, само зато да би се растали уз речи „ви сте џентлмен али вас мрзим… Сада ћемо се растати а када се први пут сретнемо убићу вас“. Сусрет Зигомара и Фантома, међутим, можда је проистекао из прозаичних  редакцијских зађевица – био је то начин да Микијево царство у свом издању макар за тренутак задржи присуство тада популарног лика као што је Фантом, с обзиром да је конкурентски лист Мика Миш био у поседу права на објављивање оригиналних сторија…

Недавно је, захваљујући репринт издању издавачке куће Стела, које је приредио историчар стрипа  Здравко Зупан, исправљена и једна прастара неправда – након смрти Навојева, наиме, стрип о Зигомару је наставио да црта млади Душан Богдановић ( 1921-1974), чија је сторија „Летећи Зигомар“ кренула да излази у наставцима на страницама Микијевог царства у фебруру 1941.Објављивање је трајало до 9. априла 1941., непосредно након бомбардовања Београда, када је изашао последњи број Микијевог царства, а сторија „Летећи Зигомар“ прекинута четири табле пре краја. Здравко Зупан је скоро детективским радом у редакцијској заоставштини пронашао дотичне четири табле, и први пут, након 67 година, објавио овај стрип у целини. 

Међутим, ко је Зигомар? Интересантно је да је његово име заправо преузето из француске палп литературе – оригинални Зигомар је био јунак крими прича које је још 1909. објављивао лист Ле Матин. Током десетих и двадесетих година појавило се и палп издање насловљено према  екранизацијама.Француски Зигомар скоро да није имао никаквих сличности са српским – осим што је носио маску, али разлог је био управо да би се сакрио од закона, будући да је био вођа ромске банде крадљиваца (чак и његово име долази од унатрашке прочитане речи „Рамогиз“, што је један од назива којим Роми називају себе).

Саша Ракезић (из Маскирани праведници у Србији тридесетих, преузето са www.aleksandarzograf.com)

Књига посвећена стрип цртачу Вељку Коцкару, који је имао само 24 године када је стрељан 1944, осветљава како трагичну судбину једног талентованог и заборављеног аутора тако и време у коме је живео.

Поред опсежног текста о животу и раду овог талентованог умењтника, књига доноси и његов готово комплетни опус у медију стрипа.

Више о овом издању које је приредио Здравко Зупан видети у предговору Саше Ракезића овде.

Књига посвећена стрип цртачу Вељку Коцкару, који је имао само 24 године када је стрељан 1944, осветљава како трагичну судбину једног талентованог и заборављеног аутора тако и време у коме је живео

Током друге половине тридесетих година у Београду је постојала веома жива стрип сцена. Поред чињенице да је широкој читалачкој публици био доступан завидан број стрип издања која су доносила преводе стрипова како америчких тако и европских аутора, такође је делао читав низ домаћих стрип цртача, који су креирали властите јунаке и сторије. Стрип је тада био прилична новотарија чак и у многим западноевропским земљама, а камоли у једној балканској државици каква је била Југославија. Свега неколико година након што су приче у сликама готово чудом ижџикљале у овдашњој магазинској продукцији, избио је рат који је донео дубинске ломове и промену политичког система земље, тако да је развој домаћег стрипа био прекинут. Зато није необично да су стрип аутори тек деценијама касније бивали поново “откривани”, и да њихов рад, мимо кругова упућеника и ентузијаста, можда никада није на прави начин вреднован.

Пре неколико година, стрип историчар Здравко Зупан ми је причао о томе како је поступно и с пуно муке долазио до података о раду и судбини Вељка Коцкара, једног од веома обећавајућих аутора београдског круга, који је у својој двадесет четвртој години завршио пред стрељачким водом новоуспостављених власти, у Београду 1944. године. Осим што је објављивао (попут многих других цртача, фотографа и новинара током рата) у београдским листовима као што су “Дом и свет” и “Бодљикаво прасе”, који су излазили под контролом немачке окупационе администрације, никада није пронађен било какав доказ да је био сарадник окупационих власти, нити постоји иједан његов рад који би, рецимо, могао да се сврста под политичку пропаганду (што је била делатност у којој су се опробали неки други стрип цртачи, као рецимо Константин Кузњецов). Напротив, Вељко Коцкар је у то бурно време креирао прилично бенигне стрип сторије о људима-кактусима, а његово цртачко умеће као да је највише било разиграно када је радио на гег панелима на којима се појављују полуодевене девојке. Можда је, у моралном смислу, погрешно бавити се тако безазленим садржајима у време док нацисти вешају таоце на Теразијама или док је, рецимо, читава једна популација (јеврејска) у Србији била изложена стравичном истребљењу. Међутим, и у најтрагичније време живот тече својим токовима, а пука делатност цртања стрипова не заслужује да под било каквим околностима буде кажњена смрћу.

ЖРВАЊ ИСТОРИЈЕ: Такође, не би требало искључити могућност да је Вељко Коцкар био жртва ратног хаоса, насумично исказаног беса, или зависти неког мање талентованог цртача, или чак нечије игноранције, што би значило да није убијен из идеолошких разлога, већ због наше неуљуђености и бахатости. То што су се у то време некакве сличне неподопштине дешавале и на другим местима у свету, који је у тој огромној кризи истина био на ивици неке врсте колективног лудила, није довољно да се преко свега тога тек тако пређе. Занимљиво је и да је након чланка у “Политици” од 27. новембра 1944, у којем је констатована егзекуција над “издајницима и непријатељима народа” (међу којима се затекао и несрећни стрип цртач), већ наредног дана, 28. новембра, објављен чланак који је потписао један уметник, ни мање ни више него вођа београдских надреалиста Марко Ристић. Ристићев чланак, насловљен “Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин”, објављен као ударни текст на првој страни “Политике”, требало је да послужи као нека врста подршке овим колективним стрељањима. Тешко је рећи да ли је Марко Ристић лично био упућен у случај Вељка Коцкара, али под неким нормалним околностима било би за очекивати да један припадник авангардног уметничког покрета макар покаже занимање за некога ко се затекао пред стрељачким водом, а чије је бављење креативно, чак и ако је у то време мало ко сматрао стрип “уметношћу”. Уместо тога, Марко Ристић је, без спомињања појединачних имена, написао само још један ватрени чланак, какве су у том тренутку на све стране писали и људи много скромнијег списатељског и интелектуалног потенцијала.

Мишљења сам и да не би требало да случајеви попут Коцкаревог буду употребљени за неки нови идеолошки обрачун са антифашистичком прошлошћу. У том смислу, сетио сам се разговора са пријатељем Предрагом Поповићем, који данас живи у Лондону. Почетком осамдесетих, када још нисам напунио ни двадесету, ми смо обојица писали за магазин “Џубокс”, и били заинтересовани за другачији, смелији прилаз популарној музици и савременим медијима уопште. Током једног разговора о бурној прошлости наше земље, Поповић ми је рекао да “када бисмо живели у четрдесетим годинама, нас двојица бисмо вероватно били комунисти”. У почетку ми је то звучало као потпуна бесмислица. Ми смо волели новоталасну музику, гнушали се тада већ упарложеног (социјалистичког) државног естаблишмента, и уопште жудели за неком променом… Међутим, брзо сам схватио да је Поповићев закључак истинит – у другим околностима, какве су биле у прошлости, ми бисмо врло вероватно били баш онај тип гневних младих људи који се прикључио комунистичком покрету. Познато ми је да су многи од тих двадесетогодишњих идеалиста били мучени или убијени од стране окупационих власти, што је само разбуктало отпор. Ипак, мислим да судбине попут Коцкареве из тих разлога не би требало прећутати, већ о њима гласно говорити, како се такве страшне ситуације не би поновиле у неком другом контексту…

СТРИП И СМРТ: Књига Вељко Коцкар – Стрип, живот, смрт, коју је приредио Здравко Зупан а управо објавио Културни центар Панчева, требало би да буде макар мали корак у том смеру. Осим његових радова, разбацаних по данас већ скоро заборављеним часописима, ми данас веома мало знамо о Вељку Коцкару – немамо података чак ни о његовом физичком изгледу, с обзиром да није сачувана ниједна фотографија. На задњим корицама овог издања репродукован је цртеж из листа “Бодљикаво прасе”, број 26, од 23. маја 1942, на којем су приказани уметник и његов модел. Према речима Здравка Зупана, “познато је да цртачи стрипова веома често уносе своје карактеристичне црте лица када цртежом настоје да представе уметника. Остаје нам да нагађамо да ли је на овој карикатури то учинио и Вељко Коцкар”. Иначе, Коцкар је вероватно, да је било прилике, могао да сазри у иновативну и занимљиву ауторску личност. Његова каријера је прекинута још у веома раној фази, али је очигледно да му је мање ишло од руке подражавање стрипова у којима следи (у београдским стрип публикацијама) популарну струју америчког авантуристичког стрипа. С друге стране, међу домаћим ауторима у то време скоро да није било аутора који је успешно развио оригиналан гротескни стрип, а Коцкареве сторије о Кактус Бати могле су да буду управо то. Иако дизнијевски представљени, ликови из овог стрипа делују веома самосвојно. Постоји и нешто онеспокојавајуће у замисли о кактусима који ходају, створењима која су измештена из свог хабитата, као и сам Коцкар, који је напустио родни Осијек да би се, далеко од породице и без много средстава, школовао у Београду, и у ратно доба упустио у авантуру рада на стрипу… Такође, иако Коцкар није био једини домаћи аутор који је кренуо да ради карикатуре на којима царују пин-ап девојке, он је свакако био међу најбољима. Упркос баналним текстовима, он је фигуре девојака цртао са лакоћом и жаром. Све је то био искорак у поређењу са традиционалнијим, “закопчаним” стилом илустрације који су домаћи аутори тада преферирали. Како год, све што је у овом тренутку било могуће учинити јесте да се готово сви расположиви радови Вељка Коцкара, до којих је Здравко Зупан успео да дође, појаве на једном месту, и тако макар симболично учини напор да разумемо ову ауторску личност, а можда и нас саме.

Саша Ракезић (Време, 24. 12. 2009.)

Рођен је 25. новембра 1913. године у дому Катарине и Павла Навојева у Петрограду из којег је само неколико година касније, бежећи испред рата и Револуције, са породицом емигрирао у Србију. Никола Навојев припада оној генерацији руских емиграната која се школовала и своје образовање стекла у новој средини. Похађао је Прву руско-српску гимназију, где је матурирао 1933. године. Био је слабог материјалног стања, родитељи су му били разведени, па је рано почео да зарађује за живот. И то онако како је најбоље умео – цртањем.

Свој први стрип, уствари таблу Историја абисинске династије, објавио је 12. септембра 1935. године на страницама Стрипа, првог српског и југословенског листа испуњеног цртаним причама. Уследила је потом сторија о легионару Маркусу који се „после дугогодишњег лутања по морима опет вратио у своје родно место“, затим егзотично-пустоловни стрип Ловци орхидеја смрти, па један стрип у криминалистичком жанру Доживљаји детектива Рида. У стрипу Велики комбинатор Бендер, као и у стрипу Ловци орхидеја смрти, Навојев се потписао псеудонимом Н. Акрок. Почетком 1936. започео је свој до тада најзначајнији стрип о љупкој и борбеној девојци из џунгле – Тарцанети.

У Стрипу је у првој половини исте године публиковао још неколико пустоловних стрипова који, као и већина поменутих, не завређују неку нарочиту пажњу. Из тог периода датира и Навојевљев новински стрип Вукадин. Најављен као „први наш домаћи стрип роман“, Вукадин је излазио свакодневно на страницама београдског дневника Време, од 11. априла до 12. јуна 1936. године. У краткотрајном Робинзону започео је стрипове Атлантида, Индуси – побуна у џунгли и прву верзију Гогољевог романа о козачком атаману Тарасу Буљби.

У првим бројевима Мике Миша, поред „поморске приповетке“ Корално острво и „романа за децу“ Плави дијамант, објавио је и двадесетак краћих остварења (Мали конструктори, Лав, вук и лисица, Вук и лисица, Једна шала два ривала…). Међутим, прве радове вредније пажње нацртао је за исту ревију у другој половини 1936. године према сценаријима Бранка Видића. Реч је о стриповима Хајдуков син, Освајачи Северног пола и Отмица лепе Туркиње.

Након осамнаестомесечне паузе узроковане Навојевљевом тешком болешћу, исти тандем ће се поново појавити на страницама Мике Миша 7. јуна 1938. године сторијом Мали морепловац. До краја 1938. Навојев црта још једну епизоду овог стрипа, а наредне године и трећу епизоду под насловом Једнооки пират. Авантуристичка сторија о гусару Јон Ван Драку, малом морепловцу Алу и другаима истовремено је и причао љубави, пријатељству, кајању и жртвовању. Смештена у амбијент Холандске Индије (данашње Индонезије) негде на почетку прошлог века, постигла је огроман успех. У једној анкети коју је спровела редакција Мике Миша читаоци су је сврстали на прво место испред таквих јунака као што су Флаш Гордон, Принц Валијант, Мандрак, Фантом и други.

Ипак, највећи број својих остварења Никола Навојев је реализовао за Микијево царство које су почетком 1939. покренули Милутин Игњачевић, Бранко Видић и Ђорђ Свиларић. Већ у првом броју почео је упоредо да црта три стрипа: серијале Млади Бартуло и Две сиротице, као и стрип Комнен Барјактар. Млади Бартуло је креиран по класичном обрацу авантуристичког стрипа тридесетих година и према изворном сижеу, Комнен Барјактар се сценаристички ослањао на епску народну поезију, док су Две сиротице биле инспирисане мелодрамским романом Д. Енерија.

Поред поменутих, Никола Навојев је нацртао и низ других наслова: Тарас Буљба према познатом роману Николаја В. Гогоља, Витез Буридан, на основу историјско пустоловног романа француског писца Мишела Зевакоа, Женидба Максима Црнојевића по епској народној песми, Смрт Смаил Аге Ченгића према истоименом спеву Ивана Мажуранића, мелодраматичне стрипове Мињон и Бела сестра, као и стрип Чељускинци, сторију о експедицији професора Шмита који је почетком тридесетих година прошлог века пошао на ледоломцу Чељускин у арктичке крајеве са задатком да испита северну обалу Сибира. Његов тек започети стрип Окови прошлости, без сумње најезотеричнији стрип не само српског већ и југословенског стрипа тридесетих година, најављен је од редакције као „последње дело славног уметника Николе Навојева“, после четвртог наставка преузео је Иван Шеншин, док је стрипове Мињон и Зигомар завршио Душан Богдановић.

Насупрот преовлађујућој струји у реалистичком стрипу тог доба, у својим радовима Навојев је у великој мери користио шрафуру; цртеже у тушу изводио је пером, а довршавао четкицом. Истовремено, као изванредан портретиста, он све више употребљава гро планове. Присетимо се само Фрошарице из стрипа Две сиротице, грофа од Валоа из стрипа о витезу Буридану, козачког атамана Тараса Буљбе, мале Мињон или црног горостаса Тамбе. Осим тога, напушта организацију табле базирану на каишевима и у визуелном приповедању дефинитивно се опредељује за слободну композицију.

Никола Навојев је преминуо 9. новембра 1940. године у двадесет часова, у санаторијуму за ТБЦ код Венца на Фрушкој Гори. Када је умро, имао је само двадесет седам година и стотине нацртаних и објављених табли стрипа. Према сећању савременика до последњег тренутка из руку није испуштао прибор за цртање.

Здравко Зупан

Рођен је 1904. године у Дервенти. У току првог светског рата долази са родитељима у Београд. Мада из сиромашне породице, Видић успева да се упише у гимназију и већ током школовања почиње да се бави списатељским радом. Прве чланке објавио је у листовима познатог београдског издавача Ивана Зрнића.

Познанство са Милутином Игњачевићем имаће одлучујући утицај на даљи животни пут Бранка Видића. Ангажујући га за сарадника у Ивковићевом листу Робинзон, Игњачевић му омогућава да реализује свој први сценаристички покушај, који ће цртачки уобличити Никола Навојев. Била је то обрада Гогољеве приче Тарас Буљба, чији крај читаоци неће дочекати због обустављања даљег излажења листа. Наредне Видићеве текстове поново ће реализовати Никола Навојев, али овога пута за Мику Миша. Убрзо је уследио и стрип Крвна освета, једини Видићев заједнички рад са просечним цртачем Ђорђем Малим. Током објављивања ове сторије, на страницама листа први пут је најављен излазак Дубровачког гусара.

Појава прве свеске романа Дубровачки гусар, објављене као бесплатан прилог 73. броја Мике Миша (19. фебруар 1937), означила је почетак плодног Видићевог стваралаштва у области романсираног авантуристичко историјског жанра. Наредне свеске Дубровачког гусара излазиле су у едицији Криминални забавник, достижући тираже каквим се у то време могао похвалити ретко који писац забавне литературе. Велику популарност доживели су и његови остали романи (написао их је око тридесет): Тамница, Господар ноћи, Горски војвода, Хајдук Мијат, Сибир или атаман Годунов и други. Видић се по правилу потписивао неким од својих бројних псеудонима, од којих је најпознатији био Брандон Вид.

Писање Дубровачког гусара ипак га није одвојило од рада на стрипу. До почетка 1939. године, Видић ће за Навојева припремити још три сценарија, исто толико за Константина Кузњецова, чак пет за Сергеја Соловјева и један за Ђуку Јанковића. Са појединим остварењима постићи ће изванредан успех и, упркос чињеници да се заслуге за то приписују цртачком мајсторству водећих аутора Београдског круга Соловјеву, Навојеву и Кузњецову, не може се порећи ни Видићев допринос великој популарности Црног атамана, Малог морепловца или Бена Керигана.

Нови преломни тренутак у Видићевом животу догодио се почетком 1939. године и поново је био везан уз име уредника Ивковићевих издања. Одлучивши да напусти редакцију Мике Миша, Милутин Игњачевић заједно са Бранком Видићем покреће нови лист Микијево царство. Не само због улагања дела сопствених средстава, већ пре свега због могућности да у далеко већој мери утиче на судбину листа, за Видића је ово био одлучујући импулс да се са још више жара посвети даљем писању. Резултат његовог ангажмана готово је невероватан; за нешто више од две године излажења Микијевог царства, Видић је написао сценарија за преко 40 стрипова, остварујући пре свега у тандему са Навојевим неколико вредних серијала и читав низ изузетно занимљивих сторија. Поред сарадње са Навојевим, за кога је написао две трећине од укупног броја текстуалних предложака, Видић је креирао приче и за Сергеја Соловјева и младог Драгана Савића.

За време рата Видић је у Београду држао антикварницу, да би се после ослобођења бавио разним пословима. Правог контакта са стрипом више није имао, са изузетком 1951. године када је био технички уредник Малог забавника. Педесетих година објавио је под разним псеудонимима више романа у наставцима.

Преминуо је у Београду 1967. године.

(С. Драгинчић, З. Зупан: Историја југословенског стрипа)

Конкурс под називом за 2009. годину сада је окончан и резултати су изнад свих очекивања. На нашу адресу стигло је око 40 радова, кратких стрипова до 16 табли, који доносе богатство различитости садржаја, третмана кратке форме и графичког израза, махом млађих домаћих аутора са чијим радом ни најбољи познаваоци српске сцене нису увек били упознати. У наредних две недеље обавиће се коначно жирирање и одабир радова за истоимену изложбу и антологијску публикацију. Изложба ће бити отворена средином марта 2010. године у кафе галерији Изба у Новом саду, ком приликом ће бити и промоција књиге са одабраним радовима. Књига ће имати 96 страна великог формата, и биће штампана у колору. О детаљима изложбе и промоције биће више речи касније. Овом приликом захваљујемо се још једном свим ауторима који су узели учешћа на конкурсу са великом жељом за њихов даљи напредак и успешну каријеру, и за наставак сарадње и наредних година. Као и прошле године, у марту ће бити расписан конкурс за 2010.
На крају, ево малог узорка неких од пристиглих радова, а за сва евентуална питања можете нам се обратити на адресу komiko.strip@gmail.com

БОЈАНА ДИМИТРОВСКИ (1974) - Београд

МАРКО СТОЈАНОВИЋ (1978) - Лесковац / БОРИС БАКЛИЖА (1985) - Крагујевац

ВЛАДИМИР ТАДИЋ (1978) - Београд / ВЛАДИМИР КУЗМАНОВ (1977) - Зрењанин

АНА ШИМОН (1986) - Нови Сад

ПАВЛЕ ЗЕЛИЋ (1979) - Београд / ДРАГАН ПАУНОВИЋ (1981) - Београд

НИНА БУЊЕВАЦ (1973) - Торонто

ДУШАН БОЖИЋ (1967) - Београд

ВЛАДАН НИКОЛИЋ (1968) - Зрењанин

ДАРКО НИКОЛИЋ (1984) - Зајечар

МАЈА ВЕСЕЛИНОВИЋ (1974) - Београд

ДРАГАНА СТОЈИЉКОВИЋ (1980) - Београд / САША АРСЕНИЋ (1978) - Београд

УРОШ БЕГОВИЋ (1984) - Београд

Поштовани читаоци, изашао је нови, пети, број ревије Златно доба у ком објављујемо прва два стрипа Радомира Перице, једног од најталентованијих српских стрип аутора, који су изашли у Микијевом царству када му је било само шеснаест година. Прва табла Перициног Новог Тарцана изашла је 8. јануара 1941. у 191. броју овог листа. У ритму од две табле недељно пародија младог аутора на Тарзана, тада можда и најпознатијег јунака популарне културе, успешно је надоместила недостатак Дизнијевих и уопште иностраних хумористичких стрипова у Микијевом царству. Стилизација главних ликова у стрипу, поред Дизнијевог, показује и утицај тада популарне јунакиње стрипа и анимираног филма Бети Буп (Betty Boop). Неколико недеља касније овај стрип је у целости репризиран у 172. броју Плавог забавника.

По окончању Новог Тарцана, Перица у 203. броју Микијевог царства од 19. фебруара започиње нови шаљиви стрип под називом Пут на Месец. Цртан у истом маниру, Пут на Месец има истог главног протагонисту сада под именом Мики Мортон, док се псић Цуле из Новог Тарцана сада зове Рики. Сама радња овог стрипа је пародија на Флаша Гордона (Flash Gordon) Алекса Рејмонда (Alex Raymond). Такође, занимљиво је да се у овом стрипу појављују бројни други популарни стрип јунаци чије је доживљаје млади аутор грозничаво пратио 1930-их година. Перицин Пут на Месец до сада је репринтован само једном, у првом броју београдског Малог забавника из 1951. године.

Такође, на овом месту у прилици смо да Вам саопштимо да се раширила продајна мрежа наше ревије и Златно доба сада се може набавити у стрипарницама Алан Форд и Дарквуд и књижарама Беополис, Б92 шоп и Стубови Културе у Београду, у Клубу обожавалаца стрипа и књижарама Соларис и Љубитељи књиге у Новом Саду, књижарама Ин бук у Шапцу, Театар у Зрењанину и Византија на Палама. 

Радомир Перица рођен је 20. септембра 1924. године у Београду. Његов отац Драгомир, пореклом из Кистања у Лици, сликао је из хобија и Перица је од најраније младости почео да црта и слика уз оца. Као син јединац, у детињству је био несташно дете, јурио је са другарима од догодовштине до догодовштине, играо карте, коцкао се и пушио, и био одличан играч билијара. У исто време, био је јако добар ученик у школи. За нови медиј, стрип, заинтересовао се са појавом наших првих стрип листова и до почетка рата сакупио је велику збирку Мике Миша, Микијевог царства, Плавог забавника и других предратних листова. Та збирка је касније уништена у бомбардовању Београда, а Перица ће до краја живота жалити за тим губитком. У исто време пасионирано иде у биоскоп, једно време ради и као продавац карата, и филм му постаје друга велика љубав која ће га пратити до смрти.

Као аутор стрипа Радомир Перица се појавио 8. јануара 1941. године када је у 191. броју Микијевог царства почео да излази његов стрип Нови Тарцан. Та пародија тада изузетно популарног јунака књижевности, филма и стрипа открива велики утицај Дизнија и браће Флајшер (Fleischer) на младог аутора, и поред детињег шарма доноси и назнаку ванредног талента. Са 16 година Радмир Перица остаје један од најмлађих српских аутора који је икада објавио свој рад у популарној и реномираној ревији попут Микијевог царства. Исте године, Нови Тарцан је репризиран на страницама Плавог забавника. По завршетку тог стрипа, у 203. броју Микијевог царства Перица стартује са новом сторијом под називом Пут на Месец. Цртан у истом стилу као и Нови Тарцан, овај стрип је својеврсна пародија на Рејмондовог Флаша Гордона. Главни протагониста је исти дечак који је био мали Тарцан, овде по имену Мики Мортон. Уз њега, ту су и девојка Пел Гарден, научник Фраков, зли император Пинг-Вин Грозни и његова кћер Зора, али и читава плејада тада најпопуларнијих ликова српског и иностраног стрипа, предстваљена у пародији. То су Мизогар (Зигомар), Принц Савијант (Валијант), Марцан (Тарзан), Тандрак и Скотар (Мандрак и Лотар), и још многи. Непосредно по окончању Пута на Месец, 6. априла 1941. нацистичка Немачка напада Краљевину Југославију што доводи до краха комплетне стрип продукције у Србији и прекида каријере младог аутора. Но, бомбардовање Београда донело је страшну трагедију Радомиру Перици, јер једна од првих бомби тог дана пада на његову кућу и кров се обрушава на оца Драгомира који је заштитио жену и сина тако што је стао у довратак и обгрлио их. Од задобијених повреда Драгомир Перица преминуо је два дана касније. У бомбардовању је уништена и кућа и богата збирка стрипова младог аутора који са мајком одлази у село Баничину. Убрзо се седамнаестогодишњи Радомир Перица са неколико другова придружује Југословенској војсци у отаџбини под командом генерала Драгољуба Михаиловића са којим је преко мајке био и у сродству. Током ратних  година црта лажне пасоше и аусвајсе за америчке пилоте и саборце. У исто време накратко се враћа и стрипу на страницама листа Дом и свет са таблом стрипа Тил Ојленшпигел. Лета 1942. у листу Стрип књига објављује хумористичке стрипове Тил Ојленшпигел, Доживљаји Ђуре Пацова, Ивица и Марица, као и реалистичне сторије Последњи дани Помпеје и Принц и аждаја. Као дете одрасло на америчким филмовима и стриповима Перица остварује контакт са спасеним америчким пилотима и када је требало да са њима одлети за Америку, издао га је један друг и заробљавају га Партизани. Суђено му је у процесу са Дражом Михаиловићем после чега одлази на робију у затвор у Сремској Митровици, заједно са бројним политичким затвореницима попут албанског краља Зоглуа (Перица је неко време у затвору провео у ћелији до његове), бивших министара, индустријалаца, уметника…

У затвору је провео 6 тешких година. У прво време био је у самици, чекајући на стрељање и спавајући са ципелом под главом и куком да би му било мање хладно. Морзеовом азбуком је играо шах са партнером из суседне ћелије. Како је касније причао, сви политички затвореници извлачили су шибице и гатали да виде ко ће следећи бити изведен пред стрељачки вод. Једном приликом и он је извукао краћу шибицу, али није позван. Остао је жив зато што је у затвору као уметник радио портрете стражара и њихових породица. Током тамновања у Митровици често је био пребијан, а најсуровије од стране Пенезића Крцуна после чега му је изваљен бубрег, сломљен нос и пукле обе бубне опне. До краја живота Перица је носио вату у ушима, био осетљив на ветар и било му је забрањено да плива.         

Шест година после суђења, како се променила политика Титове Југославије, Радомир Перица је пуштен из затвора, али без личне карте и са укинутим грађанским правима. Ускоро је, под надзором, почео да ради у цртачници Авала филма. У Авала филму је упознао и будућу супругу Веру Момировић са којом се жени 1953. Убрзо окончава и студије сликарства на Академији уметности у Београду. Током студија и касније дружи се са Александром Јеремићем-Цибетом, Бобом Јовановићем, Мариом Маскарелијем, Батом Михајловићем и многим уметницима.       
Током 50-их година прошлог века објављује више илустрованих књига и сликовница као што су Буба Мара и паук Гара и Мишко Међедовић, а 1956. и  две свеске Езопових басни у стрипу за новосадског издавача Братство-јединство. Тих година доста се бави илустровањем књига и реклама.

По рођењу друге кћери, Симониде, његова супруга престаје да ради а Радомир прелази у фирму Југославија паблик на место уметничког директора. Ту се претежно бави дизајном и то са великим успехом. Дизајнирао је велике изложбе југословенских производа по читавом свету и више пута примио награду Ризоли из Милана за најбољу графику Европе. После смрти мајке, Радомир Перица, већ у зрелим годинама и са успешном каријером иза себе, саопштава породици да сада може да оствари дугогодишњи сан и са супругом и две ћерке сели се у Сједињене америчке државе.

По доласку у нову средину цела породица почиње од нуле да гради каријеру, али их убрзо погађа тешка трагедија. Радомирова супруга Вера обољева од рака и умире. После неколико година Радомир Перица почиње да ради као дизајнер и постиже запажене успехе. У једном периоду прави серију политичких стрипова који нису наишли на разумевање америчких новина. Касније се поново жени и са супругом преводи Буба Мару и паука Гару, али и ова идеја оставила је хладним уреднике у Америци. Упоредо је активан и на пољу филма. Током читавог живота био је велики заљубљеник у филмску уметност, познавао је лично велики број српских и иностраних режисера и глумаца, а у филму Бал на води Јована Аћина (иначе блиског Перициног пријатеља) један од главних ликова носи скривену тетоважу Микија Мауса и њега је режисер замислио према анегдоти са суђења Радомиру Перици. Тада је, на питање истражитеља у шта верује, Радoмир Перица одговорио: „Верујем у Мики Мауса.“ Један од последњих професионалних ангажмана Радомира Перице био је у филму Тесла: господар муње (Tesla Master of Lightning) из 2000. године у којем је глумио Николу Теслу. Последњих година, дубоко потресен ратом у отаџбини, Перица се све више повлачи у себе, а здравствене последице затвора и пребијања које је преживео све га више погађају. Ипак, према сведочењу блиског пријатеља, увек је „јео само месо и супу, пушио као оџак и био мршав као сарага“. Преминуо је y Вашингтону 23. децембра 2006. године од срчаног оштећења.

Вук Марковић