Поштовани читаоци, обавештавамо Вас да је из штампе изашао први албум наше новопокренуте едиције која ће објављивати најбоље домаће стрипове савремених аутора. Едиција почиње са Бреком Дарка Перовића, свакако једним од наших најбољих остварења у медију стрипа. Албум је штампан у 500 примерака, тврдог је повеза и има 48 страница. Брек ће се у продаји наћи од 10. јула, о чему ћемо Вас још обавестити. Поговор је написао Зоран Ђукановић, и у наставку преносимо делове тог текста:

“Са Бреком Перовић је снажно вратио приоритет приповедачком чину у домаћем стрипу с краја осамдесетих. Наравно, после искустава радикалних светских струјања у стрипу седамдесетих и почетком осамдесетих, за Перовића више није било могуће да се врати сасвим класичној, конвенционалној причи. Акционост Перовићеве приче богато је прожета неком врстом приповедачке меланхолије. Ту је могуће и потребно дешифровати неке ванстриповне утицаје. То су свакако утицаји шпијунске прозе Ле Кареових романа, кинематографски утицаји Блејд Ранера Ридлија Скота, а у траговима и Сталкера, па и Солариса и Огледала Андреја Тарковског.”

“Дарко Перовић је са Бреком направио корак од седам миља. Овај искорак је био толико велики да је одредио цртачку судбину једног тихог момка који би пригушеним гласом понекад нешто ненаметљиво искоментарисао међу претенциозним главама којих се могло срести на састанцима Београдског круга 2 у Мажестику. Неки су више причали, тек понешто урадили док су развијали идеологије стрипа, шта се мора обожавати, а шта заслужује доктринарни презир са „Олимпа”. Дарко је, међутим, углавном ћутао. Бавио се пасивним авантуризмом цртачког стола. Знао је да се тамо налази срце тајне.”

Објављена је књига (Б5, 200 страна) одабраних стрипова Александра Зографа „Половни свет“ у издању ЈП Службени гласник. Александар Ракезић - Зограф, добитник је награде „Десимир Тошић“ за ту књигу, која му је додељена 19. фебруара, на дан Тошићевог рођења. Зограф, иначе, тренутно редовно објављује своје стрипове у недељнику Време.

- Реч је о репрезентативној књизи радова Александра Зографа, који је један од најпознатијих стрип аутора овде и у свету. Зограф није представник индустријског, већ ауторског стрипа и као такав је препознат у иностранству, пре свега у Америци, Француској и Италији. У тим земљама стрип није сведен на једноставну димензију и третира се као уметност. Дакле, тамо су померене границе стрипа, који представља дубоко промишљање и сведочење о времену у коме живимо. Стрипови Александра Зографа садрже приче о путовањима, приче из давнина, занимљиве разговоре са људима… Иначе, догађаји из његовог живота веома су необични, односно хиперреални, тако су врло интересантни за стрип-обраду - објаснио је Небојша Грујичић, уредник културне рубрике Времена.

- Посебан угао из кога посматрам свет очигледан је у књизи „Половни свет“. Ипак, теме у свим мојим стриповима односе се на реалан, стваран живот. Приче увек проналазим, никад не измишљам. Проналазим и људе који могу да кажу узбудљиве приче, као и старе, заборављене, а веома занимљиве књиге. Такође, често путујем, упознајем занимљиве људе и правим приче о посећеним местима. Међутим, не проналазим све приче на позитивним местима. Људи су највише понижени у породилиштима, школама и на гробљима, али и та места могу да буду јунаци стрипова, јер се ту добро види однос државног система према људима који живе у конкретној земљи. Хоћу да кажем да приче проналазим свуда, односно да свуда око нас има много невероватних ствари, али се осећај за необично налази у сопственом размишљању - објаснио је Зограф.

На традиционалном фестивалу стрипа у Бриселу данас је представљена изложба радова српских аутора и цртача стрипова који махом сарађују с издавачима у Француској и Белгији. 
На фестивалу су изложени цртежи Дражена Ковачевића, Зорана Јањетова, Милана Јовановића, Александра Гајића, Леа Пилиповића и Тибериу Беке. Љубитеље и ауторе стрипова је поздравио амбасадор Србије у Белгији Радомир Диклић који је указао на дугу традицију и популарност стрипа у Србији. Диклић је посебно поменуо велико име светског стрипа Енкија Билала који је из Београда дошао и направио велики успех у Паризу, једној од престоница ове уметности. У приказу изложбе су белгијски организатори истакли да је у Србији и бившој Југославији стрип био у правом процвату 1970-их и 1980-их година. Навели су и да је у доба социјалистичке власти постојала прлична слобода за домаће ауторе и издавање стрипова страних сценариста и цртача, осим у случају страних стрипова који су отворено криковали комунистичке режиме. У Србији је, како је подвучено, после 2000. године дошло до замаха у издавању стрипова и посебно у повезивању српских цртача с француско-белгијским тржиштем, а најпопуларнији су јунаци фантастике

 

У издању београдског ИПС-а појавиле су се прве две књиге интегралног издања легендарног Тинтина, белгијског аутора Ержеа. Прва књига доноси прве две епизоде серијала, које су већег обима, а у осталим ће ићи по три албума. Цена је 900 динара, издање је тврдих корица и у колору.

 

Двадесет шестог маја у 18.00 часова, у сарадњи са амбасадом Белгије издавач ће одржати промоцију овог издања и сусрет са читаоцима у просторијама Француског културног центрау у Београду, у Кнез Михаиловој 31. Учествују уредник Данко Јешић, преводилац Бранислав Глумац и амбасадори Белгије и Француске.

Угледни аутор српске стрип-сцене, Живорад Жика Атанацковић, умро је у својој 65. години у немачком граду Абстајнаху, 19. октобра 1998.

Остаће запамћен као припадник изузетно значајне генерације којој су припадали и Здравко Сулић, Никола Митровић Кокан, Десимир Жижовић Буин, Миодраг Ђурђић, Радивој Богићевић, Божидар Веселиновић, Петар Радичевић и други, који су обновили српски стрип током шездесетих година у оквиру продукције НИП “Дечије новине” и стратегије уредника Срећка Јовановића.

Живорад Жика Атанацковић рођен је 1933. године у Кладову. Завршио је Школу за примењену уметност у Нишу. После три године које проводи као наставник ликовног васпитања на Убу, 1958. долази у Београд и ради као илустратор у многим редакцијама.

Године 1964. успоставља сарадњу са НИП “Дечје новине” из Горњег Милановца. Као ликовни уредник свих издања ове реномиране издавачке куће и главни уредник листа за најмлађе Зека, урадио је стотине илустрација и креирао више ликова од којих су посебно били познати Тик-Так, Зека, Цеца и Пеца и др.

Током шездесетих година Атанацковић је нацртао по својим или туђим сценаријима неколико десетина стрипова, углавном из националне историје, за бројна издања “Дечјих новина”: Зенит, Дечје новине, Екстра стрип, Никад робом и друге.

Поред серијала о Хајдук Вељку у едицији “Никад робом”, у Атанацковицева запаженија остварења спадају и стрипови “Хвалисав из Гацка”, “Победоносни сукоб”, “Ђавоља команда” и “Заседа”.

По сопственим сценаријима урадио је у едицији “Никад робом” приче: “Хероји са Чегра”, “Издајник са Клопотника”, “Варваринска битка”, “Под ватром ‘Дебелих Берти’”, “Окршај крај Дунава”, “Ђавоља команда”, “Бунтовников син”…

По сценаријима М. Јанковића нацртао је приче: “Слепи цар Дељан”, “Златни град”, “Ханума из Удбине”, “Витезови из Стубице”, “Јунаци са Куманова”, “Црни Коњаник”, “Витез плавих висина”, “Битка на Велбужду”, “Бесмртна одбрана Београда”, а по сценарију М. Перића “У пламену буне” и “Окршај крај Дунава”.

Од 1984. живео је у Немачкој где је радио као професионални илустратор, нарочито за производе за децу.

Здравко Зупан

 

 

 

 Биографија

Рођен је 5. септембра 1933. у Београду, где је и одрастао. Због ванредне ратне ситуације и честих бомбардовања похађао је чак шест – седам београдских основних школа. После Другог светског рата, средњу школу (у то време Прва мушка гимназија, а данас Прва београдска гимназија у Душановој улици) уписао 1949, матурирао 1952. На Архитектонском факултету у Београду почео да студира 1952, а дипломирао 1960. Свега неколико месеци радио као архитекта у једном студију, да би се потом сасвим посветио илустрацији. Војни рок је служио у Вучитрну од 1960. до 1961. Живи у Београду.

Прве илустрације је 1953. објавио у листу “Средњошколац”, у којем је сарађивао до 1954. Од 1954. креира илустрације за 5 сликовница загребачког издавачког предузећа “РВИ” (”Ратни војни инвалиди”), касније реконституисаног и преименованог у куће “Наша дјеца” и “Колор”. Од тих сликовница, најпознатија је “Зека Пега” писца Владе Филиповића, а занимљиво је да се међу њима налазе и 3 дечје сликовнице чији је аутор био Драгиша Кашиковић, касније познати политички емигрант који је после пар година трагично завршио свој живот у иностранству. Средином педесетих је илустрације објављивао у магазину “Youth Life “, једном од листова Народне омладине Југославије.

Јовановић је потом сарађивао на књигама издавачких предузећа “Младо покољење” (броширана школска лектира: Ненадовићева “Писма из Италије”, “Невоље једног Чарлија” Александра Поповића…), “Нолит”, “БИГЗ”, “Просвета”, “Експортпрес” и “Вук Караџић” из Београда, те “Дечје новине” из Горњег Милановца. За потребе Института за стране језике у Господар Јовановој улици у Београду од 1985. до 1988. илустровао је неколико уџбеника (између осталих, један за курс француског језика, два за енглеске течајеве – још увек је у употреби “Средњи течај енглеског језика 1″). Из скорашњег опуса се издвајају илустрације креиране за две дечије књиге Градимира Ђуровића: “Џеп пун кликера” (1994) и “Пустоловине једне цигле” (1996) у издању београдског “Колумбуса”.

Од 1960. године сарађује са недељником “Илустрована Политика”. Углавном илуструје новинске приче. Сарадња траје и данас. Од 1965. је почео да црта за магазин “Политикин Базар”, а од 1970. год. је његов графички дизајнер и арт директор. Формално је септембра 1998. пензионисан на овом радном месту, али, са колегом Мишком Радојловићем, као део тима без кога је досадашњи визуелни идентитет “Базара” незамислив, он на захтев редакције и даље хонорарно обавља свој посао. Илустровао је дневни лист “Политика”, магазине “Политикин Забавник”(од 1960. до данас), “РТВ ревију”(од шездесетих до 1993), повремено “НИН”… Слободно се може рећи да су његове илустрације током последње три деценије обележиле магазине највећег српског новинског издавача “Политика”.

Код издавача “Дечје новине” током 1966. и 1967. године, у библиотеци “Никад робом” објавио је 2 свеске стрипа. Једна од њих је и “Кад митраљез умукне” објављена 22. априла 1966. по стрипском сценарију Добрице Ерића. Касније, осамдесетих, креирао је више насловних страница за стрипске едиције овог издавача: магазине “Екс алманах” и “Супер” (уз стрипове “Фантом”, “Усамљени јахач”…), библиотеку “Носталгија” и часопис “Ју стрип” (на пример, уз стрип Сергеја Соловјева “Ајванхо” као најобимнијег у једном од бројева…).

Дизајнирао је и илустровао више десетина пропратних филмских плаката за дистрибутера “Зета филм”, и то уз филмове: “Млади лавови”, “Жижи”, “Вичита”, “Дан четрнаести”, “Капо”, “Балада о војнику”, “Бештије”…

Са студијем за анимирани филм при “Авала филму”, углавном као сценограф, сарађује од његовог оснивања. Познате су његове сценографије за филмове: “Ајкула нежног срца”,”Итд” и још неке, нарочито оне које су красиле већину филмова Стеве Живковића. И за “Последњи ТВ дневник” аутора Николе Мајдака осмислио је позадине. Позван је да изради сценографије за велики пројекат “Капетан Џон Пиплфокс” недавно преминулог великана српског анимираног филма Вељка Бикића, али се за сада стало само на 7 позадина за пробна снимања. Даља судбина пројекта је неизвесна.

Бавио се и режијом, као и анимацијом. Нарочито му је успешан био анимирани филм “Итд” који је по сценарију Драгутина Ганета Милановића режирао заједно са сценаристом. Креирао је и мноштво анимираних филмова или анимираних делова у просветно-педагошким филмовима “Застава филма” који су се бавили војним позивом или војничким животом. Када се читав студио прикључио ТВ Београду (сада РТС), прешао је у нове просторије и најчешће на пропагандним филмовима сарађивао са Николом Мајдаком.

Члан је УЛУПУДС-а од краја шездесетих до краја седамдесетих и Удружења новинара Србије од 1970. године до данас. Једну од споредних награда (награда “Борбе”) за новинску илустрацију на “Златном перу” је примио још почетком седамдесетих, а награду “Драгослав Стојановић – СИП” на “Златном перу” 1991. Награда за сценографију у филму Мирослава Јелића “Мува” припала му је на Фестивалу краткометражног и анимираног филма у Београду 1997.

У припреми је ретроспективна монографија.

Недавно му је, са 66 година живота и после 46 година рада, у оквиру “Златног пера Београда” отворена ПРВА (!) самостална изложба. Предлагач тог пројекта Уметничком савету манифестације “Златно перо” и аутор концепта био је Слободан Ивков. И ток саме изложбе сасвим је одражавао начин живота и дух стваралаштва овог великана српске примењене графике. Првобитно је предвиђено да поставка у галерији Куће Ђуре Јакшића у Скадарлији буде отворена 24. марта увече и да траје до 15. априла 1999. Као и у Јовановићевом детињству, баш на дан отварања започело је бомбардовање Београда, само сада од стране НАТО-а. Организатор изложбе је предложио да се “малко причека” док не прођу најжешћи удари, но развој догађаја је по Србију ишао све горе и горе. Онда су се и аутор концепта и уметник заинатили, па су уз помоћ особља галерије у току два дана поставили дуго припреман избор од неколико стотина Јовановићевих радова. Отварање су заказали 2. априла тачно у подне. И поред ваздушне узбуне која је била на снази, галерија је била препуна уметникових пријатеља, сарадника и поштовалаца његовог опуса. Добронамерни су после говорили да је то због великог интересовања публике, а малициозни због непрестаног бомбардовања током којег опрезно особље те културне институције није било сасвим сигурно да и галерија од стране НАТО-стратега можда није била одређена као “легитимни циљ” са урачунатом “колатералном штетом”, тек поставка је трајала скоро два месеца.

Крици и осмеси (о стваралаштву Бране Јовановића)

Када се средином педесетих на ликовној сцени појавио илустратор Брана Јовановић, нико није могао ни да претпостави какве ће све домете у поменутој дисциплини примењене графике остварити овај студент архитектуре. У ствари, ако будемо судили само по нашој ликовној критици, током више од четири деценије свог супериорног деловања на овдашњој сцени он и није ништа радио. Не постоји ниједан стручни текст посвећен Јовановићевом делу, није му објављена ниједна збирка илустрација, на располагању нам није ниједан попис његових остварења или бар резиме опуса… Његове биографије нема ни у једном издању типа “ко је ко у…”, а ако не завиримо у администрацију УЛУПУДС-а из којег је крајем седамдесетих без икакве опомене искључен због неплаћања чланарине, нећемо сазнати ни тачан датум рођења аутора иза кога стоји више десетина хиљада објављених илустрација у најпознатијим српским магазинима и најпопуларнијим књигама. Ова констатација није ни по чему нарочита. Тако је и само фуснота у брдима добро документованих, безбројних доказа како се српска средина односи према својим најистакнутијим личностима и то, што је сигурно један од најзначајнијих уопште, а вероватно највећи живи српски илустратор ову своју прву самосталну изложбу доживео у шездесетшестој години живота.

Наизглед привремен и узгредан хонорарни илустраторски посао, као и готово сва “привремена решења” у нашим животима, постао је његово трајно опредељење којим је страсно опседнут и данас. Тражећи израз и изграђујући стил, а прилагођавајући се захтевима који су пред њега постављани, следио је и највеће тадашње ауторитете. Постоје две врсте креативних особа. Прве су оне које себе и своју сујету потхрањују тежњом да на свом пољу буду најбоље у својој улици, школи, кварту или граду и задовољавају се када то постигну и такву стечену позицију љубоморно чувају. Други, више верујући у себе, не плаше се суочавања са најбољима у држави или изван ње, док им етаблиране, институционализоване еснафске позиције не значе скоро ништа. Као и сада, Јовановић је одувек био окренут иностранству, усвајајући светске стандарде квалитета, а све у покушају да непрестано учи, да се упоређује и одмерава са најбољима. Резултат су његова достигнућа, пробоји и унапређења у жанру илустрације, који ће, када с њима буде упозната стручна јавност изван наших граница, неспорно представљати део оног најбољег што свет у овој графичкој дисциплини поседује.

Пошто је дечија књижевност била његов први изазов, природно је да је посматрао како су сличне проблеме решавали Дизнијеви цртачи, но примећују се и утицаји међуратне српске илустрације којом су, поред Ђуке Јанковића, Моме Марковића и још неких, често непотписаних уметника, доминирали и руски илустратори-имигранти, али и утицај послератне руске педагошке илустрације на коју је, по императиву духа ондашњег времена, морао да баци бар једно око.

Много година касније, гротескном (карикатуралном) изразу вратио се, са много шарма и љубави илуструјући текстове релаксирајуће или прагматично интониране садржине намењене “обичним” људима. Породични магазини за које је претежно радио (”Базар”, “Илустрована политика”, “РТВ ревија”…) по дефиницији су имали такве рубрике (инструктаже “уради сам у својој гаражици, баштици и унаоколо”, психолошки савети “не уради сам “, мали савети за бављење децом, рецепти, препоруке за дијете…) и, пошто, као што знамо, медијум одређује поруку и њен језик, Јовановић је неочекивано лако проговорио језиком “малог” човека. Са симпатијама, али никада не препотентно и бахато! Доказ потражити код рођака: по многим кућама се, што излепљени у свескама, што послагани на дну фиока, у празним ковертама на којима је богзначија адреса и у кутијама од ципела које су одавно бачене, деценијама чувају корисни исечци из ових магазина, све са Браниним илустрацијама. Он је овакве задатке, углавном мале формате, радио са истом пасијом и професионалном доследношћу са којом и “озбиљне” илустрације. Штавише! Овакве странице су одувек морале да буду визуелно раскошне и привлачне, па су штампане у боји, те су и цртежи морали да буду креирани у колору. Јовановићеве минијатуре су права мала ремек дела која неискусно око може заменити са крокијима и просечном читаоцу би тек њихово гигантирање указало на праву вредност која им је иманентна. Ту се још од краја шездесетих осећа благи утицај једне од америчких “школа”, боље је рећи “гротескног израза” развијеног и примењеног у стрипу, него карикатуре. Реч је о групи аутора који већ скоро пола века креирају садржај култног магазина “Мед” (”Mad”). Часопис је, мењајући формат од новинског, преко књишког, до данашњег ревијалног, баш некако педесетих и шездесетих имао свој “златни период”. Најистакнутији представници овог приступа, а чије ће присуство стручњак наслутити дубоко испод наслага сасвим аутентичних слојева Јовановићевог гротескног цртежа су Морт Дракер (Mort Drucker), Џек Дејвис (Jack Davis), Дон Мартин, Анђело Торес (Angelo Torres), Пол Кокер (Paul Cocker), Џорџ Вудбриџ (George Woodbridge)…

И када је требало да проговори о “великим” стварима, он се није уздржавао. О томе најбоље говори чињеница да му је, респектујући га у пуној мери и држећи до његовог мишљења, редакција најстаријег и најугледнијег српског недељника “НИН” често уступала насловне странице за његове визуелне политичке коментаре. Неки од ових “насловњака” се и данас налазе излепљени по зидовима редакције.

Но, и поред свега, изгледа да је овај велики уметник своје комплетно знање успео да примени тек када је од њега захтевано да из недеље у недељу илуструје детективске минијатуре, крими приче, новинске романе у наставцима, љубавне сторије и “приче из живота”. Реалистички стил је интензивним вишегодишњим радом усавршио до невероватне упечатљивости и лаке препознатљивости. Сигурно је штета што од њега није тражено да илуструје литерарне врсте које квалитетом надилазе тривијалне жанрове. Тек ту би се постигла идеална равнотежа између квалитета литерарног предлошка и његове визуелне последице. На сву срећу, на изложбама илустратора већином се не излажу текстови, а ако се и постављају исечци из штампе, нико их не чита, па, на крају крајева, ако их и чита, не оцењује њих већ илустрације. Понеке приче искачу квалитетом , понеке су лоше. Жанр, такав какав је, често нуди крими приче поједностављеног наративног модела; понекад “излизаног” до неподношљивог стереотипа. Затим, уредници породичних магазина који их рутински бирају, инсистирају на једноставности и разумљивом изразу. Шта да се ради, њихови читаоци (а богме и они) највише воле када се, као у ТВ серијама све од прохујалог “Градића Пејтона” и “Династије”, па до данашњих хиспаноамеричких будалаштина, већ на први поглед види ко је зао, а ко добар – ко мрко мотри, а ко је жртва. Јовановић ту заузима специфичну ироничну дистанцу у односу на заплет или расплет радње, заузима став који површни читалац не примећује, што је свакако за све најбоље. Читаоцу и уреднику лепо, а он и даље ради свој посао. Помало је суров када осети пишчеву неприродност, сладуњавост, претеривање, “подилажење” читаоцу, лицемерје, малограђанштину, снобизам, те тобожњу расну, полну, националну, статусну, моралну, етичку или политичку коректност који, овако набројани, приче “омекшавају” и “стерилишу” до мере када постојање саме литерарне творевине, чак и човеку просечне интелигенције, постаје бесмислено. Наглашену хипокризију, коју у последње време нарочито запажа код америчких писаца оваквих остварења, дела чија се сврха исцрпљује тиме да читалац магазина у којима су публикована има над чиме да мрда очима лево-десно, он не критикује вулгарно – само заузима критички став. У таквом тренутку користи своје најотровније оружје: истовремено црта језиком реалистичке и гротескне илустрације. Не вређа читаоца и уредника, а себи сличнима јасно показује да му је јасно са чиме ту има посла.

Иако није дословно следио пут неког реалистичког илустратора – претходника, исказане наклоности према опусима појединих колега из иностранства и конкретним делима ликовних уметника, заточника других ликовних дисциплина, много говоре о сензибилитету којим су прожета и његова дела. Уопштено посматрано, блиска му је италијанска примењена графика (илустрација, стрип и карикатура). На пример, Јовановић изузетно поштује приступе стрипара и илустратора Дина Батаље (Dino Battaglia) и Серђа Топија (Sergio Toppi). Код њих је, као и код нашег цртача, неспутаност оно што се већ на први поглед осваја посматрача. Фигуре и предмети слободно излазе ван оквира, улазе једни у друге, прожимају се и, тако стопљени, праве сасвим нове форме. Затим, код ових мајстора је изузетно важна улога белине. Она не само да разбија форме, већ улази у њих и толико утиче на њихово устројство да је неретко важнија и од самог, површном посматрачу видљивог цртежа изведеног оловком, тушем или неким другим средством. Даље, динамика ни код једног од њих није дочаравана релативно површним помоћним средствима као што су, на пример. “швунгови”. Ликови су наизглед заустављени у времену, па чак и када падају са стене, све делује као низ фотографија или ирационалних секвенци из снова. Контрадикторност које је гледалац свестан, али му није јасно због чега му ту нешто ствара утисак наднаравности, проистиче, са једне стране од призора као заувек заустављених у времену и простору, а са друге од динамике иманентне сваком од тих лица, фигура или предмета.

Поред Топија и Батаље, Јовановић се диви Алесандру Бифињаудију (Alessandro Biffignaudi), Марију Уђерију (Mario Uggeri) и, што је потписнику ових редова било веома чудно, аутору кинеског стрипа преведеног као “Побуна докера Чинк Јанга” из нашег магазина “Стрипотека”. Иако аутор у нашем издању није био потписан, накнадном реконструкцијом дошао сам до могућих, али и не сасвим сигурних података: највероватније се ту ради о стрипу изворно насловљеном “Плаво море и црвено срце” сценаристе Ван Чиа Чуна (Wan Chia-Ch’un) који је за стрип адаптирао оригиналну причу Лианг Хсина (Liang Hsin) и цртача Хсу Чина (Hsu Chin), штампаном премијерно у Шангају 1965. Наравно, пошто овде мало знамо о кинеском стрипу, па цртаче тешко разликујемо јер се кинески уметници у изразу наизглед незнатно разликују, постоји могућност да се ту ради и о цртачима Хо Ју Чију (Ho Yu-chih) или Лин Цу Шану (Lin Tzu – shun)

Овакав распон Јовановићевих оцена, а да га проширимо тиме да је наклоњен сецесији и сликарима Амедеу Модиљанију (Amedeo Modigliani), Егону Шилеу (Egon Schiele) и Густаву Климту (Gustav Klimt), говори не само о широком спектру интересовања нашег врсног уметника, већ и о степену његове информисаности о струјањима у светској ликовној уметности.

Запрепашћујуће је колико има сличности у експресији фигуре са Мунковог “Крика”, дела које је постало икона двадесетог века и које је од његовог почетка најавило шта све људе у њему очекује и многих ликова са Јовановићевих илустрација. Пар стакала на изложби ће бити и томе посвећено.

Само, поред крикова, ту су и лирска шапутања, као и понеки осмех.

 

Слободан Ивков (www.rastko.net)

Рођен је 5. септембра 1933. у Београду, где је и одрастао. Због ванредне ратне ситуације и честих бомбардовања похађао је чак шест - седам београдских основних школа. После Другог светског рата, средњу школу (у то време Прва мушка гимназија, а данас Прва београдска гимназија у Душановој улици) уписао 1949, матурирао 1952. На Архитектонском факултету у Београду почео да студира 1952, а дипломирао 1960. Свега неколико месеци радио као архитекта у једном студију, да би се потом сасвим посветио илустрацији. Војни рок је служио у Вучитрну од 1960. до 1961. Живи у Београду.

Прве илустрације је 1953. објавио у листу “Средњошколац”, у којем је сарађивао до 1954. Од 1954. креира илустрације за 5 сликовница загребачког издавачког предузећа “РВИ” (”Ратни војни инвалиди”), касније реконституисаног и преименованог у куће “Наша дјеца” и “Колор”. Од тих сликовница, најпознатија је “Зека Пега” писца Владе Филиповића, а занимљиво је да се међу њима налазе и 3 дечје сликовнице чији је аутор био Драгиша Кашиковиц, касније познати политицки емигрант који је после пар година трагично завршио свој живот у иностранству. Средином педесетих је илустрације објављивао у магазину “Youth Life“, једном од листова Народне омладине Југославије.

Јовановић је потом сарађивао на књигама издавачких предузећа “Младо покољење” (броширана школска лектира: Ненадовићева “Писма из Италије”, “Невоље једног Чарлија” Александра Поповића…), “Нолит”, “БИГЗ”, “Просвета”, “Експортпрес” и “Вук Караџић” из Београда, те “Дечје новине” из Горњег Милановца. За потребе Института за стране језике у Господар Јовановој улици у Београду од 1985. до 1988. илустровао је неколико уџбеника (између осталих, један за курс француског језика, два за енглеске течајеве - још увек је у употреби “Средњи течај енглеског језика 1″). Из скорашњег опуса се издвајају илустрације креиране за две дечије књиге Градимира Ђуровића: “Џеп пун кликера” (1994) и “Пустоловине једне цигле” (1996) у издању београдског “Колумбуса”.

Од 1960. године сарађује са недељником “Илустрована Политика”. Углавном илуструје новинске приче. Сарадња траје и данас. Од 1965. је почео да црта за магазин “Политикин Базар”, а од 1970. год. је његов графички дизајнер и арт директор. Формално је септембра 1998. пензионисан на овом радном месту, али, са колегом Мишком Радојловићем, као део тима без кога је досадасњи визуелни идентитет “Базара” незамислив, он на захтев редакције и даље хонорарно обавља свој посао. Илустровао је дневни лист “Политика”, магазине “Политикин Забавник” (од 1960. до данас), “РТВ ревију”(од шездесетих до 1993), повремено “НИН”… Слободно се може рећи да су његове илустрације током последње три деценије обележиле магазине највећег српског новинског издавача “Политика”.

 

Код издаваца “Дечје новине” током 1966. и 1967. године, у библиотеци “Никад робом” објавио је 2 свеске стрипа. Једна од њих је и “Кад митраљез умукне” објављена 22. априла 1966. по стрипском сценарију Добрице Ерица. Касније, осамдесетих, креирао је више насловних страница за стрипске едиције овог издавача: магазине “Екс алманах” и “Супер” (уз стрипове “Фантом”, “Усамљени јахац”…), библиотеку “Носталгија” и часопис “Ју стрип” (на пример, уз стрип Сергеја Соловјева “Ајванхо” као најобимнијег у једном од бројева…).

Дизајнирао је и илустровао више десетина пропратних филмских плаката за дистрибутера “Зета филм”, и то уз филмове: “Млади лавови”, “Жижи”, “Вичита”, “Дан четрнаести”, “Капо”, “Балада о војнику”, “Бештије”…

Са студијем за анимирани филм при “Авала филму”, углавном као сценограф, сарађује од његовог оснивања. Познате су његове сценографије за филмове: “Ајкула нежног срца”,”Итд” и још неке, нарочито оне које су красиле већину филмова Стеве Живковића. И за “Последњи ТВ дневник” аутора Николе Мајдака осмислио је позадине. Позван је да изради сценографије за велики пројекат “Капетан Џон Пиплфокс” недавно преминулог великана српског анимираног филма Вељка Бикица, али се за сада стало само на 7 позадина за пробна снимања. Даља судбина пројекта је неизвесна.

Бавио се и режијом, као и анимацијом. Нарочито му је успешан био анимирани филм “Итд” који је по сценарију Драгутина Ганета Милановића режирао заједно са сценаристом. Креирао је и мноштво анимираних филмова или анимираних делова у просветно-педагошким филмовима “Застава филма” који су се бавили војним позивом или војничким животом. Када се читав студио прикључио ТВ Београду (сада РТС), прешао је у нове просторије и најчешће на пропагандним филмовима сарађивао са Николом Мајдаком.

Цлан је УЛУПУДС-а од краја шездесетих до краја седамдесетих и Удружења новинара Србије од 1970. године до данас. Једну од споредних награда (награда “Борбе”) за новинску илустрацију на “Златном перу” је примио још почетком седамдесетих, а награду “Драгослав Стојановић - СИП” на “Златном перу” 1991. Награда за сценографију у филму Мирослава Јелића “Мува” припала му је на Фестивалу краткометражног и анимираног филма у Београду 1997.

У припреми је ретроспективна монографија.

Недавно му је, са 66 година живота и после 46 година рада, отворена ПРВА самостална излозба. Предлагац тог пројекта Уметничком савету манифестације “Златно перо” и аутор концепта је Слободан Ивков. И ток саме изложбе сасвим одражава начин живота и дух стваралаштва овог великана српске примењене графике. Првобитно је предвиђено да поставка у галерији Куће Ђуре Јакшића у Скадарлији буде отворена 24. марта увече и да траје до 15. априла 1999. Као и у Јовановићевом детињству, баш на дан отварања започело је бомбардовање Београда од стране НАТО-а. Организатор изложбе је предложио да се “мало причека” док не прођу најжешћи удари, но развој догађаја је по Србију ишао све горе и горе. Као што видимо, ни данас се не зна када ће ствар стати и на шта ће изићи. Онда су се и аутор концепта и уметник заинатили, па су уз помоћ особља галерије у току два дана поставили дуго припреман избор од неколико стотина Јовановићевих радова. Отварање су заказали 2. априла тачно у подне. И поред ваздушне узбуне која је била на снази, галерија је била препуна уметникових пријатеља, сарадника и поштовалаца његовог опуса.

С обзиром на неизвесну ситуацију око агресије НАТО-а и померања излагачких термина наредних излагаца, за сада је трајање поставке продузено бар до 28. априла.

 

Слободан Ивков

Ово је један од најдужих интервјуа са великим мајстором Лазаром Станојевићем. Када сам из е-маил поруке заједничког пријатеља Здравка Зупана сазнао да је 5. фебруара 2001. Лаза умро у Београду, могао сам само да се вратим читању његовог јединог објављеног албума и овог интервјуа. То је једино што од мог тихог пријатеља увек штедљивог на речима имам овде у Амстердаму. Схватио сам да интервју, без обзира на дистанцу, време није “појело”. Прекуцавањем интервјуа, те 2001. године, пребацивањем разговора с избледеле копије магазина у дигитални простор-форму (тако би то Лаза вероватно назвао; ОЦР програм за наш језик ми није био доступан), успео сам да повратим нешто што је изгледало изгубљено - да призовем боју Лазаровог стишаног, од дувана промуклог гласа који већ десет година нисам био у прилици да чујем.

 

 

Такозване “објективне координате”:

 

 - рођен у Сомбору 1931. године

 - студирао психологију и енглески језик

 - радио је у Београду као професионални преводилац

 - аутор је стрипа Свемирони (појавили су се први пут 1975. у “Пегазу« бр. 3 и бр. 6, и затим излазили у листу »Младост« у периоду од јануара 1976. до јануара 1979, где је изашло преко 130 табли)

 - Награда УЛУПУДИВ-а за стрип на Златном перу 1981. Године

 - Награда “Стрипотеке” за стрип на Златном перу 1985. Године

 - Награда за најбољи гротескни стрип на 3. Салону југославенског стрипа у Винковцима 1986. године

 - био је члан УЛУПУДС-а

 

 

Лазар Станојевић, необичан човек. Од првих сусрета зрачи ненаметљивошћу. Повремено стоичког осмеха. Осмех који обезоружава и спречава да се покуша са уобичајеним конвенционалностима. Често људи граде око себе баријере заштите, дистанце и изузетности. Лазар их одбацује уз лагано одмахивање руком. Не жели да се општи посредством значајности. Успркос свему, не могу да занемарим речи макар три ауторитета светског стрипа упућене Лазару, међу свим критичким судовима које сам сабрао када сам приредио албум Свемирони:

 

“Имате талент који сте јединствено изразили у стрипу The Blots (Мрље). Међутим, Blots превазилазе наше сврхе. Део вашег хумора је лако схватљив, али су гегови понекад теже ухватљиви, а кулминација је етерична. Новине имају широку публику и стога морају да се обраћају свима. Херметичне шале слабије пролазе. Разгледајући ваше стрипове закључио сам да ми је било потребно да их погледам више пута да бих их доживео.”

Thomas Easthman, одговорни уредник листа San Francisco Examiner

(одломак из писма 20.3.1968.)

 

“Свакако ми поздрави Станојевића. Свемирони ми се допадају и мислим до би могли да имају светлу будућност. Нека ми се обавезно јави кад дође у Њујорк. Желео бих до му помогнем на сваки начин док буде овде.”

Will Eisner, цртач стрипа Спирит.

(Из писма Жики Богдановићу 14.10.1975.)

 

“Станојевић је веома телентован аутор који, по мом мишљењу, покушава да уради нешто још увек недовољно разрађено осим можда на неколико места. Наиме, у питању је увођење правог филозофског становишта у стрип какво су поседовали Herriman, Kelly, Schulz, McCay, Outcault и касније још неки други.”

Burne Hogarth, цртач Тарзана

(из писма Жики Богдановићу)

 

Лазар Станојевић слеже раменима. Лазар је изгледа, релативиста. Речи сматра врло условним обликом комуникације. Уосталом, он је аутор Свемирона…

 

 

Изненађује обиље скица за Свемироне. Оне надмашују број скица које би урадио савестан цртач који има намеру да реалистички обради неку историјску тему. Већина скица су варијације једне почетне теме.

 

Чудно је да када ми једна идеја падне на памет, онда одједанпут ме елементи те идеје вуку ка другим варијантама. То некако дође само по себи. Некад ме елемент једне сасвим једноставне идеје повуче да га развијам и варирам још ко зна колико пута. То је помало тешко објаснити ван конкретног примера.

 

Неке од варијација су међусобно удаљене до непрепознатљивости. Да ли их све искористиш за финалне верзије?

 

Никада то не чиним. Тих скица има пуно. Многе од њих, када извесно време прође, остану са недовоњно података да бих касније могао да их употребим. Неке су врло овлаш урађене тако да је тешко, а понекад једноставно немогуће, ући у траг првобитној асоцијацији.

 

Радиш као преводллац на енглески језик у Тањугу. Ипак је необично да је на многим скицама за Свемироне изворна верзија текста на енглеском.

 

Свемироне сам и правио у почетку пишући искључиво на енглеском. Били су и намењени за пласман на енглеском говорном подручју. Но, и касније сам то чинио. Некако ми је лакше да се “укључим” у мишљење на енглеском језику.

 

Мислиш ли да је стрип у тој мери англосаксонска творевина?

 

Не. То није везано за општи статус стрипа. То је лично осећање при раду.

 

Не радиш цртеж прво оловком, па након тога тушираш. Рад у оловци је замењен великим бројем скица. А финална верзија, опет, задржава изглед спонатности и импровизације.

 

Одувек сам тако радио. Важно је унапред промишљати и предвидети све детаље. Видео си како су скице ишаране, текст мењам безброј пута. С обзиром да Свемирони, што се тиче самог цртежа, немају много елемената у оквиру јодног квадрата, мислим да је композиција најважнија. Зато у скици одредим тачно место свих елемената. Трудим се да кроз скице што више испитам могуће варијације. Радује ме ако успевам да коначна верзија не изгуби спонтаност.

 

Богдан Тирнанић је Свемироне својевремено означио као научнофантастични стрип. Да ли је то заиста научна фантастика?

 

Мени се уопште тај придев “научна” у овом контексту не допада. Фантастика је у ствари фантастика. Колико је научна ја не знам. Можда се једино Jules Verne стварно трудио да буде научна и, наравно, Arthur Clarke и још понеки. Иначе, боље је рећи fiction у најширем смислу.

 

Откуд толико наглашено присуство свакодневице у животима “бића времена и простора” (Space-Timers је оригинални енглески наслов Свемирона)?

 

То ми изгледа нормално. Не пада ми на памет да бежим од обичних, свакодневних искустава тих бића.

 

Свемир, “микрокосмос” кроз који се они крећу могао би да сугерише некакву необичност, изузетност. Свемирони се, међутим, понашају врло свакодневно.

 

Да. То је њихова “кућа”. Не постоји никакво свемирско насеље где би им било више свакодневно.

 

Шта за тебе значи назив “интелектуални стрип”? Да ли он одговара Свемиронима?

 

То је исто назив који ми се никако не допада. Feiffer се узима као творац модерног интелектуалног стрипа. Међутим, он је толико пуно “искапиталисао” на Clare Briggsu. Briggs је у том неком маниру, који је свакако касније унапредио Feiffer, говорио о најобичнијим свакодневним стварима на један разумљив начин који је публика још како прихватила.

 

Како би означио струју у стрипу коју формирају Krazy Kat George Herrimana, Pogo Walt Kellya, B. C. (Препотопко) Johnny Harta, Peanuts Charles Schulza?

 

Једноставно као врхунске домете у карикатуралном или гротескном стрипу. Уопште, чему те сталне потребе за неком квалификацијом. Нормално је да се свако оригинално дело опире квалификацији.

 

Окружен си књигама. Скоро половина једног зида су књиге стрипова и књиге о стрипу. Међу њима видим неке које говоре о почецима стриповног изражавања.

 

Све што има везе са стрипом ме још како занима. Верујем  да човек мора, када ради било који посао, да покуша да сазна што више о свему што је претходило. Не може се побећи од традиције. Треба уочавати различита стремљења која постоје. Развијати их. Не треба се заносити да човек може да створи нешто апсолутно ново. За креирање Свемирона осећао сам потребу да покушам да идем у саме изворе медија.

 

Од када читаш стрипове? Које су твоје прве љубави у овом медију?

 

Негде од четврте, пете године. Први стрип који сам икада видео био је Raymondov Флаш Гордон. Затим, богзна како фасцинирао ме је Segarov Попај. Три угурсуза ми се такође изузетно допадао. Баш због наизглед невештог Fortonovog цртежа који је у ствари мајсторски на свој начин. Уопште, изгеда ми да су ме стрипови који у то време нису прављени са неком великом претензијом да буду савршени у графичком смислу више инспирисали. Помогли су ми да у шестој-седмој години и сам почнем да цртам. А почео сам с илустровањем народних прича. Вероватно је ту имао утицаја и Ђорђе Лобачев.

 

Зашто је из твоје почетне петочлане експозиције карактера изронио Факто и почео да доминира као лик?

 

Некако се, ваљда, одређени лик сам наметне. Ја то заиста не умем да објасним. Можда је Факто највише човек.

 

Мист и Мистина као да нису имали прилике да искусе своје могућности као карактери?

 

Почетна идеја била је да Мист и Мистина буду противтежа, нека врста онога што се у позоришту назива “повереником”. Верујем да су Свемирони још увек неразвијен стрип. Тако да претпостављам да ће Мист и Мистина моћи вероватно да задобију развијеније улоге. Факто има највише тривијалне природе. То је оно што се тиче хумора који проистиче из карактера. Међутим, у Свемиронима је, наравно, присутан и хумор ситуације. И ситуација и карактери имају своје улоге. Бурлеска, по речничкој дефиницији, покушава да тривијално путем комичног уздигне до општег, универзалног, па чак и до узвишеног. И супротно, да се узвишено, опет кроз комично, спусти до тривијалног. Што се тиче Симпа, он је стари филозоф, тотално изгубљен у својој збрци.

 

Јесу ли Свемирони оптимисти или песимисти? Колико је на њих примењива ова подела?

 

Оптимисти су. Мада је хумор некада с оне стране оптимизма и песимизма.

 

Која ти форма Свемирона више одговара - каишеви или табле?

 

Започео сам са каишевима и просто нисам веровао да ћу икада моћи да радим табле. Касније сам почео да примећујем да већина добрих каишева може да се развије у таблу. Та трансформација може да се креће у оба правца између каиша и табле.

 

Структура Свемирона је отворена: први квадрат је увек “пробијен” њиховим доласком , а последњи призор је неомеђен линијом.

 

То није неки посебно важан момент. Више је као неки trade mark, рецимо. Трудим се да све у Свемиронима буде функционално, са мало елемената. То покушавам не само у графичком погледу него и у тексту. Изгледало ми је да овакав “улаз” и “излаз” из Свемирона има неко функционално оправдање. Свемирони улећу у стрип из наших простора, из наших људских живота. Улазе у стрип, пролазе кроз квадрате и постоје само у стрипу. На крају се опет, тиме што је последњи квадрат неомеђен, на неки начин враћају у овај наш свет где су само машта.

 

Драмска тензија у Свемиронима је најјача у претпоследњем призору који изгледа као прави финале. Следећи, последњи призор је нека врста продужетка чији интензитет не достиже претходни.

 

То може да се примети и у многим другим стриповима. Рецимо, код Schulza је нешто слично. То, такође, може да се повеже с нечим што је карактеристично за Американце. Када доведу парадокс до нечега што се публици учини да даље не може да оде, онда му дају још један додатак. Јођ у Пегазу сам, у текстуалним фрагментима о Свемиронима, писао о потреби да се продужи време после кулминације. Друга је ствар да ли је могуће да човек увек то богзна како успешно изведе, у шта не верујем.

 

Још 1975. године си наговестио увођење идеје Недођије у Свемироне. Ове године си урадио за Видике стрип у коме Свемирони назиру наш свет и доживљавају га као Недођију.

 

Да. Идеја о “свемирким рупама” се надовезује на Недођију. То је развијена идеја Недођије која је испрва неколико пута наговештена присуством невидљивог бића Чворугана. Свемирони кроз свемирске рупе могу да посматрају, тачније наслућују неки други свемир. Међутим, они су без могућности узајамног комуницирања са тим светом. Могу да чују и виде шта се негде другде догађа, али не могу ни на који начин да утичу на други свет.

 

Тај си кратки стрип насловио “Кроз рупе свемирске”. Није ли то још један показатељ да је код тебе научнофантастична терминологија метафора за овостране, људске ситуације?

 

Јесте.

 

Интересантни су неки облици комуникације унутар света Свемирона. Још 1975. Било је каишева где Факто лебдећи на облаку покушава с облаком да комуницира…

 

Драго ми је да си то поменуо. Ја сам, ако хоћеш, опседнут немогућношћу неког правог комуницирања. Посматрајући, видим колико људи у ствари не комуницирају међу собом. Неуспеси у комуницирању су свакодневна појава. Невероватно је колико људи воле да скачу на закључке, унапред да закључују и тако крње комуницирају. То ми је можда једна од главних инспирација за Свемироне.

 

Својевремено (1979-1981) појавио си се у додатку за децу четвртком у листу Полика са модификацијом твога стрипа у Свемирончиће.

 

Догађало ми се да неки моји другари за Свемироне кажу: “Ово је сувише фино, али ко ће то да разуме, схвати?”. А после, када те исте замисли пребацим у верзију за децу, у Свемирончиће, онда ме ти исти људи питају: “Што овако нешто не правиш”, потпуно заборављајући да су то већ видели у оној првобитној “интелектуалној” верзији.

 

Свемирони се крећу од игара са просторним односима до метафоричких игара у којима, често, главну улогу имају психолошки типови. Колико ти је важно претакање визуелне игре у метафоричку?

 

Не бих раздвајао те две ствари. Осећам да су оне јединство које не треба одвајати. Трудим се да стварно оставим утисак њихове повезаности.

 

Ако пођемо од најчешће понављаног мотива - Фактовог заглављивања у вулкане, намеће се питање колико је то метафора људске стешњености уопште, психолошке тескобе?

 

Људи улећу у разноврсне невоље потпуно без потребе. Тако и Факто. У стрипу уопште није јасно зашто он у ствари упада у вулкане. Међутим, јасно је да се скоро увек заглави.

 

Поједине табле Свемирона могу бити доживљене као метафора о политици. Не треба заборавити присуство говора, говорника, публике, свемирских демонстраната…

 

Заиста су у великој заблуди сви који мисле да могу да се потпуно одвоје од политичког. И балкон и публика и говори могу да асоцирају на политику у најнижем смислу речи. Међутим, они могу да имају везе и са најплеменитијим етичким стварима. Политика је врло погодан терен за промашено комуницирање јер толико зависи од дефиниција које свако од нас мисли да има.

 

Изледа да ти је “укус параболе” много ближи од дословности алегорије. Не волиш једнозначна “скривена” значења?

 

Не волим.

 

И када Свемирони говоре о осредњости и глупости, у њима остаје дух толеранције.

 

Мислим да је толеранција стварно нешто што у превеликој мери заборављамо у нашем свакодневном животу. За Свемироне је она врхунски закон. Управо то стално мешање немогућности да се комуницира и потребе за толеранцијом може да донесе доста комичног.

 

Колико су Свемирони ти сам?

 

Вероватно је сваки од њих помало ја. То је неизбежно. Не верујем у могућност да се ослободимо себе у својим делима. Увек остаје нешто што је неизбежно наше. Наше на било који начин. И оно што желимо и оно што не желимо. Човек много пројектује своје особине у околину и потом покушава да је протумачи по сопственом лику. То наравно укључује и сопствене мане, глупост и неспособност за комуницирање. Кроз Свемироне ја у ствари празним своју сопствену глупост и уопште особине које ми сметају код других, а које су посигурно и код мене присутне.

 

По плочама које имаш, рекао бих да волиш џез.

 

Много. И то неку главну струју која очигледно живи, продужена, и дан-данас. Можда нема смисла да не поменем неког од новијих, рецимо Chick Coreu. Он је један од невероватних настављача те главне струје џеза. Да си ми случајно поставио питање које знам да ми никада не би поставио: “Да се поново родите да ли бисте изабрали да будете оно што сте сада?”, слободно бих ти одговорио да бих радије био џез виолиниста него било шта друго. Свирао сам годинама џез виолину. Једно од најлепших искустава узајамне комуникације је групна џез импровизација. Језик џеза, музички говор је ослобођен од многих неспоразума у комуникацији. То је пун доживљај заједничког постојања без “колетивизма”.

 

Стилови у џезу - стилови у стрипу. Има ли нешто што их веже?

 

Када погледамо на неке екстремне стилове, нешто што се често сматра “застрањивањем” у било којој области изражавања, после неког времена човек види да, у ствари, резултати тих експеримената који су по страни од главне струје још како бивају усвајани баш код настављача главне струје. За то се може наћи много примера у разним областима. На жалост, уместо заједништва често смо сведоци нетрпељивости и у уметности. Не знам. Све ово о чему ти причам чини ми се да бих могао много боље кроз стрип да кажем.

 

Шта мислиш, да ли је твоја везаност за џез условљена генерацијски или верујеш да би ти џез исто толико значио и да припадаш некој другој генерацији?

 

Да, верујем. Изузев, рецимо да припадам Нероновој генерацији.

 

Око нас је доста твојих слика. Неке су тематски везане за Свемироне. Међутим, већина је знатно другачија. Изледа да ти је блиско сликарство Paula Kleea?

 

Верујем да је Klee још увек необјашњен, неиспитан. Верујем да ће се и касније историчари уметности враћати на њега.

 

Paul Klee и стрип? У једном тексту сам се усудио да неке елементе стриповног изражавања Huga Pratta у познијем Корту Малтезеу доведем у везу са Kleeom. Какво је твоје искуство и доживљај могуће релације Klee и стрип?

 

Овај пример ми се допада. Не могу баш да кажем да сам исто што и ти осетио код Pratta, али верујем да стварно могу да се доведу у некакву везу. Уопште, верујем да Klee са својим још увек необјашњеним гледањем припада једном метафизичком домену. То је домен којим се ни наука, ни религија, ни политичка теорија не баве. Од својих другара и колега имао сам прилике да чујем: “Шта ти хоћеш? Хоћеш да сликаш као Klee? То је немогуће.” И стварно је немогуће. Међутим, прихватити неке основне Kleeove поставке, прилагођене самом себи, је ипак могуће. Могуће је кретати се и продужити Kleeovim траговима.

 

Радио си и неке стрипове који су претходили Свемиронима.

 

Да. Нисам их објављивао нити касније сачувао. Ни већину оригинала Свемирона немам. Постепено сам долазио до стилизације присутне у Свемиронима. Људи су све мање личили на људе. Иамо сам неки стил који сам назвао “Lingergarten“. Немам ништа од тога сачувано. То је требало да буде парафраза на kindergarten (дечији вртић). Радило се о старцима. Само браде с врло мало осталих детаља. После тога сам радио стрип The Blots (Мрље). Браде су се трансформисале у мрље. Ипак, имали су још увек неке елементе људског обличја. Позадина је ту већ потпуно нестала. Дакле, кретао сам се у стрипу упрошћавајући графичке симболе. Што се тиче боје, то је посебна прича. Са њом осећам да може свашта да се уради. Специфичну употребу боја сам користио неколико пута у Свемиронима.

 

Интересантна је досадашња судбина иностраног пласмана Свемирона.

 

После пола године истраживања тржишта, Trans World News Service, синдикат за стрип, склопио је са мном уговор за дневни стрип и недељне табле за период од три године. Одмах потом добио сам вест да је синдикат банкротирао. Пошто ниједан од већих синдиката није преузео његове послове, што је иначе обичај, све је остало на томе. Имам за успомену уговор.

 

Једно време си боравио у Америци?

 

1968. и 1969. године. Тада сам у Бостону видео момка са огромним транспарентом на коме је писало да је за све крива Пошта. То ми се заиста допало.

 

 (Интервју је изворно био објављен у ЈУ стрип магазину бр. 69, септембра 1984)

 

Зоран Ђукановић

 

 

Рекли су о “Свемиронима”

 

“Имате таленат који сте јединствено изразили у стрипу Тхе Блотс (”Мрље”). Међутим. Тхе Блотс превазилазе наше сврхе. Део вашег хумора је лако схватљив, али је гег понекад теже ухватљив, а кулминација етерична. Новине имају широку публику и стога морају да се обраћају свима. Херметичне шале слабије пролазе. Разгледајући ваше стрипове закључио сам да ми је било потребно да их погледам више пута да би их доживео.”

Thomas Eastham, одговорни уредник San Francisco Examinera

(из писма Л. Станојевићу, 1968)

 

“Стрип Лазара Станојевића Space-Timers (”Свемирони”) са мултидимензионалним светом који нам стиже из једне стваралачке имагинације у којој препознајемо аутентичност првога реда - утолико фасцинантнију што јој у овом поднебљу не налазимо ни искуство претходника, ни напор следбеника… Лазар Станојевић оличење је оне историјске спонтаности, у наше доба, која је некад учинила да се готово ни из чега појаве велики мајстори тадашње епохе. Представљајући Лазара Станојевића својим читаоцима, Пегаз изражава непоколебљиво уверење да се ради о аутору изванредног, светског формата, који представља значајан добитак за савремени југословнски стрип… “Свемирони” теже потпуној упрошћености, оствареној у синтези текста и слике. Изоставља се сваки детаљ који нема лаку препознатљивост и функционалност… Станојевић то сам једноставно и речито дефинише. Успињући се према непостојећем “философском” стрипу” Свемирони се приземљују све до самих извора медија…”

Жика Богдановић, “Пегаз”, 1975.

 

“Станојевић је веома талентован аутор који, по мом уверењу, покушава да уради нешто још увек недовољно разрађено осим можда на неколико места. Наиме, у питање је увођење правог филозофског становишта у стрип какво су поседовали Herriman, Kelly, Schulz, McCay, Outcault и касније још неки други.”

Burne Hogarth, цртач “Тарзана”

(из писма Жики Богдановићу)

 

“Свакако ми поздрави Станојевића. “Свемирони” ми се допадају и мислим да би могли да имају светлу будућност. Нека ми се обавезно јави када дође у Њујорк. Желео бих да му помогнем на сваки начин док буде овде.”

Will Eisner, цртач “Спирита”,

(из писма Жики Богдановићу, 1975)

 

“Станојевићеви јунаци природно долазе из света који нам је визуелно сасвим непознат. Он личи на свемир, висе на његову слику какву смо створили у машти, али када га упознамо схватимо да је реч о свету какав може постојати само као илустрација становишта релативности… “Свемирони” тај задатак могу извршити зато што је стрип данас ствар која сама мисли и, још више, ствар која својим средствима може изразити процес мишљења. При томе он не губи ништа од својих особина: “Свемирони” су забавни као сваки други стрип… Уколико бисмо свесно поједноставили ствари, могли бисмо закључити да су “Свемирони” прича о сталности кретања кроз ограничена искуства.”

Богдан Тирнанић, “Здраво” и “Пегаз”, 1975.

 

“На жалост, немам могућности да пратим савремени југословенски стрип. Ипак, са неким радовима сам се упознао, углавном преко “Пегаза”. Сматрам да су Лазар Станојевић и Крешимир Зимонић изврсни: оригинални, са својим изразитим Језиком”",линијом.”

Ђорђе Лобачев, “JУ стрип”, 1982.

 

“Алтернативни стрип има својих заиста сјајних ствари. “Свемирони”, рецимо. Сматрам даје то фантастичан стрип. Има још много таквих дела која у себи носе дубоко филозофски смисао.”

Ђорђе Лобачев, “Супер итд”, 1985.

“Но, право изненађење јест откриће једног новог аутора, Лазара Станојевића који у својим “Свемиронима” лансира једну нову тематику и филозофију стриповне траке, и то нову у свјетским размјерима. Правећи бестјелесне, мале флуидне фигурице мета-физичког карактера, Станојевић мајсторски и духовито игра на рубу некога парадоксалног или можда ..филозофског” стрипа, који није лишен хумора. То је брилијантна иновација у томе медију.”

Игор Мандић, “Вјесник”, 1975.

 

“‘Свемирони’ су тада били комплетно чудо. Са својим бизарним монадама, бизарним антибићима, њиховим размишљањима на један апстрактно духовити начин.”

Игор Мандић, “Младост”, 1985.

 

“Револуционарни продор Станојевића је у његовом графичком изразу у коме се, по први пут у историји медија, јавља чист графички симбол као личност стрипа… “Свемироне” видимо у низу ситуација кроз које избијају и посебне одлике Станојевићевог хумора: оптимизам, немогућност комуницирања, прихватање глупости и парадокса као општих константи света… Ради се о “отвореном” стрипу који лако саобраћа преко равноправних нивоа читања: вербално-комичног, визуелно-комичког и филозофског.”

Мирјана Вајдић, “Видици”, 1985.

 

“Станојевићеви “Свемирони” су једно од најоригиналнијих дјела у повијести југославенског стрипа. Изузетна природа “Свемирона” привукла је много пера и области критике и теорије стрипа… Особитост “Свемирона”је што почетну апстракцију своје стриповне форме враћа у врло конкретне воде људских проблема свакодневној комуникацији.”

Саопштење жирија поводом додељивања награде за

најбољи гротескни стрип 3. Салон југославенског стрипа, 1986

 

 

(избор коментара: Зоран Ђукановић, приређивач албума Свемирони)

 

 

 

 

 

 

Поштовани читаоци, из штампе је изашао нови, четврти број ревије Златно доба. Овом приликом враћамо се у 1937. годину са стрипом Ђаволов шегрт једног од наших највећих аутора тог доба Сергејем Соловјевим. Прва епизода овог занимљивог остварења под називом Ђаво и његов шегрт почела је да излази у 163. броју листа Мика Миш 31. децембра 1937. године. Током наредне године на страницама истог листа завршен је и наставак под називом Ђаволов шегрт у XX веку.  У случају обе епизоде Ђаволовог шегрта, Сергеј Соловјев је наступио као целокупан аутор, што је можда и разлог одређених недостатака у структури приче и наративне линије. Треба, дакако, поменути и да је ово један од првих радова великог аутора, у ком се и његове ликовне способности тек развијају. Стрип о ђаволовом шегрту, после премијерног објављивања, поновљен је и на страницама побочног издања Забавника Мика Миша, у два броја. Од тада, ово занимљиво остварење никада нигде није било репринтовано, те је ово, у том смислу, јединствена прилика да се после више од седам деценија поново нађе пред читаоцима. 

Овај број, као и све раније, можете набавити у стрипарницама Алан Форд и Дарквуд у Београду, у Клубу обожавалаца стрипа у Новом Саду, књижари Театар у Зрењанину, књижари Византија на Палама и стрипарници Либелус у Загребу. Такође, све бројеве можете наручити на адресу komiko.strip@gmail.com 

 

Највећи део радова у издању доживљава премијеру на овим просторима, а неке стрип табле ћете видети у новом руху, као што је то рад Жељка Пахека “Синема хисториес” (објављеног у црно-белој техници у Стрипотеци 1986. године). Сада га можете видети у пуном колору. Врло добро знате какав је Жељко колориста…
     Сви они који су волели “Ворлох”-а и “Нити снова о моћи” сада ће премијерно имати прилику да виде стрип изванредног Зорана Туцића “Илихадар” који представља спону између његових радова из осамдесетих година и “Трећег аргумента” који је урадио у сарадњи са Зораном Стефановићем по прози Милорада Павића.
     Ђорђе Миловић, такође премијерно, нам представља стрип “Човек из воде”. Прича проткана људском зависти и похлепом завршава се онирички у дубинама мора Жила Верна.
     “Крв није вода” је стрип никога другог до Санчеза Абулија и нашег Дарка Перовића. Мислим да је поред овако звучних имена излишно говорити о квалитету стрипа, уверите се сами…
     Они који воле саврсено прецизан цртеж, шрафуру без грешке, знају и ко је Гето у свету стрипа и илустрације. Црно-белим стрипом у сарадњи са Слободаном Ивковим пружиће вам уживање самим погледом на стрип.
     Наше горе лист са пуно поентилизма, одличним кадровима и композицијама, Нина Буњевац представља се стрипом “Пружа се прилика”. Ако сте љубитељ онога што негују “Drawn & Quarterly” свидеће вам се Нинин минуциозни рад.
     Легендарни “Спунк” (стрип магазин за младе) поред стрипова у боји неговао је и црно-зелене, црно-жуте странице на којима су се појављвали радови Игора Кордеја и Мирка илића, али и Шандора Гогољака чији рад под називом “Љубав” сада публикујемо први пут .
     Предпостављам да сте са радовима ових домаћих аутора добро упознати и да вам о њиховом квалитету нема потребе још нешто говорити.
     Циљ је био (а тако ће и остати) да у сваком броју представимо по неког изузетно познатог страног аутора. Овог пута су то Виторио Ђардињо са једном кратком никада раније објављеном причом о његовом јунаку Сему Пезу, и Рик Веич ветеран из магазина као што су “Епик” или “Хеви-Метал”. Иако сам љубитељ многих његових стрипова из тога периода испунио сам му жељу и објавио луцидну пародију на Чарлса Брауна под називом “Сњупи”.
     Поред њих, ту су нама можда мање познати млади Шпански аутори као Пау Родригуез (Делкур), Пако Рока (награда на фестивалу “Лука” 2008), Ема Риос (љубитељима манги свидеће се овај стрип под називом ” Накамура”, сјајни Сагар Форниес, Алберто Белмонте, Алеикс Хостау…
     Из осталих земаља присутан је Чешки млади стрип аутор Милош Мазал, из Пољске Јачек Фрас, Белгије Стевен ду Паре…
     Ипак за мене су два потпуно нова квалитетна откровења Марсело Лелис из Бразила и Џим Раг из Сједињених Америчких Држава.
     О свему што см вам написао можете се уверити делимично на следећем блогу: stripolis.blogspot.com/
     Не треба говорити да је ово само почетак нечег већег и бољег, јер не желимо да обећавамо куле и градове стрипофилима који су навикли да буду разочарани. Часопис поред неоспорног квалитета има и низ мана. Једна од њих је свакако недовољна прегледност стрипова, има их много па се на први поглед не може видети где се који рад завршава , а где други почиње, испустили смо једну страницу Нине Буњевац, што је више него аматерски… Ипак нећу бити ни лажно скроман и морам рећи да “Стриполис” завређује пажњу сваког озбиљнијег познаваоца стрипа. Ово је само први корак. Сваки следећи ће бити већи и квалитативно бољи.
     “СТРИПОЛИС” одштампан је на 130 грамском мат кундздруку. Отисци као и повез су одлични. Укупно има 130 страница од којих су 36 у пуном колору.
     Тренутно се може поручити поузећем на адресу
     “Културни центар Зрењанина”
     Народне омладине 1.
     23000 Зрењанин.

     Контакт телефони: тел +38123 535482 • фаx +38123 562 931 • моб +381(0)648116994
     Е-маил: kzcr@kczr.org • Wеб: www.kczr.org

     Ускоро ће бити доступан и на свим осталим познатим местима где се стрипови могу купити а то су стрипарнице “Алан Форд” и “Дарквуд” у Београду, “Клубу обожавалаца стрипа” у Новом Саду… И на крају, у овим кризним временима не знам да ли ће зазвучати лицемерно, због мале куповне моћи нашег становништва, ако кажем да је цена права ситница, а она износи само 400 динара + п.т.т. трошкови (око 4 евра). Често сам био у прилици да нисам могао да приуштим себи задовољство да купим вољени стрип, па би то сада било најмање што бих пожелео да се деси другима.